Grčka mitologija

od **Still_dreaming** Ned Okt 16, 2011 9:51 am

Grčka mitologija je korpus priča koji pripadaju starim Grcima i čiji su predmet njihovi bogovi i heroji, priroda sveta i vremena u kojem su živeli i koji ih je okruživao, kao i poreklo i značenje njihovih kultova i rituala. U modernom smislu pod grčkom mitologijom se podrazumeva studija i pokušaj rasvetljavanja religijskih i političkih institucija starih Grka i njihove civilizacije, kao i pokušaj potpunijeg shvatanja same prirode mitova i legendi.

Mitovi spadaju u prve manifestacije ljudske mašte i nastaju zbog duboke potrebe za metaforičkom interpretacijom svih fenomena s kojima se susreću ljudi tokom svog života. Zbunjenost i slabost čoveka pred neprikosovenim silama Prirode, metafizičke spekulacije, shvatanje slabosti ljudskog bića, moralne norme i dileme, komunikacija sa sebi sličnim, izražavaju se preko priča sa simboličkim sadržajem, kao rezultat ljudske mašte. Skupovi tih legendarnih tradicija čine mitologiju, gdje se ogledaju prve spekulacije o životu i Prirodi. U isto vreme, mitovi nude jasnu sliku o karakteristikama svakog naroda, njegovom karakteru, stremljenjima i dostignućima, kao i njegovoj trajektoriji kroz istoriju.

Grčki narod je bio jedan od prvih koji je stvarao mitove preko kojih je pokušavao da shvati, da da interpretacije o svemu onome što prevazilazi dimenzije ljudskog razuma u to vreme, kao i o svemu onome što je u njihovim očima bilo neobjašnjivo i neukrotivo. Njihove priče su se prenosile s kolena na koleno, nadograđujući se i menjajući se u skladu sa potrebama, kao i stepenom razvoja svake epohe.

U početku, za vreme rodovskih odnosa, grčka religija sastojala se u obožavanju prirodnih pojava (životinja, zemlje, drveća..). Nakon raspada, u homersko doba ova religija zamenjena je verovanjem u bogove. Grci su stvorili mnogo bogova, koje su zamišljali u ljudskom obliku. Ovi bogovi su takođe imali i ljudsku narav, bili besmrtni i svemoćni. Grčka mitologija je sigurno imala uticaja na sve ostale mitologije.

Nastanak sveta

Po grčkom mitu, u početku su nebo i zemlja bili izmešani i vladao je Haos. Zatim su se iz Haosa izdvojili boginja Geja - zemlja i Uran - nebo. Njih dvoje izrodili su ostale bogove - titane. Međutim, Uran, bojeći se da mu neko od dece ne preuzme vlast, zatvori titane pod zemlju. Međutim, jedan bog - Hronos uspeo je da izađe iz provalije i da oslobodi ostalu braću i sestre. Tada, kao što se Uran i bojao, Hronos oduzme vlast ocu i postade gospodar sveta. Međutim, Hronosa je zatekla ista sudbina kao i njegovog oca, jer ga je svrgnuo sa vlasti njegov mlađi sin - Zevs.

Stari Grci su Haos zamišljali kao beskrajni svemirski prostor, ili kao mešavinu bezoblične stvari u beskonačnoj tami, i kao takvog su ga proglasili božanskim bićem.

Prema pelaškom mitu o stvaranju sveta u početku se Eurinoma, boginja svih stvari, izdigla iz Haosa i oplodivši se sa Ofionom, snese sveopšte jaje iz kojeg je izašlo sve što postoji. Poslije je Eurinoma stvorila titane i titanke i dala im da vladaju nad sedam planetarnih sila.

Prema olimpskom mitu o stvaranju sveta, u početku svih stvari se Majka Zemlja izdigla ih Haosa i u snu rodila Urana. Sa ljubavlju je gledajući sa planine, Uran prosu plodnu kišu na njene tajne pukotine, i ona porodi travu, cveće i drveće, zajedno sa zverinjem i pticama. Ova kiša učini da poteku reke i da se šupljine ispune vodom, te tako nastadoše mora i jezera. Njena prva deca - poluljudi - bili su storuki džinovi Brijarej, Gig i Kot, i tri kiklopa, koji su bili graditelji džinovskih zidova i majstori kovači.

Prema jednom od dva neimenovana, „filozofska“ mita o stvaranju sveta, prvo je bio Mrak, pa je iz Mraka iskočio Haos. Iz jedinstva Mraka i Haosa izašli su Noć, Dan, Pakao i Vazduh. Po drugom od ova dva mita Bog svih stvari - kakvo god da mu je ime, a neki ga nazivaju i Prirodom - pojavio se iznenada iz Haosa, odvojio zemlju od neba, vodu od zemlje i gornji vazduh od donjeg. Pošto ih je razdvojio, uspostavio je među njima poredak koji vlada do danas.

Prema Hesiodovoj ‚‚Teogoniji'', u početku beše večni, bezgranični, tamni Haos, i on beše izvor života. Iz Haosa su prvo nastali: Zemlja (Geja), koja se široko rasprostrla, moćna, dajući život svemu što živi i raste na njoj. Zatim, duboko pod zemljom, toliko duboko koliko je Nebo visoko iznad nje, rodio se mračni podzemni svet, Tartar, užasni bezdan, pun večne tame; moćna sila ljubavi, Eros, koja sve oživljava; večni mrak, Ereb; tamna noć, Nikta.

Iz noći i mraka su nastali: večna svetlost, Etar; radosno svetli dan, Hemera. Svetlost se tada razlila po svetu i počeše da se smenjuju dan i noć. Moćna i blagodatna Zemlja je rodila: plavo Nebo, Urana, koje se rasprotre nad zemljom; more, Pont, koje večno šumi; visoke planine. Svetom je zavladao Uran, Nebo, koji se oženi blagodatnom Zemljom i izrodiše šest sinova i šest kćerki — šest titana i šest titanki. Jedan od njegovih sinova titana, Hron, svojom lukavošću kasnije je pobedio oca i oduzeo mu vlast a njega je, kad je odrastao, zbacio njegov sin, Zevs, i oduzeo mu vlast nad svetom.

Primordijalna božanstva

Primordijalna božanstva grčke mitologije predstavljaju prvu generaciju božanstava, nastalu na početku svemira, koju su naslijedili Titani, a zatim i Olimpski bogovi. Njihovo ime Protogeni (grč. Πρωτογενοι, jednina Protogen ili Protogenos) znači „prvorođeni“ ili „drevni“. To su: Ananka, Geja, Ereb, Eros / Fan, Eurinoma, Etar, Nikta, Ofion, Pont, Talasa, Tartar, Tesida, Uran, Fusida, Haos, Hemera, Hidros i Hron.

Primordijalna božanstva su prva bića koja su nastala. Oni oblikuju sami svemir i kao takvi su besmrtni. Grupa su božanstava od kojih su sva ostala nastala. Nakon njih vlast nad svemirom su preuzeli Titani, deca Geje i Urana.

Titani

Titani (grč. Tītânes, lat. Titanes) su sinovi i kćerke boga neba Urana i Geje, boginje zemlje. Titani prvog pokolenja su živeli na nebu i to u doba vladavine svoga oca Urana, i čuvali su njegov prestol. Koliko vremena su tamo živeli nije poznato, a inače oko svih drugih pojedinosti što se tiču njihovog života i sudbina mitovi se međusobno podudaraju.

Kako je vreme prolazilo, tako su se prvobitnim Titanima pridruživali i njihovi potomci, tako da se broj Titana sve više povećavao. Prvobitno je bilo samo dvanaest Titana, i to šest muških i šest ženskih. Prvi Titani su: Okean, Kej, Krij, Hiperion, Japet i Hron. Prve Titanke su: Teja, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija.

Posle su se među Titane ubrajali i neki njihovi potomci, kao na primer Japetovi sinovi - Prometej i Epimetej, ponekad i Prometejov sin Deukalion i mnogi drugi.

‚‚Kastriranje Urana'', Đorđo Vazari 16. vek

Kada je Geja, majka Titana, rodila Uranu tri Hekatonhira, Uran ih je zamrzeo i zatvorio u unutrašnje zemlje. Geja se zbog takvog odnosa prema svojoj deci razljutila, pa je odlučila da se osveti svome mužu Uranu. Otišla je do Titana i nagovarala ih da njihovog oca Urana svrgnu sa vlasti.

Ni jedan od Titana, sem najmlađeg Hrona, nije pristao na predlog Geje, a Hron je, pomoću lukavstva oduzeo muškost i snagu Uranu i proglasio se umesto njega vladarom svemira.

Hron, kao novi vladar svemira, primorao je svoje sestre i braću da mu služe i da budu čuvari njegovog prestola i oslonac njegove vlasti. Posle izvesnog vremena, Hrona je stigla slična sudbina. Protiv njega se pobunio njegov najmlađi sin Zevs i oduzeo mu vlast i sebe proglasio za najvišeg i najvećeg boga.

‚‚Pad Titana'', P. P. Rubens, 1637.

Borba između Hrona i pobunjenog Zevsa je bila dugotrajna i strašna i trajala je oko deset godina. Na Hronovoj strani je bila većina Titana, a na Zevsovoj strani su bili njegova braća Posejdon i Had, i braća Titana - Kiklopi i Hekatonhiri, koje je Zevs oslobodio iz „podzemne zemlje“ - pakla Tartara.

Pored Kiklopa i Hekatonhira, Zevsu su se pridružili i neki od Titana koji su bili nezadovoljni vladavinom Hrona, pre svih Okean i njegova kćerka Stiks sa svojih četvoro dece, kao i Japetov sin Prometej. Posle pobede nad Hronom, Zevs je Hrona i poražene Titane sunovratio u večnu tamu „podzemne zemlje“, u pakao Tartar, gde su ih čuvali nesavladivi storuki Hekatonhiri.

Zevsovom pobedom je prestala vladavina Titana svetom, ali ne zauvek i ne za sva vremena. Prema grčkim mitovima, ljudi koji danas vladaju svetom su potomci Titana, jer kada je Zevs uništio prvo pokolenje ljudi, Titan Prometej, stvoritelj čoveka, svome sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri, omogućio je da se spasu i da utemelje novi ljudski rod.

Pokolenje ljudi koje je Deukalion utemeljio, preživelo je Zevsovu vladavinu, kao i vladavinu svih ostalih bogova sa Olimpa, a velikane među svojim ljudima i danas naziva Titanima.

Olimpski bogovi

Dvanaest olimpskih bogova su bili najvažniji bogovi grčkog Panteona, koji su živeli na vrhu Olimpa. U različitim vremenima bilo je četrnaest bogova koji su smatrani olimpskim, ali ih nikad nije bilo više od dvanaest u isto vreme.

Zevs, Hera, Posejdon, Ares, Hermes, Hefest, Afrodita, Atina, Apolon i Artemida uvek su smatrani olimpskim bogovima. Hestija, Demetra, Dionis i Had su pridodavani ovoj grupi. Hestija je ustupila svoje mesto Dionisu da bi živela među ljudima (njoj je dodeljena čast da održava vatru na Olimpu). Persefona je provodila šest meseci u godini u podzemnom svetu (tada je na zemlji vladala zima), i dozvoljeno joj je da se vrati na Olimp drugih šest meseci u godini da bi bila sa svojom majkom Demetrom. Iako je Had uvek smatran za jednog od najvažnijih grčkih bogova, njegov dom je bio podzemni svet mrtvih.

Olimpski bogovi su osvojili prevlast posle pobede u ratu koji je Zevs sa svojom braćom i sestrama poveo protiv Titana. Zevs, Hera, Posejdon, Demetra, Hestija i Had su bili braća i sestre, a ostali su (izuzev Afrodite, koja se rodila iz morske pene) obično smatrani Zevsovom decom od različitih majki (izuzev Atine, koja se rodila iz Zevsove glave). Moguće je da je i Hera sama rodila Hefesta kao osvetu zbog rođenja Atine.

Zevs je najviši i najmoćniji bog, vladar Olima.
Posejdon, zajedno s Hadom, drugi po važnosti bog, upravlja okeanima i morima.
Had je takođe drugi po važnosti bog, koji vodi brigu o dušama umrlih.
Atina je boginja mudrosti, umetnosti, unutrašnje lepote, obrazovanja i rata.
Ares je bog rata i heroja.
Artemida je boginja lova, životinja, plodnosti i čednosti.
Hefest je bog vatre, rada, zanatlija i oružara.
Apolon je bog plesa, muzike, izlečenja i medicine, streljaštva i razboritosti.
Hermes je bog upravljanja, putnika, pastira, prijateljstva i skupova.
Afrodita je boginja ljubavi, seksualnosti, spoljne lepote i privlačnosti.
Hera je Zevsova supruga, boginja braka, žrtvovanja i vernosti.
Hestija je boginja doma, porodice i domaćeg ognjišta.
Demetra je boginja zemlje, cveća i biljaka, hrane, zaštitnica braka i poljoprivrede.
Dionis je najmlađi bog u Panteonu, bog vina, opijanja i otvorene seksualnosti.

Volite li grčku mitologiju?
Imate li najdraže mitove?
U ovoj temi možete pisati o grčkim božanstvima i mitovima.

od **Still_dreaming** Ned Okt 16, 2011 12:32 pm

Primordijalna božanstva

Geja

Marsel Majer, ‚‚Geja'', u kamenu

Geja (Gaja, Gea, ge; grč. Γῆ ili Γαῖα), ‚‚Zemlja", majka Urana (Neba), Ponta (Mora), Giganata i Titana, začetnica svakog života na Zemlji. Prema Hesiodovoj ‚‚Teogoniji'', posle Haosa, ona je postala sama od sebe. U orfičkoj teogoniji, Geju i Urana je rodila Niks koju je stvorio i oplodio Fanes, prvi vladar sveta. Niks je živela u pećini ispred koje je sedela boginja Adrasteja i udaranjem u doboše sprečavala ljude da čine nepravde. U toj pećini Niks je rodila i odgajila Geju i Urana. U grčkoj kosmogoniji Geja je osnovni element koji nastaje odmah posle Haosa i predstavlja žensko načelo stvaranja.

Geja je sama iz sebe rodila Urana (Nebo), visoke planine (Orea) i more (Pont). Svi oni se vezuju za gorostasno telo Zemlje, ali samo Uran može potpuno da je obuhvati i Geja sjedinjena s njim rađa titane (Okeana, Kreja, Krija, Hiperiona, Japeta i Hrona), titanke (Teju, Reju, Temidu, Mnemosinu, Febu i Tetiju), jednooke kiklope (Bronta, Steropa i Arga) i storuke džinove hekatonhejre (Kota, Brijareja i Giga). Uran je mrzeo svoju nakaznu decu i bacao ih je u utrobu Geje, daleko od svetla dana. Geja je pod tim teretom stenjala i smišljala kako da kazni svog zlog muža. Pozvala je svoju decu da joj pomognu u tome, ali su se oni plašili. Samo se Hron odazvao majčinom pozivu. Ona je stvorila čelik i od njega sačinila ogroman srp. Kada je Uran poželeo Gejinu ljubav i približio se, Hron, koji je bio sakriven u zasedi, čeličnim srpom je odsekao genitalije svom ocu i bacio ih u more. Kapi krvi iz rane su pale na Zemlju i oplodile je. Tako su nastale erinije, giganti i melijske nimfe. Iz pene koja je nastala u moru kada su u njega pale odbačene Uranove genitalije, rođena je Afrodita. Nakon ovog događaja, Nebo se više nije približavalo Zemlji, a Hron je postao novi vladar sveta.

Geja je i svom sinu Pontu rodila pet božanstva mora: Nereja, Taumanta, Forka, Keto i Euribiju.

Njen najmlađi sin je čudovišni Tifon, koga je rodila kada se sjedinila sa Tartarom. U kasnijim mitovima, Geji je pripisivano mnogo više dece, kao što su Egeon, Antaja, Atlant, Ehidna, Erehtej... Gejino ime se pominje u mnogim mitovima u vezi sa pojedinim bogovima i smrtnicima.

Mudra Geja je pomogla kćeri Reji da sakrije Zevsa u jednu pećinu, jer je njen muž Hron gutao svoju decu čim se rode. Takođe, savetovala je Reju da umesto svog deteta, Hronu da da proguta kamen. Kasnije, ona je pomogla Zevsu da zajedno sa drugim bogovima pobedi Titane, a i uticala je da upravo on postane gospodar sveta. U čast Zevsovog i Herinog venčanja stvorila je vrt Hesperida. Ipak u poslednjoj borbi bogova i giganata (gigantomahija), Geja je bila protiv Zevsa i tražila je čudesnu biljku koja leči sve rane kako bi je dala gigantima. Zevs je naredio Suncu i Mesecu da ne sjaje i tako uspeo da se pre nje domogne biljke.

Njen kult je relativno star, jer su je vrlo rano potisle Demetra i Kibela, tako da je postala tek personifikacija Zemlje sa ne mnogo značajnim mestom u religiji. Bila je poštovana na više mesta u Grčkoj (Atina, Arkadija, Delfi, Dodoni, Olimpija, Sparta), pesnici su je smatrali majkom prirode i ljudi i povezivali sa reinkarnacijom, ali i sa proricanjem. Često se pominjala u zakletvama. Često je prikazivana u delima zanatske umetnosti, a u helenističko doba i u monumentalnoj skulpturi. Njeni atributi su rog izobilja, dijadema, cveće i plodovi.

Fan / Eros

Grčka mitologija 200px-14

Fanes ili Fan (grč. Φάνης) je u grčkoj mitologiji bilo primordijalno božanstvo stvaranja i života. Njegovo ime ima značenje „izneti na videlo“, odnosno „onaj koji obelodanjuje (ili otkriva)“ ili „učiniti da se pojavi“, a izvedeno je od grčkih glagola phanaô i phainô. Zovu ga i Eros (grč. Έρως), a kasnije se Eros spominje kao sin Afrodite i Aresa i bog ljubavi, strasti i seksualne požude. Pandam ovog mlađeg Erosa u rimskoj mitologiji je Kupidon.

Fanes je bio mistično božanstvo u orfičkom mitu, bio je prvobitni bog, poznat i kao Protogen. Bio je stvoritelj života, pokretačka sila reprodukcije u ranom kosmosu. Rođen je iz jajeta sveta, koje je predstavljalo prvobitnu smešu elemenata, kada se rastavilo na sastavne delove drevnih bogova Hrona i Ananke. Prema drugoj verziji, iz tog jajeta su nastali Fanes, Geja i Tartar, kao osnovni prvobitni elementi kosmosa. Iz dve polovine jajeta su nastali Uran i Geja, koje je Fanes, kao Eros, naveo da se sjedine i tako stvore svet. Iz Fanesa su nastali i Kron, pa potom i Zevs. Prema nekim predanjima, Zevs je pojeo Fanesa kako bi stekao njegovu moć, te je raspodelio među novom generacijom bogova sa Olimpa, kojima je predsedavao. Orfici su izjednačavali Fanesa sa starijim Erosom iz Hesiodove ‚‚Teogonije'', koji je oličavao seksualnu želju, a nastao iz Haosa i Zemlje. U Fanesa su uključena i mnoga druga primordijalna božanstva o kojima su pisali razni autori, kao što su Tesida, Fusida, Ofion, Erikapej, Kron i Ananka. Pojavljuje se i u liku Metide, koju je Zevs progutao, kao i Tetije, koja je svima bila dadilja. Međutim, ova dva božanstva su u većini antičke grčke književnosti jasno odvojena od bogova stvoritelja sveta. Kao njegovi roditelji su se dakle navodili Hron i Ananka, ali i Hidros i Geja, a Platon, koji ga je nazivao Erosom, u svojoj ‚‚Gozbi'' smatrao ga je sinom Porosa i Penije koji su ga začeli na gozbi povodom Afroditinog rođendana. On takođe kaže da je Eros Afroditin pratilac i pomoćnik. Kao sin Penije i Porosa, on je shvaćen kao demon, koji objedinjuje suprotne odlike svojih roditelja, bogatstvo i siromaštvo. Ono što stekne, odmah i izgubi. On je sredina između ružnog i lepog, mudrosti i neznanja. Fanes je bio prvi vladar univerzuma, koji je vlast prepustio svojoj kćerki Nikti. Veruje se da je Eros odgovoran za spajanje Urana i Geje – neba i zemlje. Neki izvori navode da mu je Nikta majka, koja je, kada joj se udvarao Vetar, snela srebrno jaje iz koga se Fanes izlegao i pokrenuo svet iz mirovanja. Zamišljan je kao stvorenje sa četiri glave, pa je ispuštao četiri vrste zvukova; oglašavao se poput bika, lava, ovna ili zmije. Noć je živela sa njim u pećini i prikazivala se u trojstvu — Noć, Red i Pravda. Verovalo se da je Fan stvorio zemlju, nebo, Sunce i Mesec, ali da je vladarka sveta ipak bila Noć ili je za čuvara sveta postavio Sunce.

U likovnoj umetnosti je predstavljan kao divno hermafroditno božansko biće, zlatnih krila i obmotan zmijama, baš kao na jednom rimsko-grčkom reljefu iz drugog veka nove ere. Pesnici su ga opisivali kao bestelesno biće, nevidljivo čak i bogovima.

Prema Robertu Grevsu, ovaj orfički mit je uticaj kasnije mistične doktrine o ljubavi, o čemu govori i Fanesovo alternativno ime, Eros, koji prikazuje jasan odnos polova, odnosno kasnijeg prodora patrijarhata. Noć je Mesec, odnosno Mesečeva boginja, jer je srebro od koga je jaje sačinjeno metal Meseca. Fanesovo ime ukazuje da je on Sunce, a njegove četiri glave simbolizuju četiri godišnja doba. Prema Makrobiju, kolofonsko svetilište poistovećuje ovog Fanesa sa transcedentalnim bogom Iao; Zevs je ovan, odnosno proleće, Helije je lav ili leto, Had je zmija ili zima, a Dionis je bik ili Nova godina.

U kasnijim mitološkim pričama Eros je Afroditino i Aresovo dete, a Hesiod u ‚‚Teogoniji'' piše da je on Afroditin pomoćnik, a ne i njen sin. Ponegde se on pominje kao Zefirov i Iridin sin. Na slikama i freskama mlađi Eros je prikazivan kao mladi dečak sa krilima i sa uvek spremnim lukom i strelama, koje je odapinjao u srca smrtnika ili bogova. Postojale su dve vrste Erosovih strela: zlatne sa golubijim perima – strele ljubavi i sive sa sovinim perjem – strele neodređenosti.

Grčka mitologija 200px-13

Sapfa, velika Grčka pesnikinja, opisivala ga je kao osobu koja je bila okrutna prema svojim žrtvama, ali istovremeno i kao prelepog zavodljivog mladića. Rimljani su ga zvali požudom - Kupidon (lat. Cupido = požuda), i bio je simbol života posle smrti, pa su njegovim likom oslikavali sarkofage. Eros je u početku nazivan još kao i Erotes (množina grčke reči eros) što je opisivalo sve radnje koje su u sebi sadržavale ljubav i požudu, heteroseksualnost i homoseksualnost, a nazivali su ga i Eleutherios = osloboditelj.

Kult

Obožavanje Erosa nije bilo rasprostranjeno u ranoj Grčkoj, ali se vremenom raširilo. Postojao je kult plodnosti u Tespiji. U Atini je delio veoma popularan kult s Afroditom, i bio mu je posvećen četvrti dan svakog meseca.

Nagon ljubavi

Eros je personifikacija ljubavne strasti i stvaralaštva. Prema Frojdovoj teoriji nagona, prvi iz para pranagona: nagona života i nagona smrti. Eros ili nagon života objedinjuje sve nagone samoodržanja individue, s jedne, i nagone održanja vrste ili seksualne nagone, s druge strane. Po Frojdu, cilj Erosa je održanje i uvećanje života, te je on u osnovi ne samo braka i porodice, već svake socijalne zajednice i kulture. Eros se neprestano meša sa nagonom smrti, ali je moćna sila koja može uspešno da se suprotstavi mržnji, nasilju, okrutnosti i drugim vidovima pojedinačne ili masovne destruktivnosti.

Uran

Uran je bio primordijalni bog neba i otac Titana u grčkoj mitologiji. Uran je bio sin Geje i njen muž. Većina Grka je smatrala da je Uran jedan od primordijalnih bogova i da nije imao roditelje. Pod uticajem filozofa, Ciceron u svom djelu ‚‚O Prirodi bogova'' (De Natura Deorum) tvrdi da su Uranovi roditelji Etar i Hemera, Vazduh i Dan. Po nekim mitovima on je sin Noći, Nikte. Njegov ekvivalent u rimskoj mitologiji je Celus.

Uran je bio vladar svemira, ali su se Titani pobunili te ga svrgnuli. Hron je osakatio Urana. Deca Urana i Geje su Titani, Kiklopi i Hekatonhiri. Uran je sa Talasom imao kao kćer najlepšu boginju, Afroditu.

Ereb

Ereb (grč. Έρεβος, lat. Erebus), poznat i kao Skot, u grčkoj mitologiji je bog večne tame i sama večita tama. Sin prapočetnog Haosa. Sa tamnom noći Niktom, koja je takođe rođena od prapočetnog Haosa, Ereb je imao dvoje dece: Etra - večno svetlo, Hemeru - svetli dan. Prema nekim autorima, Ereb je imao i kćerku Nemezu, boginju odmazde. Erebovim imenom se naziva i najdublji deo podzemnog sveta gde se nalaze odaje samog vladara podzemnog carstva Hada.

Nikta

Grčka mitologija 200px-11

William-Adolphe Bouguereau, ‚‚Noć'', 1883.

Njukta ili Nikta (starogrčki Νύξ, lat. Nox) je primordijalna boginja noći u grčkoj mitologiji. Retko se pojavljuje u mitovima, ali je smatrana izuzetno moćnom i lepom. Imala je hram-proročište u megarskoj akropli, a njena statua se nalazi u Artemidinom hramu u Efesu. Prema Hesiodovoj ‚‚Teogoniji'', Nikta je nastala iz Haosa. Imala je brojno potomstvo. Sa Erebom, bogom večne tame, imala je Etra, večito svetlo i Hemeru, vedri dan. Kada je Titan Hron osakatio svog oca Urana, i preoteo mu vlast, obuzeta srdžbom i besom zbog tog čina, Nikta je putem partenogeneze rodila Moma (kritiku), Morosa (prokletstvo), Tanata (smrt), Hipnosa (spavanje), Harona (lađar u Hadu), Oneire (snove), Hesperide (veče), Kere (nasilnu smrt), Mojre (sudbinu), Nemesidu (osvetu), Apatu (obmanu), Filotas (druženje), Gerasa (starost) i Eridu (razdor), Stiks (mržnja), Erinije (ili Eumenide - boginje osvete i prokletstva), Fanes (ili Fan - stvaranje i život). Sa Uranom, Nebom, rodila je Lisu (bes).

Etar

Etar (grč. Аитхếр, lat. Aether) je bog svetla, sin Ereba, boga večne tame i boginje noći Nikte. Etar je otelotvorenje prozirnog plavetnila koje okružuje svet i vazduha koji ljudi udišu. U kasnijim predanjima on je sin Haosa, a brat Noći, Mraka i Dana. Sa Danom je izrodio Nebo, Zemlju i More, ali se pominje i kao otac Okeana, Temide, Tartara, Brijareja i drugih božanstava. Etrovo grčko ime znači „svetlo“, „gornji vazduh“ ili „vedro nebo“. Drugo ime Etra je „Akmon“ što znači „meteor“ ili „nakovanj“. U mitovima se obično pojavljuje u društvu svoje sestre Hemere, boginje svetlog dana. Grci su njegovim imenom nazivali i ono što je prozračnije i lakše od vazduha, kao i visine na kojima borave bogovi i zvezde. Ponekad se njegovim imenom nazivaju nebo i svemir. Ime „Etar“ je iz mitova prešlo i u fiziku, hemiju i dr.

Hemera

Grčka mitologija 220px-10

William-Adolphe Bouguereau, ‚‚Dan'', 1881.

Hemera (grč. Ἡμέρα, Hêméra = „dan“) je u grčkoj mitologiji personifikacija Dana, odnosno dnevne svetlosti. Bila je kćerka Ereba, boga večne tame i boginje noći Nikte. U kasnijim predanjima ona je kći Haosa, a sestra Noći, Mraka i Svetlosti. Sa Eterom ili Uranom ona je izrodila neka božanstva poput Celusa, Hermesa i Afrodite. Poput njenog brata i ljubavnika, Etera, nije aktivno učestvovala u mitologiji i kultu. Higin navodi Urana, Geju i Talasu kao njihovu decu, a Hesiod samo Talasu. Prema Hesiodu, Hemera je napustila Tartar kad je Niks došla u njega. Kasnije je poistovećena sa boginjom Eojom.

Pont

Grčka mitologija 200px-12

Pont (grč. Ποντους, lat. Pontus) je bog dubina unutrašnjeg mora - mora koje je dostupno ljudima, sin boginje zemlje Geje. Pont je, prema grčkoj mitologiji jedan od najstarijih bogova. Njegova majka Geja ga je rodila sama od sebe, i to pre nego što je rodila boga spoljnog mora Okeana.

Kada je rodila Okeana, Geja je sa Pontom sklopila brak i rodila mu: Nereja (morski bog), Taumanta (bog prirodnih pojava na moru), Forkija (morski bog), Euribiju (morska boginja), Ketu (morska boginja). Pont i Talasa su roditelji Telhina i riba.

‚‚Pontos'' ili ‚‚Pontus'' u grčkom i latinskom jeziku znači more, i to kao naziv za Crno more ili zemlje koje se nalaze na južnoj obali crnog mora.

Tartar

Grčka mitologija 300px-10

Tartar (grč. Τάρταρος, Tártaros) u grčkoj mitologiji ime je podzemnog sveta - pakla - smeštenog još niže od Hada. Tartarom vlada istoimeni bog - Tartar, rođen iz Haosa zajedno sa Niktom, Erebom, Gejom i Erosom.

Tartar je personifikacija najmračnijeg i najdubljeg dela podzemnog sveta. U njega je Uran utamničio Storuke divove (Hekatonhejre) i Kiklope. Kasnije su u Tartar bačeni Hron i ostali Titani, koji su se suprotstavili Zevsu, a za njihovog čuvara je postavljen jedan Storuki div.

On i njegova sestra Geja bili su roditelji monstruma Tifona i, verovatno, Ehidne.

Pakao

Hesiod u svojoj ‚‚Teogoniji'' govori da bi bronzani nakovanj s nebesa (Olimpa) padao devet dana do Zemlje, a potom još devet dana do Tartara. U Homerovoj ‚‚Ilijadi'', Zevs govori da je Tartar onoliko ispod Hada koliko je nebo iznad zemlje. Tartar je opasan sa tri sloja noći koje okružuje bronzani zid. To je vlažni ponor obavijen mračnom i sumornom maglom. Prvobitni Tartar je nastao iz Haosa, a zajedno s njim Geja i Eros su poslani u svemir.

Radamant, Eak i Minos bili su sudije podzemlja koji su odlučivali ko će ići u Tartar. Radamant je sudio azijskim dušama, Eak europskim, a Minos je bio sudija Grcima, a imao je i odlučujući glas.

Tartar je često služio za zatvaranje ‚‚nepodobnih" božanstava i bića. Kada je Hron, vladajući Titan, došao na vlast, zatvorio je sve Kiklope u Tartar. Posle ih je Zevs oslobodio iz zatvora da mu pomognu u borbi protiv Titana i Giganata. Na kraju su Titani pobeđeni, a većina njih poslata je u Tartar. Nisu poslani Atlant, Hron, Epimetej, Metida, Menetije i Prometej.Zatvorenike su čuvali divovi Hekatonhiri, svaki sa pedeset ogromnih glava i sto snažnih ruku.

U početku je Tartar služio za zatvaranje olimpskih bogova, a posle je postao mesto u kojem kazna odgovara zločinu. Ovde je bio Sizif koji je bio lopov i ubica pa je osuđen da večno gura kamen do vrha brda koji bi se potom otkotrljao nazad. Takođe je ovde bio zatvoren i Iksion, prvi čovek koji je prolio krv svoga rođaka - zatvorio je svog tasta u jamu s gorućim ugljem da bi izbegao plaćanje venčanja - zato mora provesti večnost na gorućem točku. Zatvorenik je i Tantal koji je ukrao ambroziju bogovima i skuvao svoga sina i pripremio ga kao jelo da bi iskušao bogove. Osuđen je na ‚‚Tantalove muke'' - bio je do vrata u hladnoj vodi, a iznad glave bile su mu grane s prekrasnim voćnim plodovima. Kad god bi poželio ubrati plod, grane bi se izmakle. Kad god bi poželio popiti hladne vode, ona bi se povukla.

Ananka

Grčka mitologija Ananke11

Ananka, atinski crvenofiguralni lekit, 5. vek p. n. e.
Puškinov državni muzej u Moskvi

Ananka (grč. Ανάγκη) je jedno od grčkih primordijalnih božanstava, boginja i personifikacija potrebe, neizbežnosti i sudbine. Njena vlast je neograničena, jer je upravljala sudbinom kako smrtnika, tako i ostalih bogova. Njen muž bio je Hron, bog vremena. Orfičari su smatrali da je sa Hronom imala Haos, Fana i Ereba ili Etra. Platon smatra Mojre njenim kćerkama.

Prema jednoj verziji mita roditelji su joj bili Hidros i Geja (Voda i Zemlja), ali je verovatnije nastala sama, pre početka vremena, kao zmijoliko biće, koje je svojim ispruženim rukama obuhvatalo širinu svemira. Zajedno sa Hronom svojim telom je opkolila (izuvijala) primarno jaje, sačinjeno od čvrstih supstanci, te su ga podelili na sastavne delove, zemlju (Geja), nebo (Uran) i more (Pont) i uredili svet.

Ona je zajedno sa Hronom gospodarila svima, i smrtnima i besmrtnima, jer njih dvoje su predstavljali kosmičke sile vremena i sudbine. Oni su bili daleko izvan dometa mlađih bogova, čijim sudbinama su upravljali. Ona je upravljala i sudbinom svih ljudi, čijem rođenju je prisustvovala. U svom krilu je držala dijamant oko koga se okretao svet. Kao njena kćerka se pominje Adrasteja.

Ananka i sunce

Sunce se ne može zaustaviti u toku svog svakodnevnog putovanja nebom – ono nema mogućnost izbora, uveče se mora ujediniti sa zorom, sa kojom se rastalo ujutru. Kada se ova predstava prenela na čovekove radnje, prerasla je u ideju Potrebe, koju su Grci nazvali Ananka, ili Sudbine, koju su predstavljale Mojre.

Boginja okova

Ananka je moćno božanstvo koje upravlja prinudom, ograničenošću i uzdržanošću, kao i svim oblicima ropstva i zarobljeništva, počev od osnovnih životnih potreba. Stoga, kada je neko utamničen ili zavezan lancima, njeno ime se priziva. Ona je iza svih okova, a ima i udela u rodbinskim, prijateljskim i ljubavnim vezama. Nazivana je Neophodnost ili Potreba, jer kada je veza uspostavljena, nemoguće je uraditi bilo šta osim pratiti ono što neizbežno proizilazi iz nje; njena moć ne dozvoljava nikakav otpor. Anankina moć se oseća uglavnom u fizičkom svetu, stoga je ona odgovorna za ružnoću svih nasilnih stvari koje proizilaze iz njene nesavladive sile. Zbog toga se protiv njene vladavine neretko bore ignorisanjem. A kada se to desi, novi okovi mogu postati neophodni. Kada su u pitanju lanci i okovi, mala je razlika između zarobljenika i čuvara, ili između gospodara i roba, jer Anankini okovi vežu i jednog i drugog. Shodno tome, svi oni koji vole slobodu više od svega uvek izbegavaju sve ono što preti da im stavi lance oko vrata, znajući da bi tada shvatili da nisu slobodni, bez obzira na to da li su gospodari ili robovi.

Anankino kraljevstvo

Neki su predložili da je Anankino kraljevstvo pre svega sam fizički svet, jer u njemu nije moguće doživeti pravu slobodu. Sve ono što je neophodno, naročito osnovne životne potrebe, pod njenom je vlašću; u tom domenu niko ne može raditi prema sopstvenoj volji, već mora pratiti zapovesti Potrebe. Zbog toga neki smatraju da je telo „zatvor duše“, videvši da je sputano sopstvenim funkcijama i potrebama, što neminovno dovodi do želje, a kasnije i do smrti. Ananka je zbog ove neminovnosti prozvana majkom Mojri (u čijim rukama se nalazi sudbina), a oni koji se ne slažu sa ovim smatraju da njom upravljaju Mojre (jer Neophodnost je ono što se mora desiti – što je sudbina, naročito smrt) i Erinije (jer one kažnjavaju one koji nasilno prekinu krvnu vezu).

Prinudni izbor

Ipak, Ananka ne utiče samo na fizički svet. Kada se neko oseća primoranim da odabere između dva zla dela, onda on može prizvati Boginju; kao kada je Agamemnon morao da izabere: ili da razočara vojsku ne napadajući Troju, ili da žrtvuje svoju kćerku – slatku, nevinu Ifigeniju. I mada je kralj osećao da je svaka odluka pogrešna, ipak je morao da izabere.

Platonovo viđenje Ananke

Grčka mitologija Ananka11

Ananka i Mojre, Država, knjiga X, Platon, V–IV vijek p. n. e.

U Platonovoj ‚‚Državi'' postoji slika Ananke koja drži kosmičko vreteno dok tri Mojre pevaju i ispredaju niti života. Platonova namera bila je da vreteno predstavlja simbol nebeskih sfera, a Proklo u svojim ‚‚Komentarima na Platonovu Državu'' nastavio je njegovu nameru. Platon je smatrao da su držač i kuka vretena od čelika, a da je pršljen smeša čelika i drugih materijala. Postojalo je osam pršljenova koji su bili koncentrično raspoređeni. Na svakom pršljenu stajala je Sirena koja je pevala, tako da su glasovi osam Sirena formirali jednu lestvicu. Na jednakoj udaljenosti od vretena sedele su tri Mojre, koje su bile obučene u belo i imale vence na glavi. Njihova imena bila su: Lahesa (ona koja odmerava), Klota (prelja) i Atropa (ona koja se ne može okrenuti). One su pevale zajedno sa Sirenama: Lahesa – prošlost, Klota – sadašnjost, Atropa – budućnost.[10]

Kult

Prema antičkom putopiscu Pausaniji, postojao je hram u Korintu gde su boginje Ananka i Bija bile poštovane zajedno, na istom oltaru. Zbog njene nepromenljive prirode, bilo je besmisleno nuditi joj darove ili žrtve: ‚‚Ništa nije jače od užasne Potrebe'', bila je grčka izreka. S obzirom na to da postoji samo mala mogućnost izbora, a pošto nema izlaza od strogog zakona Potrebe, niko ne voli ovu boginju i svi zanemaruju njen kult. Ipak, njena nesavladiva moć – sa ili bez kulta – ostaje neprevaziđena u svim okolnostima.

Hron

Grčka mitologija 450px-11

Hron, Hronos ili Kron (grč. Χρονος, lat. Chronus, vreme), primordijalni je bog vremena. Non navodi da je Hron prvo božanstvo, a Orfičari njegovim roditeljima smatraju Hidrosa i Geju. Često se meša sa Titanom Hronom.

Stari Grci su zamišljali da je imao zmijsko telo sa tri glave – čoveka, bika i lava. Hron i njegova supruga Ananka (potreba) spiralno su okružili svetsko jaje i podelili ga da bi oblikovali svet sa zemljom, nebom i morem. Hron i Ananka nastavili su da okružuju svet nakon stvaranja – to je izazivalo pokretanje nebesa i večni tok vremena.

Hron je u grčko-rimskim mozaicima prikazivan kao Eon, personifikovana vječnost. On stoji naspram neba i drži točak na kome su ispisani znaci zodijaka. Ispod njega, Geja (Majka Zemlja) je obično ležala. Non ga je opisao kao mudrog starca sa dugom, sivom kosom i bradom. Mozaici, međutim, prikazuju mladoliku figuru.

Tesida

Tesida (grč. θέσις) je u grčkoj mitologiji bilo božanstvo, personifikacija stvaranja, što i znači njeno ime. Neki izvori je predstavljaju kao ženu, boginju, jednu od primordijalnih, koja je bila povezana sa Fusidom. Bila je takođe poistovećena sa Metidom i Tetijom, ali su ova dva božanstva najčešće u antičkoj grčkoj književnosti jasno odvojena od božanstava stvoritelja sveta. Njoj su orfici pripisivali početak kreacije uz Hidrosa, tako da je predstavljena kao ženski aspekt dvopolnog Fanesa. Neki izvori je smatraju muškim božanstvom i poistovećuju je sa Fanesom i Erikapejem. Nastala je bez roditelja, a njenim potomcima su se smatrali Hron i Ananka, koje je možda imala sa Hidrosom ili Poros i možda Tekmor. Platon ju je nazivao Metidom i pripisivao joj Porosa i Peniju.

Talasa

Grčka mitologija Goddes11

Talasa je jedno od primordijalnih božanstava grčke mitologije, kćerka Etera i Hemere. Talasa je boginja i personifikacija Sredozemnog mora. Talasa je sa svojim mužem Pontom rodila ribe i Telhine. Po nekim mitovima ona je bila Afroditina majka; oplodile su je Uranove genitalije koje je Hron bacio u more kada ga je kastrirao.

Kao i ostala primordijalna božanstva, Talasa je bila jedva personifikovana, njeno tijelo je bila morska voda. U Ezopovim basnama, prikazana je kao žena od vode, koja se izdiže iz svog prirodnog elementa. U mozaicima rimskog perioda, Talasa je prikazivana kao žena pola zaronjena u vodi, sa rogovima u obliku klešta raka, umesto odeće prekrivena je algama, kako drži veslo broda.

Ofion

Ofion (grč. Όφίων, zmija) je u grčkoj mitologiji primordijalna zmija koja je vladala svetom zajedno sa svojom ženom Eurinomom.

Ferekid u svojim delima prvi spominje Ofiona, jer su priče o Ofionu bile popularne još u orfičkoj poeziji, a i sačuvani su i neki fragmenti tih pesama. Ferekid govori da su se bogovi igrali čudne igre sa Ofionom i njegovom decom. Igra je bila u tome ko će koga gurnuti na drugu stranu u Ogen (Ogenos). Bogovi, predvođeni Hronom borili su se sa jedne strane, a sa druge strane su bili Ofion i njegova deca. Pobednik je onaj koji gurne drugu stranu u Ogen, a tako će se zadržati nebesa.

Apolonije ga u svom delu ‚‚Argonautika'' opisuje među pesmama o stvaranju sveta u pesmi o Orfeju u kojoj on, među ostalima, peva i o Ofionu i njegovoj ženi Eurinomi koja je bila kćerka Okeana, a koji su bili vladari snegom pokrivenog Olimpa. Posle nekog vremena, Hron je, zajedno sa Rejom, svrgnuo sa vlasti Ofiona i njegovu ženu Eurinomu i gurnuo ih u more kod Okeana.

Eurinoma

Eurinoma (grč. Εὐρυνόμη) je u grčkoj mitologiji titanka, kćer Okeana i Tetije, koja je Zevsu rodila harite i Asopa, rečnog boga. Njeno ime potiče od grčkih reči ‚‚eurys'' (širina) i ‚‚nomia'' (pašnjak).

Prema Hesiodovoj teogoniji, ona je bila prelepa boginja. Mitovi kažu da je nastala iz haosa i zbog toga što je uvidela da nema gde da spusti i odmori svoja stopala, odmah je razdvojila nebo od mora, igrajući na talasima. Ofion, u obliku zmije ju je oplodio i ona je snela jaje iz koga su nastali Sunce, mesec, planete, zvezde, ali i reke, drveće, biljke i sva druga živa bića. Eurinoma je bila vladarka sveta zajedno sa Ofionom, dok ih sa prestola nisu svrgli Hron i Reja. Pomogla je Hefestu kada ga je Hera bacila sa Olimpa, a takođe i Dionisu, kada ga je progonio trački kralj Likurg. Prema nekim izvorima, radi se o dve različite Eurinome, gde je jedna bila vladarka sveta, a druga Zevsova ljubavnica. Obe su bile Okeanove kćeri.

Poštovana je kao božanstvo na Peloponezu, blizu Figalije. U svetilištu okruženom kiparisima se nalazila njena statua, koja ju je prikazivala sa ribljim repom.

od **Still_dreaming** Ned Okt 16, 2011 12:58 pm

Titani

Okean

Grčka mitologija 800px-16

Okean (grč. Ωκεανός, lat. Oceanus) je sin boga neba Urana i majke zemlje Geje, najstariji Titan. Okean je bog beskonačnih i beskrajno dubokih voda što su okruživale zemlju. U burnim događajima u „svetu mitova“, Okean se umešao samo jedanput, ali veoma uspešno. U borbi Zevsa protiv Titana Krona, pomogao je Zevsu da ga savlada i da Zevs sebe proglasi najvišim bogom. Pod Zevsovom vladavinom, Okean je mirno i spokojno, daleko od sveta živeo i nije imao obavezu da prisustvuje savetu bogova, a uživao je poštovanje svih bogova.

Sa svojom ženom Tetijom imao je nebrojno potomstvo - pre svega sve reke koje su ulivaju u more (Od reka u Srbiji to je bio samo Dunav koji se u ta vremena zvao Istar).

Neki veruju da je Okean vladao svim morskim vodama, uključujući Mediteransko more i Atlantski okean, najveće dve vodene mase poznate Starim Grcima. Vremenom, kako se geografija razvijala, Okean je postao vladar manje poznatih voda Atlantika, a Posejdon, iz mlađe generacije bogova, vladao je Mediteranom.

Okean se razlikuje od Ponta, boga morskih dubina i „unutrašnjih mora“ koja su bila dostupna ljudima. Okean je, kao bog „spoljneg mora“, ljudima nedostupnog, bio nakon Zevsa najdostojanstveniji bog.

Tetija

Grčka mitologija 405px-10

Tetija (grč. Τηθύς, lat. Tethys) je kćerka boga neba Urana i majke zemlje Geje. Tetija je bila žena Okeana. Tetijino ime (grč. τηθη) na grčkom znači tethe = „baka“. Vrlo često se Tetija meša sa Tetidom, koja je jedna od Nereida.

Svome mužu, koji je bio najstariji od svih Titana i bog „spoljašnjeg mora“, Tetija je rodila veliki broj potomaka. To su, pre svega bile sve reke i potoci koji utiču u more, i još hiljadu kćeri i hiljade sinova. Tetija je bila majka glavnih svetskih reka, kao što su Nil, Alfej, Meandar. Broj potomaka nije naveo ni Homer ni Hesiod, kao ni jedan antički pesnik.

U mitologiju Tetija nije ušla samo zahvaljujući velikom broju potomaka, već i zato što je, kada se Zevs pobunio protiv svog oca i njenog brata Hrona, pružila utočište boginji Heri, sve vreme dok Zevs nije pobedio i odveo, ali kao svoju ženu, Heru na Olimp.

Kada je Zevs postavio na nebo Kalisto i njenog sina Arkada kao sazvežđe Veliki medved i Mali medved, Heri, Zevsovoj ženi se to nije svidelo, i ona je tražila Tetiji da joj pomogne. Tetija je proklela Kalisto i Arkada da zauvek kruže nebom i da nikad ne zađu ispod obzorja.

Kćerke Tetije i Okeana su Okeanide.

Kej

Kej (grč. Κοῖος) je bio jedan od Titana iz grčke mitoligije. Prema Apolodoru i Hesiodovoj ‚‚Teogoniji'', bio je sin Urana i Geje, muž Febe, otac Lete i Asterije.[2]

Prema nekim izvorima, učestvovao je u zasedi kada je Hron kastrirao njihovog oca, Urana. Četvorica titana su se raspodelili na čestiri strane sveta odakle su držali Urana, odnosno Nebo. U ovom mitu, braća su personifikovala četiri stuba koja su u bliskoistočnoj kosmologiji držali nebo podalje od Zemlje, a ponekad i čitav kosmos. Kejova alternativna imena — Kojos (Koj) i Polos (Pol) sugerišu da su se odnosila na sever, zbog severnog pola, što znači da je on tamo predstavljao stub. U drevna vremena ta tačka na nebu je bila obeležena zvezdom alfa Dra u sazvežđu Zmaja. On je bio bog ose oko koje su se okretala sazvežđa, te je verovatno bio i bog nebeskog proročanstva, baš kao što je njegova supruga Feba predstavljala boginju proročišta na Delfima; oba proročišta je nasledio njihov unuk Apolon. Bio je bog radoznalog uma, jer njegovo ime znači „pitanje“. S obzirom da je njegova supruga bila proročanskog uma, možda su zajedno reprezontovali sve znanje, rođeno od Neba, a poreklom sa Zemlje. Poput drugih Titana, Zevs ga je bacio u Tartar.

Feba

Feba (grč. Φοίβη) je u grčkoj mitologiji bila božanstvo bistrog intelekta, Uranova i Gejina kćerka. Hesiodova Feba je verovatno ekvivalentna Homerovoj Dioni, Afroditinoj majci. Prema nekim izvorima, Feba je zapravo poistovećena sa Gejom, ili je makar Geja govorila kroz nju, dok je njen suprug Kej, čije ime doslovno znači „vrata raja“, odnosno nebesa, oličavao njihovog oca Urana. Sa svojim bratom Kejom, imala je kćerke Letu i Asteriju. Bila je treća gospodarica delfskog proročišta, nakon Geje i Temide, koje je poklonila svom unuku Apolonu za rođendan. Od tada, Apolon se po njoj često naziva i Feb.

Krij

Krij (grč. Κρίος, Kríos) u grčkoj mitologiji je Titan, Uranov i Gejin sin, bog veštine, vodstva i sazvežđa. Krijevo ime možda je izvedeno od grčke reči κρείων, kreiôn = ‚‚gospodar", ‚‚gospodin". Krij je s Euribijom, Pontovom i Gejinom kćeri, imao sinove Perza, Astraja i Palanta. Zevs ga je zatvorio u Tratar, kao i većinu ostalih Titana.

Hiperion

Hiperion, (grč. Υπερίων, lat. Hyperion) je bog sunca u Homerovoj ‚‚Ilijadi i ‚‚Odiseji - Helos Hiperion. Jedan je od Titana, sin boginje Geje i boga Urana.

Sa svojom je sestrom Tejom imao je troje dece: Helija - (Sunce), Selenu - (Mesec) i Eosa - (Zora).

Teja

Teja (grč. Θεία) je u grčkoj mitologiji jedna od titanki, kćer Urana i Geje. Svom bratu, titanu Hiperionu, rodila je troje dece: Helija, Selenu i Eos. Bila je božanstvo vida i sjajnog svetlog vedrog neba. Stari Grci su verovali da oči emituju svetlost poput lampe, što bi omogućavalo da se vidi sve što ta svetlost obasja. Prema analogiji, ona je darivala zlato, srebro i drago kamenje svojom blistavošću i vrednošću. Kao Ihnaja, što bi značilo „pratnja boginje“ posedovala je proročište u Ftiotidi u Tesaliji, te je bila proročanska boginja poput svojih sestara, Febe, Mnemosine, Dione i Temide. Na to ukazuje i njeno ime, koje je u vezi sa rečju theiazô („božanska“ ili „proročanska“). Njena imena su još i Eurifesa i Etra. Zapravo, ona je smatrana ženskim principom Etra, pošto je vladala istim entitetima.

Japet

Japet je u grčkoj mitologiji bio jedan od Titana, sin Neba i Zemlje. Bio je oženjen Okeanidom Klimenom, sa kojom je imao četiri sina: Prometeja, Epimeteja, Atlanta (ili Atlas) i Menetija. Kao njegova deca se pominju i Bufag i Anhijala. Japet se može smatrati bogom prolaznosti ljudskog života. Njegovi sinovi, Prometej i Epimetej su predstavljeni kao stvoritelji čovečanstva i drugih smrtnih bića.

Krij, Kej, Hiperion i Japet su bili postavljeni na četiri strane sveta gde su držali nebo, odnosno svog oca Urana, dok je Hron, skriven u samom centru, kastrirao svog oca. U ovom mitu, Japet i njegova tri brata simbolizuju četiri stuba koje se pojavljuju u bliskoistočnoj kosmogoniji i koji drže nebo i zemlju razdvojene. Japet je pri tome bio bez sumnje stub zapada, na poziciji koja je kasnije pripala njegovom sinu Atlasu koji je za kaznu dobio da pridržava nebo, kada su Titani izgubili rat od Olimpljana. Zevs je kaznio i Japeta, tako što ga je bacio ili u Tartar ili ispod ostrva Inarime, gde u besu bljuje plamen i čeka na svoju osvetu.

Mnemosina

Grčka mitologija Mnem11

Mnemosina je u grčkoj mitologiji bila Titanka, personifikacija pamćenja i sećanja. Njeni roditelji su Uran i Geja, mada se kao njen otac navodi i Etar. Smatrana je pronalazačem jezika i reči. Takođe je smatrana božanstvom koje je predstavljalo učenje napamet pre uvođenja pisane reči, kako bi se zapamtile istorijske činjenice i mitološke priče. Zbog svog oca Urana (nebo), bila je i božanstvo vremena. Bila je Zevsova ljubavnica devet noći u Eleuteri i nakon toga je rodila devet muza, koje su u početku bile božanstva poezije. Najčešće je i poštovana zajedno sa svojim kćerkama. Kada je Hermes pronašao kitaru, prvu pesmu je izveo upravo Mnemosini. Kasnije je njen značaj opao i ona je postala minorno božanstvo, Titanka, koja je upravljala Trofonijevim proročištem u Lebadeji, gde se nalazio njen izvor sećanja i izvor zaborava (Leta). Kao Titanka, ponekad je opisivana kao jedna od tri muze starije generacije, koje su prethodile Zevsovim kćerkama.

Temida

Grčka mitologija Tem10

Temida (grč. Θέμις) je ime boginje zakonitog poretka. Temida je bila kćerka Urana, boga neba i Geje, boginje zemlje. Svoju značajnu funkciju dobila je od najvišeg boga Zevsa, koji ju je voleo kao i svoju ženu Heru. Temida je sa Zevsom imala šestoro dece: tri Mojre koje su postale boginje usuda, i tri Hore, boginje reda i mira.

Jedna od Hora, boginja pravednosti Dika, zajedno je sa Temidom stajala pored Zevsa kada je on o nečemu presuđivao. Prisustvo njih dve je bilo izraz spoznaje da su zakoniti poredak i pravednost često dve različite stvari, ali da one u pravednoj presudi moraju biti prisutne.

Rimljani su, kao pravnici od zanata, spojili Temidu i Diku u jednu boginju Justiciju. Temidini atributi su vaga i mač - koje je preuzela i Justicija, a i dan danas se upotrebljavaju i predstavljaju simbol pravde.

Rea

Rea (grč. Рέα, lat. Rhea) je u grčkoj mitologiji kćerka titana Urana i Geje. Rea je bila sestra i žena Hrona. Hron je zbacio sa vlasti oca Urana i zatvorio ga u Tartar. Tada su on i Geja postali kralj i kraljica bogova.

Vreme Ree i Hronosa bilo je tzv. zlatno doba, vreme kada nije bilo potrebe za zakonima i pravilima jer je vladao mir u svetu. Hron i Rea su imali nekoliko dece: Hestiju, Demetru, Heru, Posejdona, Hada, ali Hron ih je sve progutao čim su se rodili, jer se bojao da će mu oduzeti vlast, kao što je on uradio svom ocu. Rea je svoje poslednje dete, Zevsa, rodila na Kritu. Uz pomoć Geje i Urana ga je sakrila, a Hronosu je dala kamen umotan u odeću da ga proguta.

Najveći njen hram bio je na Kritu, gde je po legendi i sakrila Zevsa od Hrona. Simbol Ree je mesec ili dva lava.

Hron

Grčka mitologija 227px-10

U grčkoj mitologiji, Hron, Hronos ili Kron (grč. Κρόνος) vladar je Univerzuma i vođa prve generacije Titana. Bio je najmlađi sin Urana i Geje. Zbacio je svog oca tako što ga je kastrirao i vladao je takozvanim „Zlatnim vekom“, dok ga nisu porazili njegovi sinovi Had, Posejdon i Zevs i zarobili ga u Tartar.

Hron je obično prikazivan sa srpom ili kosom, oružjem koje je upotrebio da kastrira svog oca, Urana. U Atini se dvanaestog dana atičkog meseca hekatombajona u čast Hrona održavao festival Hronija, koji je slavio žetvu, što je ukazivalo na to da je, kao rezultat njegove povezanosti s plodnim Zlatnim vekom, Hron nastavio da predsedava kao zaštitnik žetve. Hronov pandam u rimskoj mitologiji je Saturn.

U antičkim mitovima koje je zapisao Hesiod u svojoj „Teogoniji“, Hron je zavideo moći svog oca, gospodara sveta, Urana. Uran je navukao neprijateljstvo svoje žene, a Hronove majke, Geje, kada je sakrio njihovu džinovsku najmlađu djecu, storuke Hekatonhire i jednooke Kiklope u Tartar, tamo gde nema svetlosti. Geja je napravila veliki kameni srp i pozvala Hrona i njegovu braću, Titane, da ih ubedi da kastriraju Urana. Jedino je Hron pristao da to učini, pa mu je Geja dala srp i napravila zasedu Uranu. Kada se Uran sastao s Gejom, Hron ga je napao srpom, kastrirao ga, i bacio njegove testise u more. Iz krvi (ili, kažu neki, iz semena) koja se prosula iz Urana i pala na zemlju, nastali su se Giganti, Erinije i Melijade. Od testisa je nastala bela pena iz koje se pojavila Afrodita. Zbog ovoga, Uran je zapretio da će se osvetiti, jer su prekoračili granice i usudili se da počine takvo delo.

U drugoj verziji ovog mita, dobroćudniji Hron je zbacio s vlasti zlu zmiju Titana Ofiona, i na taj način oslobodio svet okova i vladao njime pravedno.

Nakon što je porazio Urana, Hron je opet zarobio Hekatonhire, Gigante i Kiklope i postavio zmaja Kampu da stražari. On i njegova sestra Rea su postali vladari sveta. Period Hronove vlasti naziva se „Zlatni vek“, jer tada ljudima nisu bili potrebni zakoni ili pravila; svi su činili ispravne stvari, a nemorala nije bilo.

Hron je saznao od Geje i Urana da mu je sudbina da ga savladaju njegovi sinovi, kao što je on svog oca. Zbog toga je svoju i Reinu decu – Hestiju, Demetru, Heru, Hada i Posejdona – progutao čim bi se rodili, da bi tako sprečio da se proročanstvo ostvari. Kada se rodilo šesto dete, Zevs, Rea je zatražila Gejinu pomoć u smišljanju plana da spasi svoju decu i da se osveti Hronu zbog njegovih zločina protiv svog oca i dece.

Rea je tajno rodila Zevsa na Kritu, a Hronu je predala kamen umoran u odeću, koji je on bez pitanja progutao, misleći da je to njegov sin. Rea je krila Zevsa u pećini na planini Idi na Kritu. Različite verzije mita govore da ga je odgajila ili koza Amaltea uz pomoć Koribanata, koji su izvodili ratni ples da bi napravili dovoljno buke da priguše bebin plač, tako da ga Hron ne čuje, ili nimfa Adamantea koja ga je sakrila na drvetu, tako da nije bio ni na nebu, ni na zemlji, ni u moru, jer su sve to bile oblasti kojima je vladao Hron, a postoji i verzija prema kojoj ga je odgajila njegova baba, Geja. Takođe se verovalo da ga je odgajila nimfa Kinosura. U znak zahvalnost, Zevs ju je postavio među zvezde nakon njene smrti.

Kada je odrastao, Zevs je uzeo sredstvo za povraćanje, koje mu je dala Geja, da natera Hrona da povrati ono što je progutao, obrnutim redom: prvo kamen, pa kozu, a zatim i njegova dva brata i tri sestre. Prema drugim verzijama mita, Titanka Okeanida Metida je dala Hronu sredstvo za povraćanje ili mu je Zevs rasporio stomak. Nakon što je oslobodio svoju braću i sestre, Zevs je oslobodio Gigante, Hekantonhire i Kiklope, koji su iskovali munju za njega, trozbac za Posejdona i šlem nevidljivosti za Hada. U velikom ratu, koji se naziva Titanomahija, Zevs i njegova braće i sestre, uz pomoć Giganata, Hekatonhira i Kiklopa, porazili su Hrona i Titane. Nakon toga, većina Titana je zatvorena u Tartar. Neki Titani nisu prognani u Tartar. Atlant, Epimetej, Menetije, Prometej i Okean bili su među onima koji nisu utamničeni nakon Titanomahije. Geja je rodila Tifona da osveti zarobljene Titane, ali Zevs je opet pobedio.

Postoje različite verzije o Hronovoj sudbini nakon Titanomahije. Homer navodi da je on utamničen zajedno s ostalim Titanima u Tartar. U orfičkim pesmama, zauvek je zarobljen u Niktinoj pećini. Pindar govori da ga je Zevs oslobodio iz Tartara i postavio za kralja Jelisejskih polja.

od **Still_dreaming** Pon Okt 17, 2011 9:09 am

Zevs, Posejdon i Had

Zevs

Zevs (grč. Ζεύς, lat. Iuppiter) je vrhovni bog iz grčke mitologije, vođa bogova i ljudi, kao i bog neba i groma, koji živi na Olimpu. Sin je titana Hrona i njegove žene Ree.

Zevs je Dyeus u indo-evropskoj mitologiji (Zevs je „uzet“ iz ove mitologije), Jupiter u rimskoj mitologiji, Tor u nordijskoj mitologiji itd.

Zevs je najmlađi sin Hrona i Ree. Pre Zevsa rodili su se Demetra, Hera, Hestija, Had i Posejdon. Međutim, kad god bi se Rea porodila, Hron bi progutao dete, jer se bojao da će ista sudbina zadesiti i njega kao i njegovog oca. Naime, Hron je sa prestola zbacio svog oca Urana. Kada je Zevs trebalo da se rodi, Rea je zatražila pomoć od Urana i Geje, jer nije želela da i on bude progutan. Reja se porodila na Kritu, a Hronu dade kamen umotan u odeću koji on proguta. Onda ona Zevsa sakrije na planini Ida. Različite verzije mita govore da ga je odgajila ili koza Amaltea uz pomoć Koribanata, koji su izvodili ratni ples da bi napravili dovoljno buke da priguše bebin plač, tako da ga Hron ne čuje, ili nimfa Adamantea koja ga je sakrila na drvetu, tako da nije bio ni na nebu, ni na zemlji, ni u moru, jer su sve to bile oblasti kojima je vladao Hron, a postoji i verzija prema kojoj ga je odgajila njegova baba, Geja. Takođe se verovalo da ga je odgajila nimfa Kinosura. U znak zahvalnost, Zevs ju je postavio među zvezde nakon njene smrti.

Kada je odrastao Zevs je naterao oca da ispljune decu suprotnim redom od onog kojim ih je gutao: prvo kamen, zatim ostale. Jedna verzija je i da je Zevs rasekao Hronov stomak. Nakon što je oslobodio braću i sestre, Zevs je oslobodio Gigante, Hekantonhire i Kiklope, koji su iskovali munju za njega, trozbac za Posejdona i šlem nevidljivosti za Hada. Nakon ovoga, Zevsova braća i sestre zajedno sa kiklopima i ostalim bićima povedoše rat protiv Hrona i ostalih titana. Kada su ih pobedili, Hrona i ostale Titane baciše u Tartar, najdublje mesto na zemlji. Zevs tamo takođe zatvori Kiklope i Hekantonhire, one koji su mu dali munju i pomagali u ratu.

Nakon pobede nad titanima, Zevs je podelio svet sa svoja dva brata - Hadu je dao podzemni svet, a Posejdonu more. Zevs je bio brat i muž Here. Osim dece sa njom, Zevs je imao mnogo afera i vanbračne dece. Imao je afere sa boginjama (Demetra, Leta, Maja...), sa smrtnicama (Evropa, Leda...), kao i sa mnogim nimfama. Hera je bila ljubomorna i stalno je proganjala Zevsove ljubavnice i njihovu decu.

Mada je Zevs bio vrhovni i apsolutni vladar, njegova moć i vlast nije bila bezgranična, a time se on razlikovao od bogova drugih religija, u kojima bez vrhovnog boga ništa nije moglo da se desi i njemu ništa ne može da promakne. U grčkoj mitologiji ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu i nad njima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto nedokučivo i nepromenljivo - Sudbina.

Pričalo se da Zevs vlada i sudbinom, ali to je u prenosnom smislu, jer je on, kao i bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao veze između uzroka i posledica, i delovao u skladu sa tim spoznajama. Protiv sudbine je Zevs bio nemoćan, pa ma šta preduzeo, jer on nije bio vladar sudbine, već samo njen čuvar i izvršilac.

Glavno sedište Zevsa je bio vrh planine Olimp u Tesaliji, vrh koji se gubio među oblacima i dodirivao samo nebo. Na samom vrhu je bila palata boga Zevsa, koju mu je bog Hefest sagradio od čistog zlata. Zevs je, pored Olimpa, voleo da boravi i na svim drugim mestima, ponajviše na ostrvu Kritu, na Idi i Parnosu na Fokidi, ali je on bio sveprisutan, i nije se moralo dolaziti po njega da mu se traži pomoć, to se moglo učiniti svugde i na svakom mestu. Zevs je često silazio i među ljude, a tada bi uzimao drugo obličje, bilo u vidu životinje ili neke prirodne pojave ili čoveka.

Prema Hesiodovoj „Teogoniji“, Zevs se ženio sedam puta (Metida, Temida, Eurinoma, Demetra, Mnemosina, Leto, Hera), mada je osim svojih supruga imao mnogo ljubavnica.

Posejdon

Grčka mitologija Poseid10

Posejdon (grč. Poseidon, lat. Neptun) je bog mora iz grčke mitologije, sin titana Hrona i njegove žene Ree. Njegov rimski ekvivalent je Neptun.

U grčkoj mitologiji Posejdon je bog mora, zemljotresa i konja. Rimljani su imali inspiraciju iz grčke mitologije, pa su u svojoj rimskoj mitologiji izmislili boga mora Neptuna, a u etrurćanskoj Netunsa.

Kao i svu njegovu braću i sestre, i Posejdona je progutao njegov otac, ali ih je oslobodio Zevs, najmlađi sin Hronosa. Zevs je tada zbacio sa vlasti svoga oca i preuzeo vlast. Preuzevši vlast, Zevs je podelio zemlju na tri dela, jer je navodno bila prevelika. Posejdonu je dao more, Hadu podzemni svet, a za sebe je zadržao zemlju i nebo.

Kada je bio dobre volje Posejdon bi stvarao nova ostrva i more bi bilo mirno, a kada je bio loše volje, uz pomoć svog trozupca, podsticao je zemljotrese, potapanje brodova i davljenja. Živeo je u palati na dnu mora koja je napravljena od korala i dijamanata. Imao je mnogo dece sa mnogo žena, kako sa boginjama, tako i sa smrtnim ženama. Neka od njegove dece su: Triton (od Amfitrite), Polifem (od Toose), Antej (od Geje), Orion (od Eurijale), Pelija i Nelej (od Tire), Pegas i Hrisaor (od Meduze), Atlant (od Klito), Batamos (od Hromagusa) i mnogi drugi.

Pošto je okruživao zemlju, a samim tim i uticao na nju, poznat je i po imenima Kosmozostis, Kosmosistis, Mesopontios, Pelagios, Pontokrator i mnogim drugim.

Borio se sa Atinom oko toga čiji je grad Atina. Pošto je izgubio, naljutio se i Atinjanima stvorio samo izvore slane vode.

Had

Grčka mitologija Hadd11

Had (grč. Ἅιδης) označava dva pojma – podzemni svet u kome borave mrtvi i boga podzemnog sveta. Zapravo, prvobitno je Had bilo samo ime boga, ali vremenom je dobio i drugo značenje. Had je takođe poznat kao Pluton ili Orko u Rimskoj mitologiji, Aita u etrurskoj mitologiji, a u hrišćanstvu katkad označava mesto na koje idu duše onih koji su zgrešili.

Podzemni svet

Podzemni svet se sastoji iz nekoliko delova od kojih su najveći Tartar (nešto kao hrišćanski pakao) i Jelisejska polja (hrišćanski raj). Ova podela se ne može posmatrati kao striktna jer Grci nisu mnogo mislili o životu posle smrti, pa se tako nisu mnogo ni udubljivali u pitanje na kojem mestu će živeti u podzemnom svetu. U podzemnom svetu se nalaze i Bašte Hesperida, koje se često indentifikuju sa Ostrvima blagoslovenih iz irske mitologije.

Pokojnici ulaze u podzemni svet prelazeći reku Aheron. Preko reke ih prevozi Haron, koji čuva obol - mali novčić koji omogućuje prolaz. Novčić stavljaju ispod jezika pokojnika njegovi rođaci ili prijatelji i kada on dođe u podzemni svet, on taj novčić daje Haronu. Zato siromašni i oni bez prijatelja ostaju zauvek na obali jer nemaju novčić za prevoz. Drugu stranu obale čuva Kerber, troglavi pas-zver. Kada prođu pored njega, dušama mrtvih se sudi i na taj način određuje kako će i gde boraviti u podzemnom svetu. Pored Aherona - reke bola, postoji još nekoliko reka u Hadu.

Prvi deo Hada sadrži polja Asfodel, gde senke heroja lutaju utučeno među manjim dušama, koje pište oko njih kao šišmiši. Samo prolivanje krvi njima u čast može da vrati kod njih osećaje koje ima živ čovek (kao vampiri u drugim mitologijama). Iza polja se nalazi Ereb, tama i užas Hada. Tu se nalaze dve bare. Jedna bara potiče od reke Lete i obične duše u toj bari plutaju da bi im se izbrisalo sve sećanje. Druga bara je bara Mnemosine i duše iz ove bare piju vodu. U dvorištu ispred Hadove palate sede tri sudije: Minos, Radamant i Eak. Tu se sudi dušama mrtvih i one se vraćaju u polja Asfodel ako nisu ni mnogo dobre, ni mnogo zle, šalju u Tartar ako duše pripadaju bezbožnicima i zlim ljudima ili odlaze u Jelisejska polja ako su heroji ili blagosloveni.

Reke Hada su: Aheron - reka bola, Kokitus - reka jadikovanja, Flegeton - reka vatre, Stiks - reka mržnje, Eridan - reka hladnoće, Mnemosina - reka sećanja i Leta - reka zaborava.

Had, bog podzemnog sveta

Had, grčki bog podzemnog sveta bio je sin Titana Hronosa i Ree. On ima tri starije sestre, Hestiju, Demetru i Heru i dva mlađa brata, Posejdona i Zevsa.

Zevs, koga otac nije pojeo, naterao je Hronosa da povrati svoju decu, odnosno Zevsovu braću i sestre. Braća i sestre su se udružili u ratu protiv Titana. Zevs, Posejdon i Had su dobili oružje od tri Kiklopa, koji su im pomagali u toku rata. Zevs je dobio munju, Posejdon trozubac, a Had šlem koji ga čini nevidljivim. Tokom noći, pre prve bitke, Had, koristeći svoj šlem, ušunjao se među Titane i uništio im oružje. Rat je trajao deset godina i završio se pobedom mlađih bogova. Nakon pobede, braća su podelila zemlju na tri dela i svak je vladao u svom. Zevs je bog neba, Posejdon je bog mora, a Had je dobio podzemni svet, nevidljiv svet u koji idu duše mrtvih.

Smrtnici su Hada najmanje voleli od svih bogova. On je zabranio da iko napušta njegov region i veoma je bio ljut kada bi se to desilo. Had je bio okrutan i nemilostiv, svirep u ratu, ali bio je pravedan i nije bio zao bog. Bio je morbidnog karaktera i zato nije bio omiljen među bogovima, a kako je upravljao podzemnim svetom, većina smrtnika ga je mešala sa smrću i bojala ga se. To je greška, jer smrt donosi Tanatos, a ne Had.

Kada su se smrtnici molili Hadu, oni su čelom i rukama dodirivali zemlju da bi bili sigurni da ih je čuo. Žrtvovane su mu crne životinje, na primer crna ovca, a među današnjim analitičarima antike postoji ubeđenje da su mu žrtvovani i ljudi. Krv žrtve bi se sipala u duboku jamu da bi ona stigla do njega, a onaj koji bi tu krv sipao morao je da okrene glavu na drugu stranu. Festival, koji se svakih sto godina držao u njegovu čast, zvao se Svetovne igre.

Njegovo oružje bila je dvokraka viljuška, kojom je on uništavao sve što bi mu se našlo na putu ili što nije voleo. Pored ovoga, posedovao je i štap sa kojim je mogao da prebaci duhove mrtvih u svet živih. Had se vozio tamnim kočijama koje su vukli crni konji. Had je dozvolio da posete njega i podzemni svet i da se vrate u svet živih Heraklu, Orfeju, Tezeju, Eneju i Odiseju. Nikome od njih nije bilo prijatno u mračnom carstvu. O strahoti tog sveta govori i Ahil, kada se obraća Odiseju koga je sreo u podzemnom svetu:
„Ne moraš mi govoriti o strahoti sveta mrtvih. Radije bih bio sluga, nego što bih bio gospodar podzemnog sveta.“
(Homer, Odiseja )

Persefona

Kraljica podzemnog sveta, Hadova supruga, bila je ćerka Zevsa i Demetre, Persefona. Ona nije svojevoljno pošla za Hada, nego je oteta dok je brala poljsko cveće. Had ju je mnogo voleo i nije želeo da je pusti iz podzemnog sveta. Prevario je Persefonu tako što joj je dao da pojede šest semenki nara, pa ona nije mogla da pobegne iz podzemnog sveta čak ni sa Zevsovom pomoći. Demetri je strašno nedostajala ćerka i kako nije bila uz nju, ona je proklela zemlju i nastala je velika glad. Persefona je znala za očaj svoje majke, pa je molila Hada da je pusti u svet živih uz obećanje da će svake godine sa njim provesti šest meseci, svaki mesec za po jednu semenku nara koju je pojela. Had je to dopustio i svake godine je po isteku šest meseci vozio Persefonu u svojim tamnim kočijama natrag u svet tame. Demetra bi tada proklela zemlju, te šest meseci ništa nije rađalo.

Grčka mitologija Persep10

Had i Persefona

od **Still_dreaming** Pon Okt 17, 2011 11:20 am

Hera, Demetra i Hestija

Hera

Hera (Ἥρα), veoma poštovana Zevsova supruga, bila je zaštitnica braka i udatih žena. Svojom vernošću davala je primer i bogovima i ljudima. Hera se pojavljuje u brojnim mitovima, a pored svoje podiže i mnogo druge dece, kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.

Rođena iz braka Hronosa i Ree živela je sa braćom i sestrama u Hronovoj utrobi, sve dok ih nije oslobodio Zevs. Posle pobede nad Hronom, Zevs uzima Heru za suprugu i ona postaje boginja.

Hera se često prikazuje u svečanim odorama, noseći na glavi krunu, odnosno polos (visoka valjkasta kruna koju su nosile najznačajnije boginje). U svojoj ruci ona ponekad nosi nar, simbol zdrave krvi, ali i smrti. Nar je takođe i sastojak opijumskih napitaka koji se prave od maka. Kao i sve boginje Hera je bila samovoljna i hirovita. U rimskoj mitologiji Heru možemo da povežemo sa Junonom.

Ime i kult

Za razliku od drugih grčkih bogova, kao što su Zevs i Posejdon, Herino ime ne možemo da analiziramo kao grčku ili indo-evropsku reč. Izgleda da Herino ime potiče iz perioda Minojske ili neke druge civilizacije nastale pre grčke civilizacije.

Herin značaj se ogleda u brojnim velikim i raskošnim hramovima koji su joj posvećeni. Centar njenog kulta bio je na Samosu i Argosu, gde su u 8. veku p. n. e. podignuti jedni od prvih grčkih hramova. Postojalo je jedno svetilište koje se nalazilo između bivših Mikenskih gradova-država, Argosa i Mikene. Pored ovih gradova, Hera je imala hramove u Tirintu, svetom ostrvu Delos, Korintu, na Olimpu i na mnogim drugim mestima. Na Olimpu Herin kult je bio stariji od Zevsovog. Homer je u ‚‚Ilijadi'' prikazao odnos između nje i Zevsa kada mu se ona obratila: „Ja sam Hronosova starija ćerka i ja sam poštovanija od tebe, ali ne samo zbog toga, već i zato što sam tvoja žena, a ti si vrhovni od svih bogova.“ Pri ovom, treba uzeti u obzir činjenicu da Homer nije poštovao Heru, jer se, po njemu, ona uglavnom bavila kovanjem zavere da bi se osvetila Zevsovim ljubavnicama.

Grčki oltari su u početku uvek bili pod otvorenim nebom. Moguće je da je Hera bila prva boginja kojoj su izgradili svetilište sa krovom na Samosu 800. godine n. e (ovaj hram je srušen i izgrađen je Heraion, jedan od najvećih grčkih hramova ikada). Pretpostavlja se da je ovakav hram bio izgrađen i iz praktičnih razloga. Zapravo, hram je bio mnogo sigurniji i darovi koje je Hera dobijala nisu mogli biti ukradeni. Da Hera nije bila samo lokalno božanstvo svedoče baš ti darovi, a oni su poticali iz Jermenije, Vavilona, Irana, Sirije i Egipta. Ovo nam ukazuje na veliki ugled Herinog svetilišta na Samosu, ali i na seobu naroda.

Na Eubeji, na festivalu posvećenom Dedalu, svakih šest godina održavala se svečanost posvećena Heri.

U slikarstvu je Hera prikazivana na razne načine. Postoji slika koja prikazuje Heru kako se vozi kolima koja vuku paunovi, ptice Grcima poznate tek nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog. Kasnije u renesansnoj ikonografiji motiv pauna objedinjuje Heru i Junonu. U ranim mitovima svaka boginja je imala „svoju“ pticu, pa tako i Hera. Njen simbol je bio ptica kukavica i ona se spominje u mitovima o Zevsovm udvaranju Heri. Hera je još povezana i sa stokom, pre svega govedima. Zato ne čudi što je bila poštovana i u Eubeji koja je bogata stokom.

Hera i deca

Hera je boginja braka i prauzor sjedinjavanja u prvoj bračnoj noći, ali ona nije dobra majka. Njena deca sa Zevsom su Ares (bog rata), Heba (boginja mladosti), Erida (boginja nereda, haosa, razdora i sl.) i Elitija (boginja porođaja). Hera je bila ljuta kad se rodila Atena (ćerka Zevsa i Metide), pa je ona rodila Hefesta (po nekim mitovima Hefest je i Zevsov sin). Zevs i/ili Hera su se gadili Hefesta zbog njegove ružnoće, pa su ga bacili sa planine Olimp. Po nekim drugim mitovima nijedno Herino dete nije Zevsovo, jer je ona sama zatrudnela tako što je jela salatu i rukom tukla zemlju.

Hefest je želeo da se osveti Heri zato što ga je odbacila, pa joj je napravio magični tron. Kada je ona sela na tron, više nije mogla da ustane. Drugi bogovi su molili Hefesta da se vrati na Olimp i da oslobodi Heru, ali sve je bilo beskorisno. Zato ga je Dionis napio i doneo do Olimpa na leđima magarca. Hefest je oslobodio Heru pošto su mu dali Afroditu za ženu.

Demetra

Grčka mitologija Demetr10

U grčkoj mitologiji, Demetra (grčki Δημήτηρ) je boginja žita i plodnosti, negovateljica mladih i zelene zemlje, čuvarka braka i svetog zakona. U homerskim himnama naziva se „donositeljicom doba“, što se smatra znakom da je bila poštovana mnogo pre nego što je postala jedna od Olimpijaca. Njen rimski ekvivalent je Cerera.

Danas su poznati mnogi mitovi i priče o Demetri, ali je definitivno najpoznatija priča o njoj i njenoj ćerki Persefoni. Demetra i Persefona su tokom Persefoninog odrastanja bile nerazdvojne, i Demetra ju je obožavala. Međutim, jednog dana, dok je Persefona bila na nekoj livadi, zemlja se otvorila i bog podzemlja, Had, povuče je dole sa sobom. Ovaj događaj ima i u pozadini jednu priču o raspravi Zevsa i Hada i njihovom dogovoru, u koji je i sama Persefona bila uključena, jer se Had bio zaljubio u nju.

Inače, nakon što je Demetra saznala šta se desilo, takav je gnev i tuga obuzme da za vreme njenog tugovanja nijedno žitno polje nije ništa rodilo, kao da je čitava priroda tugovala sa njom. Videvši da ovako neće moći dugo, Zevs odluči da načini sporazum između Demetre i Hada. Odlučeno je da 8 meseci Persefona provodi sa svojom majkom, a 4 sa Hadom.

Od tada u narodu u Grčkoj postoji verovanje da dok je Persefona sa Demetrom, žitna polja rađaju i daju ogromne prinose. Ali kada se Persefona vrati kod Hada, onda 4 meseca sve odumire.

Demetrini simboli su klas, narcis i bubamara, dok joj je roda najdraža ptica.

Hestija

Grčka mitologija Hestia10

Hestija (grč. Ἑστία), kćerka titana Hrona i njegove žene Ree, boginja je domaćeg ognjišta. Čim se rodila, otac Hron ju je progutao, kao i njenu braću i sestre - Demetru, Heru, Hada, Posejdona - jer se bojao da će se oni pobuniti protiv njega i svrgnuti ga sa vlasti. Ali, kao božansko biće Hestija je živela u utrobi svog oca sve dok je nije oslobodio njen najmlađi brat Zevs, koji je izbegao sudbinu svoje braće i sestara tako što ga je majka Rea krišom rodila u pećini na ostrvu Kritu.

Ova boginja je bila oličenje porodičnog doma, a zatražila je od svog brata Zevsa da zauvek ostane devica, iako su je Posejdon i Apolon tražili za suprugu. Njen smireni život i stabilan položaj u Kući na Olimpu razlog je što se ne pominje ni u kakvom događaju, za razliku od ostalih bogova. Svoje mjesto na Olimpu je ustupila bogu vina, Dionisu.

od **Still_dreaming** Pon Okt 17, 2011 1:24 pm

Apolon, Ares, Dionis, Hefest i Hermes

Apolon

Grčka mitologija Apollo12

Apolon (grč. Απόλλων, Apólōn, grč. Απελλων, Apelōn ili Foibos) je grčki bog svetlosti, muzike, medicine, streličarstva, kolonizacije, proricanja i poezije. Prisutan je i u helenskoj i u rimskoj mitologiji, ali takođe i kod drugih naroda u raznim varijetetima. Predstavljan je uvek kao ideal zdravog, skladno razvijenog i lepog mladića, koga su Heleni zvali kuros. Etrurska mitologija je pod uticajem helenske imala božanstvo Aplu. Kasnije je u rimskoj mitologiji postaje Apolon Helios i poistovećuje se sa suncem, odnosno božanstvom Sol.

Veruje se da je poreklo imena Apolon iz prehelenskog doba. Mada Plutarh ima objašnjenje da Apolon označava jedno kao suprotnost mnoštvu, dok Hesikijus traži poreklo u dorskoj reči απελλα što navodi na skupnost, sabornost i treba da označava helensku državnost. Međutim, mnogi vide još u božanstvu prehelenskog doba Apalunašu (poštovanog među Hiksima u Maloj Aziji) pretka Apolona. Ovo je zanimljivo stoga što se zna da je u Pergu bio hram posvećen ovom božanstvu, mada se u nekim tablicama s klinastim pismom navodi i grad Vilus, za koji su neki istoričari skloni da tvrde da predstavlja upravo helenski Ilion (Troju). Apolonovo grčko ime možda je izvedeno iz prehelenske složenice Apo-ollon povezane sa arhaičnim glagolom 'Apo-ell- koji je doslovno nekad značio „onaj koji se pregiba“, odnosno „onaj koji tera“ - Apolon je terao zlo, bolesti i nesklad. Plutarh piše da pollon znači „mnogo“, a prema tome Apollon je negacija mnoštva.

Apolon je bog medicine, lečenja i streljaštva, ali i nosilac smrtne počasti. Takođe je bio i bog proročanstva i kolonizacije. Vođa je Muza, a pri tom i bog muzike i poezije. Pevale su mu se himne zvane peani. Bio je zaštitnik brojnih proročišta i hramova, a posebno se ističu Delfi i Delos. Posle je preuzeo i identitet Helija kao bog sunca (Apollon Helios).

Ljudi su ga poštovali jer je bio bog svetlosti i Sunca bez čega život ne bi bio moguć, a takođe i zato što je bio bog sklada i lepote, koji čine život smislenim. Ideal je grčkog „kurosa“, skladnog, razvijenog i lepog mladića. Apolon je štitio ljude, lečio ih, brinuo se za njih, nagrađivao dobro i kažnjavao zlo. Bio je i bog streljaštva, a njegove strele nikad nisu promašile metu, pogotovo kad su kažnjavale zlo i nosile kugu. Bio je i bog proročanstava u kojima je ljudima objavljivao Zevsovu volju preko proročica, posebno Pitije i Sibile.

Svete Apolonove životinje su: labud (pre nego što je bio rođen, potok je bio okružen labudovima), skakavac (simbol pesme), vrana (dojavila mu je prevaru njegove ljubavnice Korone), zmija (simbol proročanstva i lekara), grifon (mitološka stvorenja sa telom lava i glavom orla), vuk, delfin, soko, gavran i miš.

Apolonovi atributi su: luk i strele, lira ili kitara (simbol boga umetnosti), lovorov venac, tronožac kao simbol njegovih proročanskih moći. Apolon je često bio simbol sklada, pogotovo u literaturi, a bio je i kontrast Dionizu.

Apolon pripada drugoj generaciji bogova sa Olimpa, jer je sin Zevsa i Lete, kao i njegova sestra bliznakinja Artemida. Apolon je bio prelepi bog, visok, skladno građen i bujne kose, i zbog toga je imao mnogo ljubavnih avantura, kako sa Nimfama, tako i sa običnim smrtnicama. Jednom je zavoleo kćerku boga Peneja, Dafne. Međutim, ona mu ljubav nikako nije uzvraćala, već je, pošto je bog stalno proganjao, zamolila oca da je u nešto pretvori, kako bi se spasila. Tako i bi. Nimfa je pretvorena u biljku lovor, biljku koja je od onda posvećena Apolonu.

Apolon je bio i bog ratnik, veoma vešt strelac, koji je mogao sve strele da dobaci jako daleko. Ljudi su ga prekomerno obožavali, po raznim hramovima i proročištvima, na takmičenjima i žrtvovanjima. Postao je religijski simbol kako u umetnosti, tako i u radu. Šta više, neki ga smatraju Pitagorinim ocem.

Rođenje

Kada je boginja Hera saznala da Leta nosi decu njenog muža Zevsa, bila je besna i ljubomorna te se odlučila da se osveti tako što nije dopustila Leti da ostane na čvrstoj zemlji (kopnu ili otoku) i Leta nije znala gde će se poroditi. Dok ju je gonila zmija Piton sa glavom zmaja koju je na nju poslala Hera, Leta je naišla na novostvoreni otok Del koji je plutao na vodi i nije bilo ni kopno ni otok, a bio je okružen labudovima. Kad je kročila na nju, dve stene su izronile iz morskih dubina - jedna je zaustavila kretanje otoka, a druga je stala zmiji na put. Zatim je Leta na gori Kintu rodila blizance - sina Apolona i ćerku Artemidu. Posle je Zevs prikovao Del za dno okeana da više ne pluta, a otok je postao posvećen Apolonu.

Hera je otela Ilitiju, boginju rađanja, da bi sprečila Letu od porođaja. Ostali bogovi su prevarili Heru tako što su joj ponudili ogrlicu od jantara dugačku 8 metara, a boginja je uspela da pobegne. Legenda kaže da je Artemida rođena prva, a potom da je pomogla majci da rodi njenog brata Apolona. Apolon je rođen na sedmi dan meseca Targeliona, te su sedmi i dvadeseti dan tog meseca posle bili njemu posvećeni.

Život

Kada je Apolon odrastao, verni prijatelji su mu bili zlatna lira i srebrni luk. Krenuo je u Delfe da bi se osvetio Pitonu koji je progonio i pokušao da siluje njegovu majku. Našao ga je u jednoj uvali pod Parnasom i ubio ga strelama, a njegovo telo je zakopao u zemlju. Tada se ta zemlja zvala Piton, a on joj je promenio ime u Delfi, da se za njega više nikad ne bi čulo. No, proročice su ga često nazivale Pitijama. Na mestu pobede utemeljio je i poznato svetilište. uUtoj uvali je bio i izvor koji je emitovao pare koje su pomagale proročicama da padnu u trans.

Kada je Zevs pogodio munjom Asklepija, Apolonovog sina, zbog uskrsnuća mrtvaca, Apolon je za osvetu ubio Kiklopa koji je tu munju izradio. Umesto da bude zauvek prognan u Tartar, po Zevsovoj je zaposvesti otišao u Tesaliju i služio kod dobrog Admeta kao običan pastir. Apolon je bio zadivljen Admetovim gostoprimstvom te je učinio da mu sve krave donose blizance, a takođe mu je pomogao da osvoji ruku princeze Alkestije, Pelijeve kćeri. Još je i uverio Mojre sa ga poštede smrti.

Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima upregnutim labudovima u Hiperboreju gde vlada večno proleće. Proleće i leto je provodio u Delfima, a jesen i zimu u toj zemlji, a katkad i na Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp je donosio radost i dobro raspoloženje. Dolazio je kao vođa Muza, svirao bi liru, a niko mu nije bio ravan te bi čak i Ares uzdahnuo na njegovo sviranje. Apolon i Artemida su bili Zevsovi miljenici, a to je bio razlog ljubomore drugih bogova.

Ares

Grčka mitologija Ares_c10

Ares ili Arej (grč. Άρης) je bog rata, najstariji sin Zevsa i Here. Pandan Aresa u rimskoj mitologiji je Mars.

Ares je bio bog ratovanja, i to rata koji je sam sebi svrha. Radovao se smrti bilo junaka ili običnih smrtnika, voleo je miris krvi, borbu, zveket oružja, jauke i krike. Aresa nikada nije zanimao uzrok rata, pa čak ni njegov ishod, za njega je bilo najvažnije samo ratovanje.

Ares je mrzeo sve ostale bogove, a među njima i svoje roditelje, a posebno je mrzeo boginju Atinu. I njega su mrzeli svi bogovi; izuzetak su samo: Afrodita - koja je negovala i podržavala strast u njemu, Erida - koja je volela rat koliko i on, i Had - koji se radovao mladim ratnicima koji su ginuli u ratu. On je smatran za praoca Amazonki - plemena ratobornih žena.

Ares je gotovo uvek prikazivan u četveropregu sa konjima osedlanim zlatnim sedlom. Konji boga aresa su bljuvali vatru, a on je nosio bakreni oklop, kacigu i koplje, i samo ponekad i štit.

Grčka mitologija 300px-12

Njegove su svete ptice bile orao, detlić i lešinar, a najdraža mu je životinja bio pas, tako da su se u njegovu čast u Sparti žrvovali psi. Ares je u nekim prilikama bio prikazivan i sa zmijom.

Sa boginjom Afroditom Ares je imao dva sina, Dima i Foba, koji su označavali užas i strah, a uz njega je bio i Kudoimos, demon zveketa bitke. Uz Dima i Foba, Afrodita je Aresu rodila i Erosa i Anterosa koji su nasledili Afroditine dobre osobine, kao i kćerku Harmoniju.

Homer u svojoj ‚‚Ilijadi'' govori da su Aresu pravile društvo i boginja nesloge i razdora Erida i Enija, boginja ratnog klanja.

Osnivanje Tebe

Ares je bio osnivač Tebe i praotac vodenog zmaja kojeg je ubio Kadmo. Aresovi potomci su, kao vrsni borci, nastali od zuba zmajevih, a Kadmo je, da bi umilostio Aresa, oženio Aresovu i Afroditinu kćerku Harmoniju, i tada je sve dovedeno u sklad i osnovana je Teba.

Dionis

Grčka mitologija 11100910

Dionis je stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina i uživanja. Bio je sin Zevsa i Semele, boginje iz Tebe. Etimologija imena se izvodi od reči Dio - gen. od Zeus i nusos - tračka reč za sina. U rimskoj mitologiji je predstavljan kao Bahus (otuda naziv bahanalije). Poznat nam je i pod drugim imenima, kao npr. Jahus ili Zagrej. Njegov kult se veoma razvio u staroj Grčkoj, naročito među mnogobrojnim sledbenicama poznatim kao Menade.

Dolazak na svet

Dolazak Dionisa na svet je donekle čudan, čak i za grčku mitologiju, pa izaziva teškoće u njegovom smeštanju u panteon grčkih bogova. Njegova majka je Semela, kći Kodmusa, sina kralja Fenikije i brata Evrope. Semela je smrtnica, ljudskog je roda, dok je otac Dionisa Zevs, kralj bogova.

Postoji nekoliko verzija priče o Dionisovom dolasku u postojanje, no zajednička svima je njegovo ponovno rađanje (uskrsnuće). To ponovno rađanje je i glavni razlog njegovog poštovanja u religijskim misterijima - smrt i uskrsnuće su bili elementi mističkog otkrivenja.

Jedna od priča o Dionisu (iz orfičkih himni) govori kako je Hera, Zevsova žena, ljubomorna na dete koje nije bilo njeno, poslala Titane da ga rastrgnu. Oni su dete namamili igračkama i rastrgli ga na komadiće i gotovo celog pojeli pre nego što ih je Zevs uspeo rasterati svojom božanskom grmljavinom. Jedini deo koji je spašen bilo je njegovo srce. Zevs je srce usadio u utrobu Semele i Dionis biva ponovno rođen.

Grčka mitologija Ts10

Dionisove orgije u Grčkoj

Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega, a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.

U spisu ‚‚O vrlinama žena", Plutarh iznosi kako su jednom u noćnom mahnitanju zalutale tebanske Tijade i ne znajući došle u Amfisu, gde su od umora i nikako ne dolazeći k sebi spustile se na trg i zaspale. U strahu da im se što ne dogodi, jer je grad zbog ratnog stanja bio pun vojnika, Amfišanke pohitaše na čaršiju, stadoše u krug oko zaspalih Tijada i čuvahu ih tako dokle god su spavale. A kad se probudiše, nađoše im se pri ruci, okrepiše ih jelom i ispratiše ih do granice.

Dionisove orgije u Rimu

Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke, ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. p. n. e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p. n. e.

Savremena tumačenja

Miloš Đurić, srpski helenolog, poreklo Dionisovog kulta nalazi u osećanju prolaznosti ljudske individualne egzistencije. ‚‚Ljudski naraštaji prolaze nezaustavljivo i nepovratno, a pojedinačno lomno ljudsko biće, koje se ne zadovoljava time da bude samo mehur na reci prolaznosti, nalazi neprolazan život u mističko-ekstatičkom kultu Dionisa, boga prirode koja se neprestano podmlađuje.”

Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, dakle, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosti i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi.

Činjenica da su Grci u svoja vina dodavali razne druge sastojke navela je mnoge, uključujući Roberta Grejvsa, na zaključak kako neki od tih sastojaka imaju halucinogeno dejstvo. To donekle potvrđuje i “čarobni napitak”, tadašnje začinjeno vino, koje se povezuje s dionizijskim ritualima, za koji se smatrada je sadržavalo otrovni bršljan. Takođe znamo da su šamani tog područja upotrebljavali daturu i buniku.

Fridrih Niče, na završetku ‚‚Sumraka bogova'', izražava se ovako: ‚‚Tek u Dionisovim misterijama, u psihologiji dioniskog stanja, izbija osnovna činjenica helenskog instinkta – njegova volja za život. Šta je sebi Helen zajemčavao ovim misterijama? Večan život, večno povraćanje života; budućnost u prošlosti obećanu i posvećenu; trijumfatorno Da za život iznad smrti i mena.”

Savremeni američki pesnik, Džim Morison, tragom Ničea, otkriva sugestivnu moć Dionisovog kulta, što dolazi do izražaja u mnogim njegovim postupcima i pesmama.

Hefest

Grčka mitologija Hephae10

Hefest je bog vatre i kovačkog zanata, jedan od sinova Zevsa i Here u grčkoj mitologiji.

Po jednom od mitova, pošto se umešao u svađu roditelja, Zevs ga u gnevu baca sa Olimpa na zemlju. Tom prilikom Hefest postaje hrom. Po predanju, pao je na vulkansko ostrvo Limnos. Limnos je postalo Hefestovo ostrvo, koji je tu imao svoju kovačnicu. Ovaj bog je posebno bio poštovan kod tzv. ‚‚Zemljane vatre", u blizini grada Hefaistija, u severnom delu ostrva. Takođe i Kabiri (gr. "Kabeiroi"), sinovi Hefestosovi, imali su ovde izgrađen svoj kult.

U Hefestovoj nadležnosti bili su zanati. On je napravio bogovima dvorove od bronze, skiptar i egidu Zevsu, srebrne lukove Apolonu i Artemidi, nakit Afroditi. U ‚‚Ilijadi'' je opisano kako je na Tetidinu molbu skovao novo oružje Ahilu. Po Hesiodu, Hefest je od zemlje napravio prvu ženu Pandoru, a po Zevsovom naređenju prikovao Prometeja na kavkasku stenu. Taj motiv je upotrebio Eshil u tragediji ‚‚Okovani Prometej''.

Oženio se Afroditom, boginjom lepote i ljubavi. Jednom ju je uhvatio na delu u preljubi sa Aresom. Uhvatio ih je u nevidljivu mrežu i pozvao sve bogove za svedoke neverstva. Taj prizor, međutim, kod bogova izazove smeh. Ovu epizodu ispevao je u ‚‚Odiseji'' slepi pevač na dvoru kralja Alkinoja.

Na atinskoj Agori nalazi se Hefestov hram, nešto stariji i bolje sačuvan od Partenona.

Hermes

Grčka mitologija Sh22010

Hermes je kod starih Grka bio bog trgovine i proricanja, pismonoša bogova i pratilac duša.

Hermes je bio sin Zevsa i Maje, jedne od Plejada, koju je krasila izuzetna lepota. Još od malih nogu, videlo se da će biti lukav i dovitljiv bog, jer je, iako je još bio u pelenama, uspeo da svom bratu Apolonu ukrade stado bikova, koje je uspeo tako vešto da sakrije da je Apolon morao da iskoristi sve svoje proročanske sposobnosti, i svoja poznanstva, da bi ih našao. Hermes se smata bogom trgovine, lopovluka i glasnikom bogova. Na sandalama i šlemu, koje je nosio, imao je krila, i uvijek je držao skiptar. Pored toga što je prvenstveno bio Zevsov glasnik, odnoseći i donoseći poruke po Zevsovom nalogu, bio je i pratilac duša koje je odvodio u Had. Hermes je imao mnogo dece, a neka od njih su: Mirtil od Klimene, Polib od Htonofile i Autolik (Odisejev deda) od Filonide. Kao njegovi sinovi spominju se i Pan, Arpalik, Abder i dr.

Grčka mitologija Hermes10

Hermes nosi malog Dionisa

od **Still_dreaming** Čet Okt 20, 2011 11:42 am

Afrodita, Artemida i Atena

Afrodita

Grčka mitologija 256px-10

Afrodita (grč. Ἀφροδίτη) je grčka boginja lepote, čulne ljubavi i plodnosti. Značenje njenog imena je nepoznato, iako su drevni Grci verovali da se ono odnosi na penu. Veoma je moguće da je ovo verovanje došlo iz priče o Afroditinom rođenju.

Prema starijem predanju, koje je zastupao Homer, ona je kći Zevsa i Dione; a prema mlađem, kojeg se držao Hesiod, rođena je iz morske pene (ἀφρός) koja se stvorila kad je Hron bacio u more Uranove genitalije. Odmah po rođenju, izašla je iz mora na obalu ostrva Kipra. Otuda su joj i atributi: Ἀφρογενεια (rođena iz pene), Αναδυόμενη (koja se pomalja, izlazi), Κυπρογένεια (po Kipru rođena).

U početku, Kiparska Afrodita najverovatnije da je bila boginja plodnosti, vrlo slična bliskoistočnoj boginji Ištar-Astarti. Došavši među Grke, ona je personifikovana sa seksualnošću i bila usrdno obožavana kao univerzalna sila. Mnoga lokalna svetilišta posvećena njoj podignuta su širom kopnenog dela Grčke, a njeni kultovi varirali su različito od mesta do mesta. U nekim oblastima, Afrodita je bila smatrana čak boginjom rata, što je možda bio podsticaj za njeno udruživanje s Aresom, bogom rata.

Mnogo kasnije, u klasično doba, Afroditin kult je poprimio savremeno shvatanje prema kojem je ona nadležna za seksualnu privlačnost i ljubavno zadovoljstvo.

Poreklo

Kada je reč o Afroditinom poreklu, postoje nejasnoće. Zvana je Ἀφρογενεια u nastojanju da joj se izvede poreklo od Urana koga je sin Hron kastrirao srpom i njegove genitalije bacio u more. Verovatno je da je potom ona nastala iz pene koja se stvorila oko genitalija koje su plutale po moru.

Ideja i kult boginje ljubavi koja se rađa iz mora potiče iz jugozapadne Azije, a u Grčku je prešao najverovatnije između 1200. i 900. godine p. n. e. posredstvom pomorskih trgovaca bakrom. To je zaključeno na osnovu brojnih njenih svetilišta na mnogim grčkim ostrvima nadomak obale Male Azije.

Mit o Afroditi kao potomku Titana po svoj prilici se odnosi na boginju čiji je kult bio poštovan pre Grka. Došavši iz pravca severa, plemena iz kojih će se kasnije obrazovati Grci usvojili su je u olimpijsku porodicu proglasivši je kćerkom Zevsa i Dione.

Prvobitno je bila persifikovana kao stvaralačka moć prirode koja iz vlage rađa sve plodove na zemlji. Ali tog stranog obeležja je nestalo, ustupivši mesto onoj Afroditi koja se smatrala „nacionalnim“ božanstvom svih Grka. Pošto se njen kult proširio po Sredozemlju, ona je svojevremeno poštovana i kao boginja koja obećava dobar put morem.

Kult

Glavno sedište Afroditinog kulta bio je po svemu sudeći Kipar, nadomak čije obale je i rođena. Odatle joj je kult prvo prešao na susedna ostrva, a preko njih i u primorska mesta kopnene Grčke.

Njena najstarija kultna statua u Beotiji napravljena je, prema predanju, isključivo od drveta sa Kadmove lađe, kojom je ovaj doplovio iz Fenikije u Grčku. Stoga je ona ujedno i zaštitnica mornara.

Već u Tezejevo vreme, uz Afroditu Uraniju, poštovana je i Afrodita Pandemos. Kasnije je Afrodita postala simbol pre svega čulne ljubavi, tj. stavljena je nasuprot Afrodite Uranije kao boginje nebeske ljubavi.

Počev od 8. veka p. n. e., Afrodita je izgubila većinu svojih funkcija i postala pre svega boginja lepote i ljubavi. U Atini je slavljena u baštama, ali ne i kao boginja vegetacije, nego kao boginja lepote, pod čijim se nogama rascvetava cveće.

Uloga

Za razliku od svoje rimske dvojnice Venere, sa kojom je poistovećivana, Afrodita nije bila samo boginja čulne ljubavi već i veza koje su održavale društveni život. Svojom milinom, ljupkošću i lepotom nadmašila je sve ostale boginje; zato joj je Paris i dodelio zlatnu Eridinu zlatnu jabuku lepote. U njenoj pratnji su Hore, Harite, Pejto, Potos i Himer. U njenom skupocenom i šarenom pojasu ljupkosti skupljene su sve čarobne draži koje bi zanele i mudrog čoveka, ne isključujući ni samog Zevsa. Cela priroda oseća njenu neodoljivu moć i zbog toga su je prozvali „vladarkom“. Njenu moć iskusio je i Pigmalion, neosetljivi Narcis i lepi sicilijanski pastir Dafnis.

Ona daruje ljudima lepotu i ljubavnu sreću, pa je tako postala i boginja braka. Pošto brakom spaja narod u opštinu, poštovana je kao Πανδημοσ. Ali to ime je kasnije dobilo značenje obične, čulne ljubavi (kod Rimljana: popularis, vulgaris, vulgivaga). Iz tog razloga su zamišljali i jednu Afroditu Uraniju, kao boginju čiste, nebeske ljubavi. Smatrali su je još i boginjom mora (Γαληναιη, tj. „ona koja utišava more“).

Svojim ljubimcima darovala je svako dobro ovoga sveta: bogatstvo, moć, slavu, mada ti darovi nisu trajali dugo. U ‚‚Ilijadi'' Afrodita je bila na strani Trojanaca, te je stoga uzela pod zaštitu naročito Parisa, Eneju i Hektora. Ali prilikom boja Diomed ju je ranio u ruku, i zbog toga je morala da se povuče na Olimp pomoću Arejevih kola kojim je upravljala Irida. Tom prilikom su joj se Atena i Hera izrugale, a Zevs ju je posavetovao da se ubuduće ne upušta u borbe.

Prema ‚‚Odiseji'', Afrodita je žena Hefestova, ali mu nije verna i u skladu s tim održava tajne ljubavne veze sa Arejem kojem je rodila Harmoniju, Erosa i Anterosa. Sem toga, rodila je sa Hermesom Hermafrodita, sa Dionisom Prijapa, sa Anhizom Eneju, sa Butom Erika. Upravo zbog njenih veza sa Arejem, smatrali su je i ratobornom boginjom koja voli da nosi ratničku opremu.

Helije, koji sve vidi, obavestio je Hefesta da ga supruga vara sa Arejem. Hefest je, iskoristivši nevidljivu mrežu koju je prebacio preko kreveta svoje supruge, ulovio ljubavnike, i pozvao sve olimpske bogove da se uvere u Afroditino neverstvo. Tek kada je Posejdon uzeo učešća u događaju, pristao je na to da oslobodi ljubavnike. Potom se postiđena Afrodita povukla na Kipar, a Arej u Trakiju.

Posle poraza Trojanaca, Afrodita je uspela da sačuva trojansku kraljevski lozu, omogućivši Anhisu, Eneji i Askaniju da izmaknu iz ognja Troje i nađu novu zemlju gde će se nastaniti. Na taj način je Afrodita postala zaštitnica Rima.

Obično je prikazivana kao žena vanredne lepote, s duguljastim, nežnim, punim ljupkosti, miline i primamljivosti licem, s malo nasmejanim ustima i očima punim čežnje. Čuven joj je kip sačinjen od belog mermera u Firenci, ali od veće umetničke vrednosti je statua Meloske Afrodite koja se čuva u Luvru.

Grčka mitologija 180px-10

Meloska Afrodita,
Luvr, Pariz

Poređenje sa sličnim božanstvima

Afrodita je, gledajući u celini, ekvivalent mesopotamskoj boginji Ištar. Ova druga boginja poseduje veliku moć nad ljubavlju, seksualnosti i ljudskim rađanjem, dok ujedno deluje i kao ratničko božanstvo. Vrlo je verovatno da je Afroditin kult upravo proistekao od nje, pošto je ona, kao i Afrodita, poistovećivana sa planetom Venerom i zvezdom Večernjačom.

Pored toga, došlo se i do još nekih zapanjujućih sličnosti upoređivanjem pojedinih scena ‚‚Ilijade'' i ‚‚Epa o Gilgamešu''. U prvom slučaju, Anhis, otac Eneje, kao posledicu dodira s Afroditom biva paralizovan ili oslepljen. Vrlo sličnu scenu imamo i u ‚‚Epu o Gilgamešu'', gde glavni junak Gilgameš odbija ponudu boginje Ištar i okrivljuje je zbog načina kojim je postupala prema svojim ljubavnicima. Otuda je moguće pretpostaviti da je Afroditino ime u stvari grčki oblik zapadnosemitske Astarte koja je, opet, identična sa Ištar.

Ne treba zanemariti i njihovu sličnost što se tiče „obredne prostitucije“ koju su u njihovu čast vršile mnoge mlade devojke sa Bliskog Istoka i Antičke Grčke. Prostitucija pre braka radi prikupljanja miraza itekako je bila zastupljena u antičkom svetu, ali je preduzimana na nečijoj vlastitoj inicijativi iz donekle razumljivih razloga (siromaštvo pre svega). S druge strane, prostitucijom je shvatana privremena prodaja tela neke osobe za seksualne svrhe, u kojoj ili sve ili jedan deo prihoda za ovu transakciju pripada božanstvu. U nekim primerima, koje je Herodot ustanovio za Kipar i Vavilon, jednom u životu svaka žena morala je da se prostituiše, često za stranca, i da prihode od toga prinese u vidu dara relevantnom božanstvu.

A ovo je najružniji običaj kod Vavilonaca. Svaka žena tamo mora jednom da sedne kraj Afroditina hrama i da se jedanput u životu da nekom strancu... Posle obljube, pošto je ispunila svoju dužnost prema boginji, odlazila bi kući i ne bi posle toga ni po koju cenu više pristala na to. Lepe i zgodne brzo odlaze svojim kućama, ali ružne čekaju dugo vremena i ne mogu da ispune običaj. Čak se desi da neke čekaju po tri i četiri godine. Sličan običaj postoji i u nekim mestima na Kipru.

Herodot

Međutim, nema sličnosti između ove dve boginje kada je reč o njihovom predstavljanju u umetnosti. Afrodita je obično naga ili polunaga, boginja lepote i ljubavi, nenaoružana i nevična ratu. Za razliku od nje, Ištar je najčešće pristojno odevena i ima izrazito ratnički karakter, što se primećuje na osnovu njenih predstava iz ranijeg perioda sa toljagom i krivom istočnjačkom sabljom, i iz srednjeg sa tobolcem i snopom strela. Takođe, treba biti oprezan kada je reč o ulozi Ištar, jer se u literaturi spominje i kao boginja ljubavi, ali ne i u umetnosti.

Postoji još nekoliko jakih argumenata koji dokazuju vrlo bliske veze između Afrodite i istočnjačkih božanstava. Na primer, poznato je da je Afrodita jedino božanstvo u Grčkoj prilikom čijeg obreda su se koristili tamjan, oltari i prinosili kao žrtve golubovi, što je isto zastupljeno i u slučaju Ištar-Astarte.

Vrlo je verovatno da je Afrodita i naslednica minojske boginje s predstavom golubice koja je pokrivala nebo nad morem i bila boginja svih živih bića kao i njihovog rasta i cvetanja. Ostaci tog minojskog kulta zadržali su se u Atini gde je, kao što je već spomenuto, svojevremeno bila poštovana u baštama.

Artemida

Grčka mitologija Marble10

Artemida (grč. Άρτεμις) je bila grčka boginja lova, divljine, kao i gospodarica i zaštitnica divljači. Ona je najverovatnije bila drevno božanstvo koje su Grci usvojili kao boginju divljine. Prema švedskom mitologu prof. Martinu Nilsonu, Artemida je bila najpopularnija grčka boginja. U klasičnoj tradiciji bila je personifikovana sa planinama, drvećem, lovom i plesom, nimfama, decom i mladunčadima životinjâ. Po mišljenju drugih, ne samo da je uživala rasprostranjenost svoga kulta (naročito u Arkadiji, Kritu, Anadoliji i Velikoj Grčkoj), nego i njegovu dugu tradiciju koja seže duboko u prošlost i predstavlja predmet rasprave mnogih lingvista, poznavalaca linearnog pisma.

Osim toga, postoje različite teorije u pogledu porekla i uvođenja njenog kulta u Grčku. Kao prvobitna gospodarica divljine i primitivnog, preagrarnog lovačko-sakupljačkog društva, pretpostavlja se po jednoj od tih teorija da je njena uloga zaštitnice divljači konceptualno tokom vekova postala srodna njenoj potonjoj domestifikovanoj funkciji zaštitnice mladog ljudskog života. U svetskoj naučnoj literaturi, istoričari religije koji se slažu s tim često uzimaju za tu pretpostavku dokaz postojanje jedne univerzalne praistorijske gospodarice životinjâ iz koje je kasnije proizašao Artemidin kult, za razliku od onih koji ukazuju na njeno originalno krićansko ili anadolijsko poreklo.

Takođe, postoje nesuglasice i po pitanju okolnosti u kojima je rođena. Neki izvori navode da je rođena istog dana kad i njen brat blizanac - Apolon, dok je kod drugih to bilo nešto ranije ili kasnije. Prema opšteprihvaćenoj legendi, rodila ju je boginja Leta koja je nakon dugog traganja za mestom gde će se poroditi najzad bila primljena na ostrvo Del.

Sve u svemu, ono što se pouzdano zna jeste da opis Artemide u Homerovoj „Odiseji“ potpuno odgovara potonjem klasičnom verovanju, prema kojem se ona kreće planinom Tajget ili Erimantskom gorom i uživa pri tom u lovu na veprove i košute, ili u društvu nimfi među kojima vodi kolo po livadama i pomenutim uzvišenjima. Zbog toga joj je, između ostalog, pridodat atribut keladeine (tj. „ona koja pravi galamu“), koji se odnosi na uobičajenu buku za vreme lova prouzrokovanu povicima, lovačkim rogom i psećim lavežima.

Uloga

Artemida se rodila na ostrvu Delu. Prvobitno, ona je bila boginja smrti koja je slala na ljude i životinje kugu i pomor i koja je svojim strelama ubijala naročito žene, kao npr. Niobine kćerke. U Trojanskom ratu učestvovala je, zajedno s majkom i bratom, na strani Trojanaca i tom prilikom je lečila ranjenong Eneju u Apolonovom hramu, kada je ovaj bio ranjen. Koga je ona milostivo pogledala tom je njiva donosila bogat rod, stado mu se množilo, sloga mu je usrećavala dom i umirao je u dubokoj starosti. Kao Kurotrophos ili Paidotrophos uzimala je u zaštitu sve što je mlado i nežno. Kao boginja lova (Elaphebolos) ujedno je i gospodarica i zaštitnica divljači. U Arkadiji je pri izvorima, rekama, jezerima i u senovitim gajevima poštovana kao boginja nimfâ.

Po šumovitim visovima bregova, prepunim divljači, ona je lovila u društvu dvadeset nimfâ, svojih stalnih pratilaca; a sa drugih šezdeset, kćerima Okeana, vodila je kolo. Luk, tobolac i strele izrađivali su joj Kiklopi, a pse joj je davao Pan. U Arkadiji je našla na pet košuta naročite veličine i lepote, sa zlatnim rogovima. Od tih je četiri uhvatila i upregla u svoja kola, a jedna joj je umakla, jer ju je Hera odredila kao treći posao Heraklov.

U Tauridi su u njenu čast prinosili ljudske žrtve. Odatle su u Brauron preneli njen kip Ifigenija i Orest. Tu je boginja poštovana pod imenom Brauronia. U Sparti su je poštovali pod imenom Orthia i prinosili joj, u najstarijim vremenima, krvave ljudske žrtve. Kasnije su, po Likurgovom naređenju, ljudske žrtve zamenjene ritualnim šibanjem dečaka, čija krv je morala poškropiti boginjin oltar.

Prema drugom mitu, njen kip preneli su kasnije Orest i Ifigenija u Ariciju. Ova tauridska Artemida je ujedno i Ifigenija i pod tim imenom je poštovana u mnogim mestima. Ifigeniju je pak, kao Agamemnonovu kćer, prvobitno boginjinu žrtvu, kasnije njenu sveštenicu, učinila Artemida besmrtnom i Hekatom. Kao Hekata ili boginja meseca imala je više atributa: Aithopia, boginja vatrena lica, Phosphoros, Pyrphoros, Amphipyros, Lucifera, buktinjonoša, i prikazuje se sa buktinjom u ruci.

U svim mitovima o tauridskoj Artemidi i Hekati izmešani su, po svemu sudeći, pojedini grčki lokalni mitovi o drevnim božanstvima sa mitovima o jednom azijskom božanstvu čiji je simbol bio na nebu mesec, na zemlji krava. Kao zaštitnica svega što je mlado i nežno, poštovana je i kao Ejlejtija, Dea Lucina, boginja porođaja. Jer, tek što se rodila, pomogla je majci pri Apolonovom rođenju.

U većini slučajeva, obično se prikazivala kao lovac sa lukom i tobolcem, u kratkoj haljini — hiton, u pratnji psa ili jelena.

Poređenje sa sličnim božanstvima

Artemida je jedna od najčudnijih figurina u grčkom panteonu. Pored toga što je veoma drevnog porekla, ona je i boginja koja sadrži jake suprotnosti. U stvari, različiti aspekti njenih uloga nama se čine gotovo nespojivi: ona je zaštitnica životinja, a u drugu ruku ona je lovac koji ubija gonjenu zver lukom i strelom i pri tom ispušta divlje krike. Istina, kada uzmemo u razmatranje njeno devičastvo, videćemo da ono igra vitalnu ulogu u skoro svim njenim aspektima, mada se u jednom ona javlja pri porođaju i u tom pogledu liči na boginju rođenja — Ejlejtiju. Čak i ako u tom svojstvu ona pomaže ženi, ona takođe može da bude odgovorna i za njenu neobjašnjivu smrt, baš kao što je krivica za iznenadnu smrt među muškarcima bila stavljena na Apolona.

Izuzev toga, Artemida je imala sasvim jasne i određene veze sa maloazijskim i bliskoistočnim boginjama. Njeno ime se nalazi među likijskim i lidijskim boginjama kao Ertemis, odnosno Artimús. Fuzija grčkih boginja s tim maloazijskim najbolje se ogleda u kultu Efeske Artemide. Takođe, Artemida je bila često identifikovana sa boginjama meseca (Selena, Luna) a ponekad i sa boginjom noći — Hekatom, koja, opet, može da bude i boginja meseca.

Kao i kod drugih božanstava, i Artemidin kult se umnogome razlikuje od mesta do mesta, te tako u Maloj Aziji imamo slučaj sa Efeskom Artemidom koja sa svojim mnogim dojkama verovatno ukazuje na plodnost. Ta boginja često je opisivana s vrlo malo zajedničkog s grčkom Artemidom i njenim rimskim pandamom — Dijanom. Ali, ispitivanjem njihovih predstavljanja iz ranijeg perioda, pokazalo se da je vrlo moguće da sve tri boginje vode poreklo od jednog zajedničkog prototipa koji je po svoj prilici došao sa istoka. Stoga nije ni čudo što se Artemidi pripisuju i bliske veze sa velikim maloazijskim i bliskoistočnim boginjama kao i sa Anahitom, drevnom iranskom boginjom koja je kasnije igrala značajnu ulogu u Zaratustrinoj religiji.

Na osnovu svega ovoga gore navedenog, izdvajaju se sledeća božanstva koja mogu da se dovedu u najtešnju vezu sa Artemidom:
Selena — bila je grčka boginja meseca, kasnije su je identifikovali s Artemidom, ali plastična umetnost ih je ipak razlikovala: Selenino lice je punije i oblije, telo manje vitko i uvek potpuno odeveno; oko glave ima veo u obliku luka, a na temenu polumesec.
Hekata — u početku je bila grčko božanstvo samostalnog karaktera, međutim, često je bila izjednačavana sa Artemidom počev od 5. veka p. n. e. pa na dalje; u ikonografiji je predstavljana uglavnom kao i Artemida, s kratkim hitonom, ali je za razliku od nje nosila baklju u ruci mesto luka.
Anahita — drevna iranska boginja, koja je bila personifikovana sa bikovima; Grci su je poistovećivali sa Artemidom koja je slično njoj bila boginja koja je lovila bikove; otuda je Artemida bila slavljena kao Tauropolos, odnosno „bikoubica“, i kao takva ona je apsorbovala neke od karakteristika Anahite.

Rođenje

Prilikom razmatranja legendi o Artemidi, moramo se vratiti na početak da ispitamo okolnosti pod kojima su rođeni ona i njen brat Apolon. Prema najstarijem celovitom objašnjenju sačuvanom u homeričkoj Himni Apolonu, Leto (ćerka titanâ Keja i Febe) začela je božanske blizance Zevsu, ali je imala poteškoća u pronalaženju mesta da se porodi kada je njena trudnoća dostigla svoj pun termin. Jer, iako je posetila mnoge zemlje, od Krita i Atine do Lemna i Naksa, svi su je oterali bojeći se da će ona roditi sina koji će gospodariti podjednako i bogovima i smrtnicima. Međutim, na kraju je uspela ubediti ostrvo Del da je prihvati, a u zamenu za to obećala je da će njen sin uspostaviti svoje glavno svetilište ovde i da će mu ukazati veću čast od svih ostalih mesta.

Sve najistaknutije boginje došle su da prisustvuju rođenju, sa izuzetkom Here koja je ostala na Olimpu da bi zadržala Ejlejtiju, boginju porođaja. Kao posledica toga, Leto se mučila u bolovima devet dana i isto toliko noći bez prestanka, sve dok ostale boginje nisu poslale glasnicu Iridu na Olimp da umilostivi Ejlejtiju skupocenim darom — zlatnom ogrlicom dugom devet lakata. Podstaknuta time, Ejlejtija se zaputila za Del, na kojem se našla ubrzo. U trenutku kad je stupila na njegovo tle, Leto je klečući, oslonjena na brdo Kint i obuhvatajući rukama palmu, rodila Apolona, a nešto malo kasnije na ostrvu Ortigiji i Artemidu.

U kasnijim izvorima, Letine poteškoće u pronalaženju mesta radi porođaja objašnjene su Herinim neprijateljstvom, što izgleda prirodnije i čini priču boljom. Prema Kalimahu, Hera je poslala svoga sina Areja i boginju Iridu (koja u potonjoj literaturiji često deluje kao Herin poseban glasnik) da upozore svako mesto u Grčkoj da ne prime ljubavnicu njenog supruga, ali se malo i pusto ostrvo Del usudilo suprotstaviti boginjinim pretnjama i pozvalo Letu da se porodi na njegovom tlu. Ili po Apolodorovoj verziji, Leto je bila proganjana širom zemlje od strane Here sve dok nije pristigla na Del, gde je rodila blizance, prvo Artemidu koja je smesta pomogla majci pri rađanju Apolona. Smatra se da je upravo zbog ovog drugog detalja Artemida smatrana boginjom koja donesi pomoć ženama u porođaju. U skladu s tim verovanjem, na Delu je postojala tradicija da se dan Artemidinog rođenja slavi pre Apolonovog.

I Higin nam nudi još jednu verziju, po kojoj je Hera dekretirala da Leto ne bi trebala da se porodi na bilo kom mestu koje je osvetljeno svetlošću sunca. Štaviše, Letu je proganjao delfski zmaj Piton, koji je pomoću svojih proročkih moći znao da će ona roditi sina koji će učiniti njemu kraj. Ali, Zevs je došao da pomogne svojoj ljubavnici, naredivši Boreju da je odnese Posejdonu. Omogućio joj je da se porodi, uprkos Herinom dekretu, tako što ju je Posejdon odveo na Del kojeg je zaklonio visokim talasima ne bi li na taj način sprečio na neko vreme da sučevi zraci prodru do njega. Četiri dana nakon što se rodio, po priči, Apolon se osvetio Pitonu ubivši ga u Centralnoj Grčkoj.

Atena

Grčka mitologija Pallas10

U grčkoj mitologiji, Atena (grčki: Ἀθηνᾶ, Athēnâ, ili Ἀθήνη, Athénē; latinski: Minerva) je bila boginja civilizacije, tj. mudrosti, tkanja, zanata i disciplinovanije strane rata (nasilje i krvožednost su bili Aresov domen). Atenina mudrost prati tehničko znanje potrebno u tkanju, metalurgiji, ali takođe uključuje i lukavost (metis) likova kao što je Odisej. Njoj su sveti sova i maslinovo drvo.

Prve priče o Ateni govore o njoj kao o boginji ptica. Prvobitno je zamišljena kao boginja sa krilima, a čak je u nekim mitovima i sama bila ptica - sova. Zato i ne čudi zašto u mitovima koji su nastali kasnije Atenina poruka stiže preko orla, sokola i sl.

Atenina najbolja prijateljica je Nike, boginja pobede. Atena se pojavljuje kao zaštitnica mnogih grčkih junaka, uključujući Herakla, Odiseja i Jasona. Ona je i omiljena Zevsova ćerka, rođena iz njegove glave.

Rođenje

Postoji nekoliko verzija Ateninog rođenja. U jednom, koji se najčešće spominje, Metida, boginja mudrosti, zatrudnela je sa Zevsom. Zevs se veoma uplašio jer je postojalo proročanstvo da će Metida imati dvoje dece - jedno od njih će biti najodanije Zevsu od sve njegove dece, a drugo će biti silnik koji će ga srušiti. To je Zevsa uplašilo, jer se setio da je on svrgnuo svoga oca, te se bojao da će se tako nešto i njemu desiti. Zato je Zevs pretvorio Metidu u muvu i onda je pojeo. No, bilo je prekasno. Metida je, u Zevsu, počela da pravi kacigu i odoru za svoju začetu ćerku. Zvuk čekića kojim je Metida pravila kacigu, uzrokovao je veliki bol u Zevsovoj glavi, pa je Hefest rascepio njegovu glavu. Atena je iskočila kroz pukotinu, već odrasla, potpuno obučena i potpuno opremljena ratnom opremom.

Ime

U Mikenskoj Grčkoj pojavljuje se ime Atena Potinija u tekstovima o Hronu. Pretpostavlja se da ovo znači „Gospođica Atena“. Nije sigurno da li je Atenino ime povezano sa gradom Atina. Kasnije se ona pojavljuje kao zaštitnica grada, ali verovatno da je grad dobio ime nevezano za ovu boginju. Platon je značenje Ateninog imena tumačio kao „misao (um) boga“.

Epiteti

U poeziji Atenin najčešći epitet je glaukopis što bi moglo da se prevede kao „bistrog oka“. Ova reč je zapravo sastavljena od reči glaukos (γλαύκος), što bi moglo da znači „bleštavo“, „srebrno“, i od reči ops (ώψ), što znači „oko“ ili ponekad „lice“. Često je ptica koja vidi noću povezana sa boginjom mudrosti: na starim slikama nacrtana je sa sovom na glavi.

U Homerovim Himnama i u ‚‚Teogoniji'' njoj je dat neobičan epitet Tritogeneja. Značenje ovog termina je nejasno. Možda znači „Triton-rođena“, što bi ukazivalo da je bog mora Triton njen otac (prema nekim ranijim mitovima), ili možda da je rođena blizu jezera Triton u Africi. Drugo moguće značenje je „treće-rođena“, što bi moglo da ukazuje da je ona treće dete Zevsa.

Često se nailazi i na Atena Palada (Παλλάς Αθηνά). Epitet je izveden iz imena moćne osobe Palade, koja označava nešto muško. Palada je spomenuta samo uz Atenu. U jednom mitu, boginja je greškom ubila Paladu i od tada je uvek morala da nosi nešto njegovo/njeno i bila je pod njegovom/njenom zaštitom. Drugo tumačenje je da je ona zapravo Palada iz Atine.

Za Atinjane ona je bila samo „boginja“, he teos.

Epitet Athena Ergane označava da je ona zaštitnica zanatlija. Atena Partenon označava da je obožavana na Akropolju. Sa epitetom Athena Promachos ona je vodila bitke, a Athena Polias označava da je zaštitnica grada Atine i njegovog Akropolja.

Atena u klasičnoj umetnosti

Grčka mitologija 358px-11

Atena Partenon, Fidija

Atena je obično naslikana (ili izvajana) sa oklopom, kopljem u rukama i štitom na kome je nacrtana glava Gorgone Meduze. Ovako je izgledala i čuvena Fidijina statua Atene, napravljena od zlata i slonove kosti. Ova statua, nazvana ‚‚Atena Partenon'', nestala je, ali se zna da je bila u Partenonu na Atinskom Akropolisu. Atena je često naslikana sa sovom (simbolom mudrosti) na svom desnom ili levom ramenu. ‚‚Ožalošćena Atena'' je skulptura koja prikazuje umornu i emocionalnu boginju. Ova skulptura je nastala negde oko 460. godine p. n. e.

U starijim portretima Atene, u slikama na vazama, ona je prikazana kao boginja-ptica.

Grčka mitologija Pallas11

od **Still_dreaming** Pet Okt 21, 2011 12:24 pm

Muze

Muze (gr. Μουσαι = izumiteljke) su ćerke vrhovnog grčkog boga, Zevsa, i Mnemosine, boginje pamćenja. Ima ih devet i one su zaštitnice umetnosti i nauke.

Mnemosina je posle devet dana i devet noći ljubavi sa Zevsom u Eleuteri, rodila devet lepolikih i lepokosih kćerki. Muze su se rodile u podnožju Olimpa u Pijeriji. Najčešće su bile u Apolonovoj pratnji, a često su boravile i na Olimpu, gde na gozbi bogova uveseljavaju i razgaljuju srca svojih božanskih srodnika i oca Zevsa, umilnim pesmama koje pevaju sa Haritama. Muze nadahnjuju sve što ih okružuje. Srećan je onaj koga Muze pohode. Ali Muze umeju i da kažnjavaju onoga ko se usudi da učini hibris prema njima, tj. prema nauci i umetnosti. Tako je pevač Tamirij izgubio vid, jer je tvrdio da bolje peva od Apolona, a Pijeride - devet Pijerovih kćeri, koje su se drznule da se sa Muzama takmiče u pevanju, pošto nisu dokazale da su bolje, kažnjene su za svoju oholost tako što su pretvorene u devet ptica kreštalica.

Talija

Talija - ulje na platnu, Žan-Mark Nati 1739.

Talija (gr: Θάλεια, od θάλλεω = cvetna) je zaštitnica komedije. Znaci prepoznavanja su joj komična maska, venac od bršljana i pastirski štap. Sa Apolonom je kao potomke imala Koribante. U novije vreme Talija predstavlja i zaštitnicu pozorišta.

Uranija

Simon Vouet, 1634.

Uranija (Οὐρανία = nebeska) je u grčkoj mitologiji bila muza zaštitnica astronomije i astrologije. Njeno ime znači ‚‚nebeska" i predstavljena je kako palicom pokazuje na globus. Predviđa budućnost gledajući pozicije zvezda, pa su je zato smatrali i zaštitnicom astrologije.

Melpomena

Melpomena (Μελπομένη = pevačica) je u grčkoj mitologiji bila muza zaštitnica tragedije. Njeno ime potiče od grčke reči melpein, što znači ‚‚pevati". Predstavljena je sa bršljanovim vencem oko glave, a u ruci drži skiptar i bodež prekriven krvlju. Uvek je sa tragičnom maskom na licu.

Polihimnija

Polihimnija (grč. Πολυύμνια, Πολύμνια = s mnogo pesama) je u grčkoj mitologiji bila muza zaštitnica himnične poezije, retorike i geometrije. Izumela je liru. Njeno ime potiče od grčkih reči poly i hymnos, što znači ‚‚ona sa mnogo himni (pesama)". Predstavljena je sa krunom od cveća ili perli, obučena u belo, sa žezlom u ruci. Uvek ima zamišljen izraz na licu. Piscima daruje dela koja im obezbeđuju besmrtnu slavu. Po nekima je čak i muza meditacije i poljoprivrede. Često je prekrivena velom.

Erato

Erato, Edward Poynter

Erato (grč. Ἐρατώ = ljupka) je zaštitnica lirike, ljubavne poezije.

U grčkoj mitologiji Erato je prikazivana sa lirom u ruci ili sa kitarom, koju je ona izumela, a često je imala i venac od mirte ili od ruža na glavi. Prikazivali su je i sa dve golubice koje su, ispod nje, na tlu, kljucale semenke. Kako je ona zaštitnica ljubavnih pesama, često je prikazivana i kako drži zlatnu strelu da bi podsećala na eros - osećaj koji sve nadahnjuje i ljubav koju štiti, pa je, zbog toga, često prikazivana zajedno sa bogom Erosom.

Erato je imala jednog sina, Azana čiji je otac bio Arkad, Kalistin sin.

Kaliopa

Kaliopa (Καλλιόπη = lepoglasna) je muza zaštitnica epskog pesništva, filozofije i retorike. Bila je u braku sa kraljem Eagrom kome je rodila Orfeja. Prikazovana je sa svitkom ili pločicom i pisaljkom u ruci.

Klio

Klio (gr. Κλειώ, Klió = slavna) je u grčkoj mitologiji bila muza zaštitnica istorije. Predstavljena je sa lovorovim vencem na glavi; sa trubom u jednoj i poluotvorenim smotuljkom hartije u drugoj ruci. Često se vidi sa knjigama. Klio je sa Pirom, kraljem Makedonije, imala sina Hijacinta.

Euterpa

Euterpa, Luvr

Euterpa (grč. Ευτέρπη = prijatna) je zaštitnica lirske poezije. Obično je prikazivana sa aulosom, nekom vrstom duvačkog instrumenta.

Euterpi se pripisuje izum aulosa, duvačkog instrumenta sličnog današnjoj oboi, mada većina mitografa misli da je aulos izmislilo satir Marsija iz Frigije, nesretni takmac u sviranju sa bogom Apolonom.

Rečni bog Strimon je oplodio Euterpu i ona je rodila sina Resa koga je kasnije, prema Homerovoj ‚‚Ilijadi'' ubio Diomed u Trojanskom ratu.

Terpsihora

Terpsihora, Jean-Marc Nattier

Terpsihora ( grč. Τερψιχόρη) je u grčkoj mitologiji bila muza zaštitnica plesa. Njeno ime znači ‚‚ona koja voli da igra". Predstavljena je prekrivena vencima od cveća, kako igra i svira harfu.

*Postoji verovanje da ko ponovi imena muza ovim redom ne može da pogreši, zato što početna slova imena muza na latinskom (ovim redom) daju izraz Tum Peccet, što znači: ‚‚neka greši” ili ‚‚tada neka greši”.

Predstave Muza bile su česte na vazama, a u monumentalnoj umetnosti tek od epohe helenizma, od kada se Muze često prikazuju na sarkofazima kao pratilje filozofa, pesnika... Kult Muza bio je raširen svida, naročito među pesnicima i piscima, a poštovane su svuda gde je bila negovana umetnost i nauka: u školama, filozofskim udruženjima, udruženjima pevača i svirača. Njihovo najpoznatije i najvažnije svetilište bilo je na brdu Helikon, koje se smatralo i njihovim stalnim prebivalištem. Tu su se svake godien održavala pevačka takmičenja, koja su se po njima nazivala Museje.

od **Still_dreaming** Pon Okt 31, 2011 5:14 am

Ereb i Nikta

Posle izvajanja Erosa iz Haosa, na njegov podsticaj počeli su pomešani elementi da se izvajaju i međusobno jedine. Tako su se prvo izdvojili Ereb i Nikta. Ereb je personifikacija podzemne tame, u kojoj će kasnije stolovati vladari podzemnog sveta Had i Persefona, sa svojom božanskom svitom: Tanatosom, Hipnosom, Kerberom, Erinijama... Nikta je personifikacija noći i kao takva imala je dvojaku ulogu: kao personifikacija prirodne pojave, ali i stvaralčke snage. Nikta je zamišljana kako živi sa svojom ćerkom Hemerom u jednoj pećini ili na Dalekom zapadu ili duboko u podzemnom svetu, u Erebu. Sa ćerkom Hemerom viđa se samo na kratko: kad jedna ulazi u pećinu - druga izlazi. Kao personifikacija stvaralačke snage Nikta je krotiteljka bogova i ljudi. Nje će se plašiti čak i vrhovni bog Zevs, pa izbegavati noćne poslove. Sjedinjeni Nikta i Ereb stvorili su čitav niz važnih božanskih sila i božanstava podzemnog sveta:

Tanatos

Grčka mitologija 240px-10

Tanatos, Artemidin hram u Efesu, 325–300 g. p. n. e.

Tanatos (Θάνατος = smrt) je bog smrti i smrt sama, biće čeličnog i neosetljivog srca u grudima. Bio je jedini među bogovima koji od ljudi nije primao ni žrtve ni darove, pa mu zato nisu podizani ni žrtvenici ni htamovi. Verovalo se da hrabri smrtnici mogu da prevare Tanatosa. To je nekima zaista pošlo za rukom. Sizif ga je okovao, a Herakle je iz njegovih kandži izbavio Alkestidu. Tanatos je u likovnim predstavama prikazivan kao odrastao čovek, guste crne brade, sa velikim šlemom, ili tamnom šeširom velikog oboda, mrka pogleda, sa krilima, najčešće u društvu brata Hipnosa. Jedna od najboljih predstava Tanatosa nalazi se na čuvenoj Eufronijevoj vazi, na kojoj je Tanatos prikazan kako zajedno sa Hipnosom odnosi Sarpedonovo telo sa trojanskog bojišta.

Grčka mitologija 478px-10

Muzej Metropoliten, Njujork

Termin Tanatos danas označava i nagon smrti, čije ime je izvedeno upravo od imena ovog grčkog boga smrti.

Hipnos

Grčka mitologija Hypnos10

Hipnos, muzej Meropoliten, Njujork

Hipnos (Ὕπνος = san) je bog sna, odmora i snevanja, istovremeno i blag i opasan bog, jer ljudima i bogovima donosi dve vrste sna: okrepljujući i zdrav, ali i pun mora. Zato Hipnosa i bogovi i ljudi i vole i ne vole i plaše ga se i rado dozivaju. On je prikazivan kao lep mladić sa krilima i grančicom maka u ruci. Verovalo se da Hipnos svaki dan potopi ovu grančicu u podzemnu reku zaborava, Letu, pa onda njom prelazi preko očnih kapaka ljudi, te im tako daje san. Često je na vazama i slikama prikazivan i sa rogom iz koga sipa san i mrak.

Erida

Grčka mitologija Eris10

Erida, Atina, 6. vek p. n. e.

Erida je boginja razdora, srdžbe i nesloge i majka mnogih zala: Zaborava, Gladi, Tegobe, bola, Ubistva, Svađe, Bezakonja, Tuče, Krivokletstva... Erida je bila strašna boginja koja je posredno izazvala trojanski rat, sveteći se što jedina od bogova nije bila pozvana na čuvenu svadbu junaka Peleja i boginje, Okeanide Tetide, upravo zato da ne bi pravila razdor, jer gde se Erida nađe, tu mora biti i nesloge i razdora ili nekog od njene pobrojane dece. Eridu su mrzeli i bogovi i ljudi, sem boga rata Aresa i Kera, boginja nasilne smrti. Erida je, sa boginjom ratnog ubijanja Enijom, pratila u svim bitkama boga rata Aresa. Ona je išla ispred njegovih kola i izazivala razdor i svađu među borcima.

Apata

Apata (Aπατη = prevara) je boginja svake prevare, koja je imala moći ne samo nad ljudima, već i nad velikim Zevsom. Verovalo se da Apata poseduje čarobni pojas kojim može da zaludi svako biće, pa i najpametnije, pa da nasedne na prevare. Ovaj pojas često je od Apate pozajmljivala Hera, u prilikama kad nije mogla da nagovori Zevsa da uradi nešto po njenoj volji. Pomoću tog pojasa je titanka Reja zaludela svog supruga Krona. Takođe je bila u društvu Pseudologa (laži). Njena suprotnost je bila Aleteja, duh istine. Jedan od epiteta boginje Atene je bio Apaturija, što bi značilo „zaštitnica od obmane“. Prema Hesiodovoj ‚‚Teogoniji'', rodila ju je Nikta, a Ciceron joj je pripisivao i oca Ereba.

Nemesida

Grčka mitologija Nemes11

Nemesida, Alfred Rethel (1837)

Nemesida (Νέμεσις = osveta) je boginja osvete, pravedne srdžbe i progoniteljka svega što nije u skladu sa prirodnim redom, poretkom i ravnotežom. Zato se ona začas nađe svuda gde se krši pravda. Nemesida je vrlo strpljiva boginja, koja ume da sačeka trenutak kad valja poterati prekršioca. Bila je devičanska boginja. Izbegavala je veoma uspešno udvaranja svih bogova koji su pokušavali d ajoj priđu, sve dok se nije u nju zagledao i Zevs. Zevs ju je prvo progonio po moru, pa se ona preobrazila u ribu. Potom ju je jurio kopnom, pa se Nemesida sakrila, preobrazivši se u gusku. Kad je Zevs ovo prozreo i sam se preobrazio u ranjenog labuda koga je progonio orao. Nemesida se sažalila na ranjenu pticu i dozvolila joj da joj se približi. Posle ovoga, Nemesida je snela lepo plavo jaje koje je ostavila u močvari. Ovo jaje je našla Leda, žena spratanskog kralja Tindareja. Čuvala ga je u lepoj zlatnoj kutijici, a onda se jednog dana iz kutijice izlegla lepa Helena, koju je Leda prikazala kao svoju i Tindarejevu kćerku.

Nemesida je prisutna svuda gde se krši Pravda (Temida). Prati je Stid (Aidos) i kada se ljudski rod bude sasvim iskvario, ove dve boginje će zauvek napustiti Zemlju, vratiti se među bogove na Olimp. Nemesida kažnjava taštinu i oholost, pa je tako kaznila i lepog Narcisa. Menja sudbine ljudi i opominje ih na umerenost. Nemesida je ljude darivala srećom ili nesrećom i to po njihovoj zasluzi. Po tome se ona razlikuje od boginja osvete Erinija, koje su samo kažnjavale ljude. I pored toga što je darivala sreću, u svakodnevnom životu Nemesida je više kažnjavala, a to je u bliskoj vezi sa ljudskim postupcima i naravima. Posebno je kažnjavala one osobe koje su prekoračile „pravu meru“, tj. one ljude koji nisu znali da cene iznenadnu sreću i blagostanje i sebi dopustili da drugima čine nesreće. Sličnu ulogu je imala i boginja Adrastija frigijskog porekla, koja je ušla u grčku mitologiju, a čije ime prevedeno na grčki znači „ona kojoj nije moguće umaći“. Nemesidu prizivaju u pomoć i bogovi i ljudi, a kad Nemesida proceni da je narušena pravda, red i zakon, ona kreće na put osvete. Prikazivana je na slikanim vazama sa mačem, terazijama, bičem i uzdama u rukama. Nemesida je često u svojim funkcijama sjedinjavala funkcije Dike (pravda) i Tihe (sudbina), a često su se njeni ‚‚resori'' mešali sa ‚‚resorima'' Mojra i Erinija.

Hemera i Etar su opisani gore.

Mojre

Grčka mitologija Strudw10

John Strudwick: Zlatna nit, ulje na platnu, 1885, prikaz Mojri

Mojre (grč. Μοîραι) su boginje usuda, tri suđaje koje određuju niti svačijeg života. Te tri prelje su: Klota, Lahesa i Atropa. Klota je raspredala nit života, Lahesa je razmotavala, a rastom najmanja, ali i najstrašnija Atropa je tu nit kidala, presecala. Mojre su zamišljane kao stare žene, odevene u belu odeću, najčešće kako sede na svojim prestolima u pećini kraj nebeskog izvora svetlosti. Po drugom predanju, Mojre nisu kćerke Nikte i Ereba, već Zevsa i Temide, a po trećem one su deca Ananke. Suđaje su držale nit života, a i bogovi su ih se bojali - delfijska proročica rekla je da je i Zevs pod njihovom moći. Protiv Mojra čovjek je bio nemoćan, a isto tako njima su podređeni bogovi, jer ‚‚i nad njima vlada sudbina". Suđenice su se pojavljivale prve tri noći detetovog života da bi odredile kakav će taj život biti. Imale su najveću moć kod Helena.

Klota (grč. Κλωθώ = prelja) započinje presti nit života, tj. određuje rođenje. Njen je pandam u rimskoj mitologiji je Nona.

Lahesa (grč. Λάχεσις = raspoređivač) raspreda nit, tj. čuva život. Njen je pandam u rimskoj mitologiji je Decima.

Atropa (grč. Ἄτροπος = neumoljiv, neizbežan) kida, preseca nit, određuje smrt. Njen je pandam u rimskoj mitologiji Morta.

I nad Mojrama je bio neko, a to je Usud, jer, i pored njihove moći, one su bile samo njegovi čuvari i izvršioci. Usud je često menjao svog gospodara, pa je to bio i Zevs, ili neko drugi iz božanske svite, neko ko je unapred znao kako da postupi. Njihov pandam u rimskoj mitologiji su Parke.

Kere

Kere (Κῆρες = skončanice) su demoni smrti i zla, toliko samovoljni d aim ni olimpski bogovi, pa ni Zevs sam, ne mogu nametnuti svoju volju. Smatralo se da svaki čovek već rođenjem dobija svoju Keru, koja ga stalno prati i čovek je u stanju d aje spozna tek u trenutku svoje smrti. Kere mogu da obezbede čoveku dug i miran život ili buran i kratak. Samo je jedan smrtnik dobio pravo da bira svoju Keru. To je bio junak Ahil koji je izabrao Keru koja mu je podarila kratak, ali slavan i buran život. Kere su zamišljanje kao krilata crna bića, buljavih očiju, isplaženih jezika i zuba divljih zveri. Niz njihova ramena spadaju im ogrtači, crveni od ljudske krvi. Po verovanju, svoje duge i povijene nokte zarivaju u tela samrtnika i mrtvih.

Hesperide

Grčka mitologija Normal10

Vrt Hesperida, Frederik Lord Lajton, 1892.

Hesperide (grč. Εσπερίδες = večernice, zapadnice) su tri boginje čuvarke vrta bogova na Dalekom zapadu, na mestu gde Sunce zalazi u more i gde se Zevs venčao sa Herom. Neka predanja Hesperide proglašavaju Ketinim i Forkovim potomstvom, a neka Zevsovim i Temidinim. Imena su im: Egla (Sjajna), Eritija (Crvena) i Hesperaretuza (Suton). U vrtu bogova Hesperide čuvaju drvo života sa zlatnim jabukama koje je Zevsu i Heri na venčanju podarila majka Geja. Ove jabuke imaju moć da podare večnu mladost i besmrtnost onome ko ih okusi. Zato s Hesperide i njihov vrt često pominju u različitim mitiloškim sagama.

od Sponsored content

Grčka mitologija

Grčka mitologija

Primordijalna božanstva

Titani

Zevs, Posejdon i Had

Hera, Demetra i Hestija

Apolon, Ares, Dionis, Hefest i Hermes

Afrodita, Artemida i Atena

Muze

Ereb i Nikta - potomstvo

Re: Grčka mitologija