Starački domovi

Jos mi je rano da o ovom razmisljam i da mogu reci nesto definitivno. No iz trenutne perspektive ne vidim neku veliku frku oko toga ako i budem jednog dana u starackom domu. Zvuci mi zanimljivo, zabavno. Osim toga, ne bih htjela da propterecujem svoju djecu i unuke, ako se neko moze o meni brinuti, a neko ce u neka doba i morati.
Ne volim sto nas narod od toga pravi paniku, kao sin/kcerka odbacuju roditelje, ne brinu se o njima, pa ih salju u staracki dom. Roditelji ne bi trebali biti toliko sebicni, trebali bi zeljeti svojoj djeci slobodu i mir, a ne ih toliko vezivati za sebe i nabijati im osjecaj krivice.

Ja ne bih volela da svoju majku jednog dana moram da odvedem u starački dom. Smatram da su mesta poput tih domova jedino opravdana ukoliko je starija osoba teško bolesna i zahteva posebnu negu. Ili ako baš nema nikog svog.
Starost je teška, na mnogo načina si diskriminisan i na svakom koraku ti se pokazuje kako nekome smetaš, oduzimaš vreme ili mesto. Uostalom, i mi smo bili nekome veliki teret dok nismo postali svesni i odrasli, možda je lepo i to ne zaboraviti i ,,odužiti".

Voljela bih kada bih zivjela samo toliko dugo koliko se sama mogu brinuti o sebi i svom suprugu. Moja majka prica o starackom domu i razmislja da tamo ode jednog dana. Nisam sigurna da bih ja to voljela. Mislim da su stariji ljudi tamo izolovani od mladjih, i da nije isto kada se mijesaju kao u normalnom zivotu, i kada su svi stari i mnogi od njih i bolesni. Koje bi vijesti covjek najcesce slusao u starackom domu? Kako je jos jedan poznanik umro? Mislim da bi to bilo jako deprimirajuce. U svakom slucaju, za mene je ideja starackog doma nuzno zlo. Nisam sigurna ni da se osoblje brine o starcima na odgovarajuci nacin, bar ne ovdje u Engleskoj. Doduse, to sam citala za bolnice, ali sam sigurna da u starackim domovima nije puno bolja situacija.

Apsolutno sam za staracke domove.Ja bih i sada isla, nego nece da me prime
Nasla bih sebi drustvo verovatno se i zaljubila
Jer u starackim domovima se matorci i zaljubljuju, cak im se organizuju i neke svecanosti povodom toga.

Bez zezanja, koliko god to izgledalo tuzno,mislim da je bolje starim, bespomocnim u domu,jer imaju kompletnu negu tamo, kuci to nemaju, a i ne optrecuju nikoga.
Tako da mene ceka tamo mesto

U zadnje vrijeme cesto raspravljam na ovu temu sa ocem. On je protivnik toga, jer smatra da se tako ljudi odricu svojih roditelja, trpajuci ih u domove. Smatra da se djeca do kraja zivota trebaju brinuti za svoje roditelje.
Maceha je nedavno svog oca smjestila u dom. To je bila njegova zelja, jer je vidio da je kcerci na teretu, a vise sam o sebi ne moze brinuti. Penzija mu je dovoljna da to pokrije, a jos mu i ostane. Dom nije daleko od mojih, maceha ode pjeske. Okruzen je drustvom i ljudima koji se brinu za njega. Ja mislim da mu je to bolje, posto je prethodno zivio sam, povucen od svih. Maceha se slaze sa mnom dok moj otac misli da ja nemam pojma, da on dijeli sobu sa nekim dedicom (a sta je ocekivao, zensku od 20-ak godina?), da je kupatilo premalo, da je okruzen starcima medju kojima su i oni prolupali...
Ja sam taj dom vidjela samo na slikama i cula kroz macehinu pricu. Moj otac, koji je tamo je imao blic pogled na dom (nije ulazio u sobu), ali je uvjeren da mu je sve jasno. Joj, kako me nervira u zadnje vrijeme, moracu mu odmah rezervisati sobu!

Primijetila sam citajuci da su kod vas staracki domovi izgleda jeftini i to me je iznenadilo. Cula sam da su kod nas podosta skupi i svakako ne moze bilo ko da ode u njih. Ja licno ne bih voljela ici u dom osim ako nemam nikakve druge mogucnosti iz drugih razloga, pa mogu shvatiti cesaricinog oca koji je protiv domova i ne bi volio da tako zavrsi svoj zivot.

Kamo srece da je citav zivot kao mladost, pa da niko ne mora ni da razmislja o ovakvim problemima.

Ma nismo mi o tati ni govorili, nego o njegovom tzv. puncu. Za razliku od mog oca, macehin otac je vrlo drustvena osoba i ne voli samocu, nikad se ni na sta ne zali i ne zeli nikog da opterecuje. Udovac je, pa se ta samoca cini vecom. No, treba misliti i na djecu, ne samo na roditelje. Da me se pogresno ne shvati, ali kako je macehin otac sam (prije je njegov sin zivio s njim) i bolestan, svi slabo pricamo sa macehom, jer nema vremena. Ja ne pamtim kad smo zadnji put pricale na Skypeu. Kad sam bila u SA slabo smo se vidjale, kad bih dosla kod svojih, ona bi isla kod svog oca, jer je tad mogla ostaviti baku i dedu sa mnom... Za mene i nije problem, ali je preslo i na mog malog brata, kom je 17 godina i neko ga ipak treba drzati na oku. A mislim da njegova majka vise ne zna ni da li je u vezi ili nije, ni gdje izlazi, s kim se druzi... Plus sto on nije dosao nama u posjetu godinama, jer kad idu tata i maceha, on mora da ostane da brine o starima...

Ne osudjujem ja tebe cesarice ni za sta. Zivot je tezak i nekada ljudi moraju vrsiti izbore izmedju situacija koje im se ni malo ne dopadaju i donositi teske odluke. Ko zna sta ce i sa mojom mamom na kraju da bude. Ona ponekad kaze da ce prodati stan i otici u staracki dom, mada ne znam da li o tome stvarno ozbiljno razmislja. Tesko je. Mi zivimo u drugoj drzavi i ne mozemo im se naci pri ruci kada bi bilo sta zatrebalo. Razumjela bih i podrzala bilo kakvu njihovu odluku, i samo mi je zao sto i mi ne mozemo vise da pomognemo.

On je protivnik toga, jer smatra da se tako ljudi odricu svojih roditelja, trpajuci ih u domove. Smatra da se djeca do kraja zivota trebaju brinuti za svoje roditelje.

Nije jedini, moja svekrva je takva. čak to oduvek naglašava i njena deca brinu o njoj. Njihova briga je stres, koji je konstantan, jer svekrva je 400 km od Beograda.
Neće u Miloševcu, neće u dom. čak očekuje da deca napuste posao i dođu tamo i brinu o njoj.Ona je za sada pokretna, ali je jako naporna, ne kažem to ja, već njen sin.
Na dve nedelje naizmenično je obilaze deca.Vilotić ostaje 4-5 dana, a njegova sestra desetak dana.Naravno to je malo, ali zaista više ne može.
Baba rešava od svoje pedesete godine da umre u svojoj kući i umire dva puta nedeljno. Jedva sam je ubedila i odvela kod lekara, gde je dobila adekvatan lek i taj strah od smrti je nešto blaži u poslednje vreme.
Samoća i strarost su jako teške, zato sam uvek za dom.Tamo se bar nešto dešava, a ovako ništa, već samo se gleda u prozor i čekaju se deca, koja su daleko i koja imaju svoje obaveze.

Podsjeca na moju baku, samo sto ona zivi sa mojima. Ona odkad je pamtim govori o smrti i sprema nas sve za nju. Tek nakon dedine smrti pocela sam joj vjerovati i sazaljevati je. Ali uprkos tome sto je s mojima, ona je usamljena i bez aktivnosti. Ne gleda televiziju, ne ide nikud, prijatelji rijetko dolaze (ono sto je jos zivo). I kad dodju naporna je, zla u svojoj nekoj prici. A mislim da bi joj u domu nasli kakvu zanimaciju. Mada je teska, jer je nezainteresovana (ok sad razumijem, ali i prije dedine smrti). Sta god se s njom pokusa, da joj se pronadje kakva zanimacija, ona samo prica o tome kako joj je snaha lopov ili o tome kako su joj zaklali babu i strijeljali oca...
Mislim da nije ni zdravo da djeca konstantno to slusaju

Na žalost, cesarice, tvoja je baka doživjela traume i šokove kakvo ni jedno ljudsko biće ne bi trebalo doživjeti i to je ne njoj ostavilo dubokog traga. Tačno je da djeca ne bi trebala da slušaju takve priče, ali u kom uzrastu je takvo nešto ikome prihvatljivo i poželjno? Žalosno što se takve stvari ikome dešavaju.

Da, ali to je nesto sto ide generacijama u neku ruku. I moj otac vjerovatno ima traume iz rata. Ne bih voljela da jednog dana o njima prica i plasi moju djecu. Pogotovo ne stalno.

Nedavno sam isla u posjetu macehinom ocu koji je sad u starackom domu. Premjestila ga je iz onog u koji ga je prvobitno smjestila u ovaj. Dom je po meni odlican. Na mirnom mjestu, u prirodi. Svaka soba ima balkon, tj. sve je nekako povezano. Ukupno ih je, mislim, 16, a tu je i nekoliko medicinskih sestara. Doktor dolazi jednom tjedno i na poziv. Cika M. je skroz zivnuo odkad je tamo. Nasao je drustvo, poceo da igra sah, a kako prati tenis donijeli su mu i televizor u sobu. Bas ga je bilo fino vidjeti