Fernando Pesoa
4 posters
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Fernando Pesoa
Fernando Pesoa (Fernando Pessoa, rođen kao Fernando António Nogueira de Seabra Pessoa) rođen je u Lisabonu, 13. juna 1888. godine. Veoma rano je izgubio oca i brata, te se majka ubrzo preudaje za konzula u Južnoj Africi - porodica se onda seli tamo, te Fernando odrasta u Kejp Taunu. Tamo se i školuje po engleskim školama gde je engleski jezik i književnost tako dobro savladao da je čak dobio i mnoge nagrade. Oduševljeno je čitao tada engleske pesnike, Šekspira i Miltona, Vordsvorta, Kolridža, Bajrona, Šelija i Kitsa. Sa sedamnaest godina, ipak, on se odlučuje na povratak u Lisabon: već je tokom ovog vremena proveo godinu dana tamo kod bake, pa mu se svidelo, iako su mu portugalski jezik kao i tamošnji običaji, sada već delovali strano. Upisao je fakultet, ali je odustao ubrzo i od tada se izdržavao od prevođenja poslovnih prepiski na engleski, što mu je omogućilo skroman, ali siguran život. Njegov šef je ubrzo primetio da tokom dana Fernando odlazi da pije; ovo mu ipak nije smetalo jer se vraćao još spremniji da radi no što je pre toga bio. Pisao je, usput, pesme, mahom na engleskom, pa je čak pokušavao da ih objavi tamo - i kada je uspeo u tome nisu izazvale nikakvu reakciju. Pokušao je da osnuje časopis za modernu književnost, no ni taj casopis nije dugo trajao. Nikada se nije ženio - imao je samo jednu vezu koju je posle par meseci raskinuo, a da nije otišao dalje od poljupca. Smatraju da je do kraja života ostao virgo intacta. Izjavljivao je da je brak prepreka superiornim mentalnim procesima. Umro je pre pedesete godine, 30. novembra 1935. godine, od ciroze jetre i za sobom ostavio mnoge nedovršene i nesređene spise. Tek 40-ih (prvo veće izdanje njegovih dela), a potom i 80-ih godina (izlazi čuvena ‚‚Knjiga nemira''), počinju ovi spisi da se sređuju, a potom i prevode. Zbog često veoma nečitkog rukopisa, ovo je i dalje proces koji traje - većina njegovih dela, kažu preko 25 000 neobjavljenih tekstova i fragmenata - još uvek je neobjavljeno. I pored toga već odavno se Pesoa smatra najvećim modernim portugalskim piscem i u Lisabonu je sveprisutan - u formi skulptura, grafita na zidovima i ispisanih citata.
Osnovao je portugalski modernizam i duboko uticao na jezik - zbog njega ‚‚čak ni lisabonske sobarice više ne govore isto kao njihove dede i babe''. Kada je imao samo petnaest godina, napisao je niz virtuoznih soneta na engleskom, po ugledu na Šekspira. Društveni život bio mu je sasvim nezanimljiv i umro je (relativno) nepoznat. Svoju kreativnu energiju usmerio je ka poetskom stvaralaštvu i bio je umešan u ključne književne kontroverze svog vremena. Pri kraju života, sledeća generacija pesnika počela je da mu odaje priznanje i od tada njegova slava narasta koliko u Portugalu, toliko i u svetu. Danas je priznat kao jedan od najvećih evropskih pesnika moderne. U svojoj zemlji zauzeo je status najvećeg pesnika 20. veka i nacionalnog heroja.
Mnogi od njegovih ranih radova napisani su na engleskom, pa izgleda kao da se u početku nadao književnoj karijeri u Britaniji. Kasnije, pisao je na portugalskom, ali su kritičari uočili uticaj engleskog na sintaksu i ritam u njegovim delima, što je delimično proizvelo posebnu lepotu njegovih stihova. Pesoa je danas najpoznatiji po svojim avangardnim i modernističkim radovima, napisanim desetih i dvadesetih godina prošlog veka, a posebno po stvaranju tri heteronima (na portugalskom ‚‚pessoa'' znači ‚‚ličnost'') - Alberto Caeiro (Alberto Kaejro), Ricardo Reis (Rikardo Reiš) i Alvaro de Campos (Alvaro de Kampuš). Oni su bili više od pukih pseudonima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca. Svaki od heteronima pisao je stihove različitih stilova, kao i sam Pesoa. Godine 1934, objavio je zbirku mitskih nacionalnih pesama ‚‚Poruka'' (Mensagem), zloupotrebljenu nakon njegove smrti od strane konzervativnog Salazarovog režima.
Pesoa je jedna od najčudnijih pojava u svetskoj književnosti. Čudnovatost Fernanda potiče njegova 72 prijateljstva. Oni najraniji prijatelji njegovi potiču iz detinjstva. Dopisuje se tako sa izvesnim Chevalier de Pas-om, koji se pojavio u njegovom životu baš tu negde kada mu je umro otac, a potom i brat; sa njim razmenjuje brojna pisma. Zatim su tu još i ovi drugari: Pancrácio, David Merrick, Charles Robert Anon, Alexander Search. Neki od njih i sami pišu poeziju, tako da Fernando sa njima o njoj može diskutovati. Tokom vremena, Fernando upoznaje, diskutuje i sarađuje sa još mnogo njih; ipak, najvažnija su četiri kasnija prijateljstva koja je uspostavio sa pesnicima: to su poznati portugalski pesnici - Alberto Caeiro, Álvaro de Campos i Ricardo Reis, a potom i izvesni Bernardo Soares. Alberto je čovek prirode, naziva sebe pastirom i piše kolokvijalnim jezikom u slobodnom stihu. Njegovi učenici, Alvaro (mornarički inžinjer i dendi, biseksualac, putovao je mnogo po Orijentu i onda živeo jedan skandalozan život u Londonu; zalaže se za osećanje i proživljenost svakoga iskustva, slobodni je duh) i Rikardo Reis (klasično obrazovani doktor oduševljen Horacijem, piše slično svom književnom uzoru iz antike, te vodi uzoran zivot). Fernando ih je sve upoznao 1914. godine i svi su, sem Alberta, koji je umro od tuberkuloze naredne godine, bili uz njega sve do same smrti. Doduše, posvađao se sa Alvarom oko jedne devojke, te iste jedine sa kojom je imao neku vezu: ne samo što je Alvaro bio protiv veze sa njom, pa joj je čak pisao pisma, već je i Fernando, suočen sa takvim izborom - izabrao prijatelja ispred mlade devetnaestogodišnjakinje, koja se, ironije li, zvala Ofelija.
U svemu ovome ne bi bilo problema, čak bismo rekli - druželjubiv neki čovek i odani prijatelj - da svi ovi drugari nisu živeli samo u Fernadovoj glavi. Svih sedamdeset i dva prijatelja postojala su samo u njegovoj mašti, još od onoga Chevalier-a sa kojim se kao šestogodisnjak dopisivao. Oni su svi, zapravo, njegovi heteronimi - heteronimi (druga imena), a ne pseudonimi (lazna imena). Pisanje pod pseudonimom je poznata i često praktikovana stvar u književnosti; pisanje pod (ovako brojnim pogotovo) heteronimima jeste Fernandov izum. Jer, on je smislio njima svima, ali naročito ovoj trojici, opsežne biografije; svako je imao svoj veoma razrađeni i prepoznatljiv stil pisanja, svoj ukus u književnosti i umetnosti, svoja politička gledišta, seksualnu orijentaciju, veru. Međusobno su se često raspravljali, podsticali i hrabrili, kritikovali, ali i jedan drugoga promovisali u svetu književnosti. Čak im je, u periodu žestoke zainteresovanosti za okultno (razmišljao je čak da postane profesionalni astrolog) svima njima sačinio natalne karte.
Tako je, recimo, Alberto svetlo plave kose i plavih očiju; kao i Pesoa, rođen je u Lisabonu 1888. godine. Za razliku od njega, međutim, Alberto nije naročito obrazovan i nema gotovo nikakvu profesiju; on je čovek prirode, koju posmatra samo očima, ne umom, niti osećanjem. Oktavio Paz ga je jednom prilikom nazvao nevinim pesnikom, koji je zapravo paganin u duši. Alvaro je visok, kosu češlja na jednu stranu i nosi monokl. Piše avangardne pesme i zalaže se za to, suprotno Albertu, da se sve prooseti na svaki mogući naćin, uzor mu je Volt Vitman. Izjavljuje da ‚‚u svakom kutku moje duše stoji oltar posvećen drugom božanstvu''. Rođen je nesto kasnije, 1890, završio je srednju školu u Portugalu, ali se nakon toga preselio u Glazgov, gde je diplomirao kao inženjer mehanike i nautike. Po povratku u Portugal, bavio se književnošću, ali je pisao i polemičke članke o politici. Pesoa ga je smatrao blaziranim simbolistom, buržujem kome je dosadno. Rikardo je bio srednje visine i nežne konstitucije, iako mnogima nije tako izgledao. Bio je tradicionalista i konzervativac - verovao je u monarhiju, te je neko vreme morao da živi u egzilu, nakon što je u Portugalu proglašena republika. Godinu dana je stariji od Fernanda i veoma mnogo piše, brinući se pri tom o strukturi i pravilnom korišćenju jezika. Kada je Fernando ‚‚upoznao" Bernarda Soaresa, ovaj je imao oko tridesetak godina; visok je i poprilično se grbavi dok sedi. Susreću se često u jednom od restorana Lisabona, te posle izvesnog vremena počinju i da se pozdravljaju, te tako, naposletku, postaju prijatelji. Bernardo mu onda poverava na čitanje gore pomenutu ‚‚Knjigu nemira'' (Livro do Desassossego) na čitanje. Tu su još Antonio Mora, filozof i sociolog; Thomas Crosse - koji je promovisao portugalsko pesništvo u Engleskoj, naročito Alberovo. On ima i brata, I. I. Crosse-a, koji mu u tome pomaže; Raphael Baldaya je astrolog; Maria Jose, dvadesetogodišnjakinja, piše ljubavna pisma jednom mladiću koji svaki dan prolazi ispod njenog prozora, ali ih nikada ne šalje...
Evo kako Pesoa sam objašnjava svoje heteronime:
Nešto pre no što su se četiri glavna heteronima pojavila, Pesoa je čak sumnjao u svoje mentalno zdravlje. Čak i kasnije o tome je razmišljao:
Upoznavanje sa četvoricom pesnika izgledalo je ovako:
Veći deo ovih navoda potiče iz pisma koje je Fernando napisao prijatelju Monteiru. U ‚‚Knjizi nemira'' on, tačnije - Bernardo Soares - još dodaje:
Sada je već uobičajeno da se kaže da su četvorica najznačajnijih portugalskih pesnika još od renesanse svi zapravo Fernando Pesoa: svaki od njegovih glavnih heteronima zasebno nosi tu čast, zajedno sa njim samim. Ostalim portugalskim pesnicima, onima koji nisu on, postalo je nakon ovoga jako teško: neizbežno je da Fernando utiče na svakoga od njih nekim od svojih dela u potpisu jednog ili više heteronima. Čak iako pokušavaju da se tog uticaja otresu, pesnici portugalski nalaze se u problemu, jer onda to suviše pokušavaju, toliko da biva očigledno; Fernando Pesoa je sam postigao sve u modernoj portugalskoj poeziji, a mnogo je postigao i u prozi. Tako se barem smatra u svetu književnosti. Da bi sve bilo još luđe, Saramago je onda napisao roman ‚‚Godina smrti Rikarda Reiša'', gde Rikardo susreće duha Fernanda Pesoa!
Nakon što je 1916. izgubio stvarnog prijatelja Maria de Sa-Carreiro-a, koji se tada ubio u Parizu, Fernando počinje da se okreće okultnom: počinju da ga zanimaju razna tajna društva, poput Rozenkrojcera, vitezova templara ili masona; počinje se baviti spiritizmom i seansama gde je čak tvrdio da je komunicirao sa duhovima; istrazuje automatsko pisanje; izučava kabalu, pa cak i prevodi teozofske knjige. Najviše se, međutim, bavio astrologijom, a mnogi vide i razlog njegovoj podeli ličnosti u činjenici da je bio blizanac u horoskopu. Pored toga, prevodi i Edgara Alana Poa, njegovog ‚‚Gavrana'' na primer, kao i ‚‚Anabel Li''. Takođe se oduševljava Bodlerom i simbolistima. Ova ‚‚mracnija" strana Pesoe našla je naročitog izraza u stvarnom prijateljstvu sa Alisterom Kroulijem, kome je bio domaćin dok je ovaj boravio u Lisabonu; čak mu je i pomogao da izvede lažni nestanak i smrt. Danas se, međutim, zanemaruje povremeno Pesoino mračnjaštvo, te je on izuzetno popularan u Lisabonu: sa njim se može popiti i kafa, ukoliko se u Lisabonu zatekne - simpaticna skulptura Pesoe sedi ispred kafea ‚‚A Brasileira'' u koji je on često svraćao.
Osnovao je portugalski modernizam i duboko uticao na jezik - zbog njega ‚‚čak ni lisabonske sobarice više ne govore isto kao njihove dede i babe''. Kada je imao samo petnaest godina, napisao je niz virtuoznih soneta na engleskom, po ugledu na Šekspira. Društveni život bio mu je sasvim nezanimljiv i umro je (relativno) nepoznat. Svoju kreativnu energiju usmerio je ka poetskom stvaralaštvu i bio je umešan u ključne književne kontroverze svog vremena. Pri kraju života, sledeća generacija pesnika počela je da mu odaje priznanje i od tada njegova slava narasta koliko u Portugalu, toliko i u svetu. Danas je priznat kao jedan od najvećih evropskih pesnika moderne. U svojoj zemlji zauzeo je status najvećeg pesnika 20. veka i nacionalnog heroja.
Mnogi od njegovih ranih radova napisani su na engleskom, pa izgleda kao da se u početku nadao književnoj karijeri u Britaniji. Kasnije, pisao je na portugalskom, ali su kritičari uočili uticaj engleskog na sintaksu i ritam u njegovim delima, što je delimično proizvelo posebnu lepotu njegovih stihova. Pesoa je danas najpoznatiji po svojim avangardnim i modernističkim radovima, napisanim desetih i dvadesetih godina prošlog veka, a posebno po stvaranju tri heteronima (na portugalskom ‚‚pessoa'' znači ‚‚ličnost'') - Alberto Caeiro (Alberto Kaejro), Ricardo Reis (Rikardo Reiš) i Alvaro de Campos (Alvaro de Kampuš). Oni su bili više od pukih pseudonima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca. Svaki od heteronima pisao je stihove različitih stilova, kao i sam Pesoa. Godine 1934, objavio je zbirku mitskih nacionalnih pesama ‚‚Poruka'' (Mensagem), zloupotrebljenu nakon njegove smrti od strane konzervativnog Salazarovog režima.
Pesoa je jedna od najčudnijih pojava u svetskoj književnosti. Čudnovatost Fernanda potiče njegova 72 prijateljstva. Oni najraniji prijatelji njegovi potiču iz detinjstva. Dopisuje se tako sa izvesnim Chevalier de Pas-om, koji se pojavio u njegovom životu baš tu negde kada mu je umro otac, a potom i brat; sa njim razmenjuje brojna pisma. Zatim su tu još i ovi drugari: Pancrácio, David Merrick, Charles Robert Anon, Alexander Search. Neki od njih i sami pišu poeziju, tako da Fernando sa njima o njoj može diskutovati. Tokom vremena, Fernando upoznaje, diskutuje i sarađuje sa još mnogo njih; ipak, najvažnija su četiri kasnija prijateljstva koja je uspostavio sa pesnicima: to su poznati portugalski pesnici - Alberto Caeiro, Álvaro de Campos i Ricardo Reis, a potom i izvesni Bernardo Soares. Alberto je čovek prirode, naziva sebe pastirom i piše kolokvijalnim jezikom u slobodnom stihu. Njegovi učenici, Alvaro (mornarički inžinjer i dendi, biseksualac, putovao je mnogo po Orijentu i onda živeo jedan skandalozan život u Londonu; zalaže se za osećanje i proživljenost svakoga iskustva, slobodni je duh) i Rikardo Reis (klasično obrazovani doktor oduševljen Horacijem, piše slično svom književnom uzoru iz antike, te vodi uzoran zivot). Fernando ih je sve upoznao 1914. godine i svi su, sem Alberta, koji je umro od tuberkuloze naredne godine, bili uz njega sve do same smrti. Doduše, posvađao se sa Alvarom oko jedne devojke, te iste jedine sa kojom je imao neku vezu: ne samo što je Alvaro bio protiv veze sa njom, pa joj je čak pisao pisma, već je i Fernando, suočen sa takvim izborom - izabrao prijatelja ispred mlade devetnaestogodišnjakinje, koja se, ironije li, zvala Ofelija.
U svemu ovome ne bi bilo problema, čak bismo rekli - druželjubiv neki čovek i odani prijatelj - da svi ovi drugari nisu živeli samo u Fernadovoj glavi. Svih sedamdeset i dva prijatelja postojala su samo u njegovoj mašti, još od onoga Chevalier-a sa kojim se kao šestogodisnjak dopisivao. Oni su svi, zapravo, njegovi heteronimi - heteronimi (druga imena), a ne pseudonimi (lazna imena). Pisanje pod pseudonimom je poznata i često praktikovana stvar u književnosti; pisanje pod (ovako brojnim pogotovo) heteronimima jeste Fernandov izum. Jer, on je smislio njima svima, ali naročito ovoj trojici, opsežne biografije; svako je imao svoj veoma razrađeni i prepoznatljiv stil pisanja, svoj ukus u književnosti i umetnosti, svoja politička gledišta, seksualnu orijentaciju, veru. Međusobno su se često raspravljali, podsticali i hrabrili, kritikovali, ali i jedan drugoga promovisali u svetu književnosti. Čak im je, u periodu žestoke zainteresovanosti za okultno (razmišljao je čak da postane profesionalni astrolog) svima njima sačinio natalne karte.
Tako je, recimo, Alberto svetlo plave kose i plavih očiju; kao i Pesoa, rođen je u Lisabonu 1888. godine. Za razliku od njega, međutim, Alberto nije naročito obrazovan i nema gotovo nikakvu profesiju; on je čovek prirode, koju posmatra samo očima, ne umom, niti osećanjem. Oktavio Paz ga je jednom prilikom nazvao nevinim pesnikom, koji je zapravo paganin u duši. Alvaro je visok, kosu češlja na jednu stranu i nosi monokl. Piše avangardne pesme i zalaže se za to, suprotno Albertu, da se sve prooseti na svaki mogući naćin, uzor mu je Volt Vitman. Izjavljuje da ‚‚u svakom kutku moje duše stoji oltar posvećen drugom božanstvu''. Rođen je nesto kasnije, 1890, završio je srednju školu u Portugalu, ali se nakon toga preselio u Glazgov, gde je diplomirao kao inženjer mehanike i nautike. Po povratku u Portugal, bavio se književnošću, ali je pisao i polemičke članke o politici. Pesoa ga je smatrao blaziranim simbolistom, buržujem kome je dosadno. Rikardo je bio srednje visine i nežne konstitucije, iako mnogima nije tako izgledao. Bio je tradicionalista i konzervativac - verovao je u monarhiju, te je neko vreme morao da živi u egzilu, nakon što je u Portugalu proglašena republika. Godinu dana je stariji od Fernanda i veoma mnogo piše, brinući se pri tom o strukturi i pravilnom korišćenju jezika. Kada je Fernando ‚‚upoznao" Bernarda Soaresa, ovaj je imao oko tridesetak godina; visok je i poprilično se grbavi dok sedi. Susreću se često u jednom od restorana Lisabona, te posle izvesnog vremena počinju i da se pozdravljaju, te tako, naposletku, postaju prijatelji. Bernardo mu onda poverava na čitanje gore pomenutu ‚‚Knjigu nemira'' (Livro do Desassossego) na čitanje. Tu su još Antonio Mora, filozof i sociolog; Thomas Crosse - koji je promovisao portugalsko pesništvo u Engleskoj, naročito Alberovo. On ima i brata, I. I. Crosse-a, koji mu u tome pomaže; Raphael Baldaya je astrolog; Maria Jose, dvadesetogodišnjakinja, piše ljubavna pisma jednom mladiću koji svaki dan prolazi ispod njenog prozora, ali ih nikada ne šalje...
Evo kako Pesoa sam objašnjava svoje heteronime:
...Ever since I was a child, I have had the tendency to create a fictitious world around me, to surround myself with friends and acquaintances who never existed. (I don’t know, of course, if they didn’t really exist or if it is me who doesn’t exist. On such matters, as in all others, one shouldn’t be dogmatic.) Ever since I became aware of the thing that I call self, I can remember with mental precision, the figures, the movements, the character and the history of several fictitious people who were, to me, as visible and mine as those things which we, perhaps abusively, call real life. This tendency, which exists since I realized that I was a self, has always been with me, modifying slightly the kind of music it uses to bewitch me but never altering its manner of bewitching.
Nešto pre no što su se četiri glavna heteronima pojavila, Pesoa je čak sumnjao u svoje mentalno zdravlje. Čak i kasnije o tome je razmišljao:
It’s the deep characteristics of hysteria that exist in me. I don’t know if I am simply hysterical, or if I am, to put it more adequately, hysterical neurasthenic. Whatever the case, your mental origins are in my organic and constant tendency to depersonalize and to simulate. If I were a woman – in women hysterical phenomena manifest themselves through seizures and things like that – each poem by Álvaro Campos, the most hysterical within me, would cause a commotion in the neighborhood. But I am a man and in men hysteria becomes, mostly, a matter of the mind; thus, everything ends up in silence and poetry...
Upoznavanje sa četvoricom pesnika izgledalo je ovako:
One day, it was March 8, 1914, when I had finally decided to give it all up, I went up to a high desk, took a sheet of paper and began to write, standing up as I usually do whenever I can. I wrote thirty-odd poems in one go, in a kind of trance whose nature I cannot define. It was the greatest day of my life and I’ll never have another one like it. I started with the title, O Guardador de Rebanhos ( The Keeper of Sheep). What followed was the appearance of someone in me, to whom I immediately gave the name of Alberto Caeiro. ...So much so, that upon finishing those thirty-odd poems, I immediately took another piece of paper and wrote, also in one go, the six poems that make up A Chuva Oblíqua (Oblique Rain), by Fernando Pessoa. Once Alberto Caeiro’s presence materialized, I, instinctively and subconsciously, set out to find him some disciples. I yanked a latent Ricardo Reis out of his false paganism, discovered his name, and adjusted him to himself, because, at this stage, I could already see him. And, suddenly, arising from sources directly opposed to those of Ricardo Reis, a new individual burst impetuously into my mind. In one fell swoop, at the typewriter, without interruption or correction, there emerged the Ode Triunfal (Triumphal Ode) by Alvaro Campos – both, the Ode and the author, already carrying the name they have now.
Veći deo ovih navoda potiče iz pisma koje je Fernando napisao prijatelju Monteiru. U ‚‚Knjizi nemira'' on, tačnije - Bernardo Soares - još dodaje:
How do I write in the name of these three? Caeiro, through sheer and unexpected inspiration, without knowing or even suspecting that I’m going to write in his name. Ricardo Reis, after an abstract meditation, which suddenly takes concrete shape in an ode. Campos, when I feel a sudden impulse to write and don’t know what. (My semi-heteronym Bernardo Soares, who in many ways resembles Álvaro de Campos, always appears when I'm sleepy or drowsy, so that my qualities of inhibition and rational thought are suspended; his prose is an endless reverie. He’s a semi-heteronym because his personality, although not my own, doesn’t differ from my own but is a mere mutilation of it. He’s me without my rationalism and emotions. His prose is the same as mine, except for certain formal restraint that reason imposes on my own writing, and his Portuguese is exactly the same – whereas Caeiro writes bad Portuguese, Campos writes it reasonably well but with mistakes such as "me myself" instead of "I myself", etc.., and Reis writes better than I, but with a purism I find excessive...
Sada je već uobičajeno da se kaže da su četvorica najznačajnijih portugalskih pesnika još od renesanse svi zapravo Fernando Pesoa: svaki od njegovih glavnih heteronima zasebno nosi tu čast, zajedno sa njim samim. Ostalim portugalskim pesnicima, onima koji nisu on, postalo je nakon ovoga jako teško: neizbežno je da Fernando utiče na svakoga od njih nekim od svojih dela u potpisu jednog ili više heteronima. Čak iako pokušavaju da se tog uticaja otresu, pesnici portugalski nalaze se u problemu, jer onda to suviše pokušavaju, toliko da biva očigledno; Fernando Pesoa je sam postigao sve u modernoj portugalskoj poeziji, a mnogo je postigao i u prozi. Tako se barem smatra u svetu književnosti. Da bi sve bilo još luđe, Saramago je onda napisao roman ‚‚Godina smrti Rikarda Reiša'', gde Rikardo susreće duha Fernanda Pesoa!
Nakon što je 1916. izgubio stvarnog prijatelja Maria de Sa-Carreiro-a, koji se tada ubio u Parizu, Fernando počinje da se okreće okultnom: počinju da ga zanimaju razna tajna društva, poput Rozenkrojcera, vitezova templara ili masona; počinje se baviti spiritizmom i seansama gde je čak tvrdio da je komunicirao sa duhovima; istrazuje automatsko pisanje; izučava kabalu, pa cak i prevodi teozofske knjige. Najviše se, međutim, bavio astrologijom, a mnogi vide i razlog njegovoj podeli ličnosti u činjenici da je bio blizanac u horoskopu. Pored toga, prevodi i Edgara Alana Poa, njegovog ‚‚Gavrana'' na primer, kao i ‚‚Anabel Li''. Takođe se oduševljava Bodlerom i simbolistima. Ova ‚‚mracnija" strana Pesoe našla je naročitog izraza u stvarnom prijateljstvu sa Alisterom Kroulijem, kome je bio domaćin dok je ovaj boravio u Lisabonu; čak mu je i pomogao da izvede lažni nestanak i smrt. Danas se, međutim, zanemaruje povremeno Pesoino mračnjaštvo, te je on izuzetno popularan u Lisabonu: sa njim se može popiti i kafa, ukoliko se u Lisabonu zatekne - simpaticna skulptura Pesoe sedi ispred kafea ‚‚A Brasileira'' u koji je on često svraćao.
Poslednji izmenio Still_dreaming dana Uto Maj 19, 2015 8:32 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Fernando Pesoa
Sudbinu svoju sledi,
Zalivaj svoje biljke,
Voli svoje ruže.
Ostalo je senka
Drveća tuđeg.
Stvarnost je
Uvek više il' manje
Od naših želja.
Jedino smo mi vazdan
Jednaki sami sebi.
Slatko je živeti sam.
Uzvišeno i plemenito
Stalno živeti jednostavno.
Ostavi bol na žrtveniku
Kao bogovima zavetni dar.
Posmatraj život izdaleka.
Nikad ga ne pitaj.
On ti ništa ne može
Reći. Odgovor leži
Izvan bogova.
Al' spokojno
Oponašaj Olimp
U svome srcu.
Bogovi su bogovi
Jer ne misle o sebi.
hermina- Istraživač
- Broj poruka : 117
Godina : 37
Lokacija : Neverland
Datum upisa : 25.03.2011
Re: Fernando Pesoa
Smrt je krivina na drumu.
Umreti znači samo ne biti viđen.
Ako oslušnem, tvoje korake čujem
Koji postoje kao što postojim i ja.
Zemlja je od neba sazdana.
Laž gnezda nema.
Nikad se niko nije izgubio.
Sve je istina i putanja.
hermina- Istraživač
- Broj poruka : 117
Godina : 37
Lokacija : Neverland
Datum upisa : 25.03.2011
Re: Fernando Pesoa
U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.
Prisećam se i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,
Što tek sad javno vidim da sam morao biti -
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - što je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi više ne mogu da ožive.
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.
Prisećam se i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,
Što tek sad javno vidim da sam morao biti -
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - što je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi više ne mogu da ožive.
chegirl- Ugledni forumaš
- Broj poruka : 2818
Godina : 31
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010
Fernando Pesoa - Clearly non - campos!
Clearly non - campos!
Ne znam kakvo mi to osećanje, dosad neiskazano.
Kao neko gnjušanje naglo pritiska srce,
Srce što se odjednom, nenadano,
Usred života, zaboravlja.
Ne znam koje me to osećanje
Navodi da skrenem s puta,
Ne znam zbog čega me najednom spopada muka
Od svega što predstoji,
Ni otkud ova želja da nikad ne stignem kući,
I žudnja za nečim neodređenim,
Određena i jasna.
Četiri puta u lažnoj godini odigrala se smena
Lažnog godišnjeg doba, u nepromenljivom toku
Doslednog vremena.
Sve ozeleni i uvene, i kada svene opet zazeleni,
A niko ne zna šta ide prvo, a šta poslednje,
I gde se svršava.
Ne znam kakvo mi to osećanje, dosad neiskazano.
Kao neko gnjušanje naglo pritiska srce,
Srce što se odjednom, nenadano,
Usred života, zaboravlja.
Ne znam koje me to osećanje
Navodi da skrenem s puta,
Ne znam zbog čega me najednom spopada muka
Od svega što predstoji,
Ni otkud ova želja da nikad ne stignem kući,
I žudnja za nečim neodređenim,
Određena i jasna.
Četiri puta u lažnoj godini odigrala se smena
Lažnog godišnjeg doba, u nepromenljivom toku
Doslednog vremena.
Sve ozeleni i uvene, i kada svene opet zazeleni,
A niko ne zna šta ide prvo, a šta poslednje,
I gde se svršava.
chegirl- Ugledni forumaš
- Broj poruka : 2818
Godina : 31
Lokacija : in the middle of nowhere
Datum upisa : 08.09.2010
Fernando Pessoa - Passei toda a noite sem dormir
.. pintura .. © Ernesto Arrisueño ..
Passei toda a noite sem dormir
Passei toda a noite, sem dormir, vendo, sem espaço, a figura dela,
Passei toda a noite, sem dormir, vendo, sem espaço, a figura dela,
E vendo-a sempre de maneiras diferentes do que a encontro a ela.
Faço pensamentos com a recordação do que ela é quando me fala,
E em cada pensamento ela varia de acordo com a sua semelhança.
Amar é pensar.
E eu quase que me esqueço de sentir só de pensar nela.
Não sei bem o que quero, mesmo dela, e eu não penso senão nela.
Tenho uma grande distracção animada.
Quando desejo encontrá-la
Quase que prefiro não a encontrar,
Para não ter que a deixar depois.
Não sei bem o que quero, nem quero saber o que quero. Quero só Pensar nela.
Não peço nada a ninguém, nem a ela, senão pensar.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Re: Fernando Pesoa
.. painting .. © Kallela Akseli Gallen ..
We can die if all we've done is love.
Fernando Pessoa
Bernardo Soares, ''The Book of Disquiet''
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Fernando Pesoa - Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema
Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što ju je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?
Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što ju je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Fernando Pesoa - Jeftin je ovo svemir
Jeftin je ovo svemir
Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.
Jeftin je ovo svemir.
Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.
Jeftin je ovo svemir.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Fernando Pesoa
...Zavidim – mada ne znam ni da li zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili koji mogu sami da je napišu. U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez života. To su moje 'Ispovesti', a ako u njima ne kazujem ništa, to je zato što nemam šta da kažem.
Šta iko može da ispriča što bi bilo iole vredno ili korisno? Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja. Ove ispovesti osećanja, to su moji pasijansi. Ne tumačim ih, kao oni koji iz karata gataju sudbinu. Ne odgonetam njihov smisao, jer u pasijansu karte, pravo govoreći, nemaju nikakvu vrednost. Odmotavam se kao kakvo šareno klupko, ili pak pravim od sebe figure od konca, poput onih koje deca prepliću između raširenih prstiju i prebacuju jedno drugom, s ruke na ruku. Jedino vodim računa da palac ne ispusti nit koju drži. Onda okrenem ruku i slika se menja. I počinjem sve iznova...
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Re: Fernando Pesoa
To be great, be whole;
Exclude nothing, exaggerate nothing that is not you.
Be whole in everything. Put all you are
Into the smallest thing you do.
So, in each lake, the moon shines with splendor
Because it blooms up above.
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu