Kad porastem, biću...

Kada sam bila mala zeljela sam da budem pisac. Dobro sam pisala i time se isticala kada sam bila u skoli, ali su jedini ljudi koji danas mogu primijetiti tu moju osobinu oni sa kojima se povremeno dopisujem. Poslije sam zeljela da budem doktor - i to hirurg. Taj moj san se zavrsio kada sam vidjela prvu otvorenu ranu (na sebi) i zamalo pala u nesvjest. Danas se uglavnom zadovoljavam time da napisem poneku lijepu poruku, procitam neku lijepu knjigu i radim u racunovodstvu firme. Svoju zelju da pomazem ljudima najcesce zadovoljim time sto cu dati po koju paru prosjaku, ili pomagati ljudima sa kojima radim.

Kao bas mala zeljela sam biti pjevacica. To je brzo postao pusti san, cim sam poclea da pjevam
Onda sam prilicno dugo zeljela biti doktor. Taj san me je jako dugo drzao, ali nikad nije bio nesto izrazen. Zauvijek ce ostati neostvaren

Uvek sam želeo da budem nastavnik. To mi je bilo nekako baš lepo i zanimljivo. Sada studiram dizajn tako da se deo toga ostvaruje jer ću moći da radim kao nastavnik likovnog. Ali sumnjam da bih mogao da se borim sa toliko dece. Danas je to mnogo drugačije nego što je nekada bilo. Nema više poštovanja ni prema roditeljima, a tek prema nastavnicima... Tako da na neki način jesam ispunio taj san iz detinjstva, ali se najverovatnije ne bih upustio u to.

Kao mala sam htela biti pevačica stalno sam pevala kao dete čak su me moji terali da im pevam, voleli su da slušaju kako pevam
Kad sam krenula u školu, moja želja se promenila, pa sam htela biti učiteljica.
Naravno, kasnije se i to promenilo, bilogiju sam volela, čak sam išla i na neka takmičenja i moja želja je bila da budem bar medicinska sestra.
Zkasnila sam sa upisom u Medicinsku školu i otišla u Ekonomsku.
Promašaj.

Kao mala zeljela sam da budem glumica. Bila sam aktivan clan dramske sekcije u osnovnoj skoli.
I bez obzira koliko sad volim posao koji radim, zao mi je ponekad sto nisam pokusala ozbiljno da se bavim glumom.

...Kao klinka sam htjela da budem doktorica, hirurg tačnije. Sada vidim da to nisam ja, i ne žalim što nisam krenula tim putem.
Trenutno me zanimaju neke stvari poptuno nevezane za ekonomiju koju studiram, ali šta je tu je. Nekako će se sve kockice vremenom sklopiti.

Želeo sam da budem pisac, od malih nogu. Pisao sam pesme. Pre nekoliko dana sam našao svesku u koju sam ih beležio. Ismejao sam se samom sebi. A baš je slatko bilo to detinjasto rimovanje. ‚‚Aha, ovo se rimuje, daj da to stavim!''

Kad sam bio mali ja sam bio gotovo siguran daću biti doktor, tj. lekar
Kadgod bi me neko pitao ja sam uvek rekao da ću biti lekar a ne znam ni sam zašto... :O

Betmen! Super heroj! Sreća pa nisam. Isto tako sreća pa Miloš ne leči ljude.

Kao mala želela sam da budem glumica ili plesačica.
I direktor. Bilo čega, bilo gde - bitno neki autoritet i rukovodeći organ.
Onda sam shvatila da se iz mene prosto harmonijski rasipaju reči... Sa devet godina počela sam da pišem... tad sam strasno zavolela film.
Vremenom se razvila ljubav prema režiji...
Mama je htela da budem u medicini.
Otac je hteo da razmislim o pravima; i ne samo on - svi su u meni videli advokata... Posle gimnazije kad je moj san umro gotovo sve sam htela, a i mogla da studiram. Spremala sam prijemni za strane jezike, saobraćajni, fon, medicinu, psihologiju, fiziku, biologiju, prava. Samo sam umetnosti izbegavala. Izgubiviši tatu izgubila sam i svoj put, cilj i pravac i mnogo sam lutala.
Na dan kad je trebalo da polažem psihologiju bio je na istom faksu prijemni za književnost. Tad je bila prijava. Otišla sam, polagala psihologiju i odjednom sam sebe zatekla na šalteru kako plaćam prijavu za književnost!!! Bez ičijeg znanja. Nakon devet dana bio je prijemni, slagala sam mamu da idem samo po rezultate za psihologiju (iako se to proverava na netu jelte). Kad su došli rezultati na medicini, pravima i književnosti bila sam na budežtu, a na psihologiji sam upala na samofinansirajućem. Mama mi je rekla da iako nisam na budžetu a želim psihologiju može da me isprati tu godinu finansijski. Bila sam ubeđena da ću to studirati... Na upisu sam ipak skrenula dva šaltera.
Ne znam kako sam završila na književnosti. Voleći je strasno počela sam da je mrzim jer mi je postajala teret. Nikad nisam htela njome profesionalno da se bavim u smislu profesorstva ili ma čega sličnog jer mi je ona bila strast i nisam želela da se to izgubi. No, bila sam dobar student.
... Uzalud.
Sad više ne znam ni šta bih, ni gde. I sumnjam da ću uopšte i da saznam.