Žoze Saramago

od **Still_dreaming** Ned Dec 11, 2011 10:34 am

Žoze Saramago (José de Sousa Saramago) je rođen 16. novembra 1922. u mestu Aziljaga u Portugalu u siromašnoj seoskoj porodici. Napisao je više od četrdeset romana, novela, poema, hronika, drama, neprestano istražujući jezik, brišući granice između filozofije i života, preispitujući sopstvenu i javnu savest, izazivajući polemike i konfrontacije. Važilo je ono: „Kad Saramago govori, Portugal sluša”. Bio je metalski radnik, prevodilac, bavio se izdavaštvom, a jedno vreme bio je i komentator jednog lisabonskog dnevnog lista, da bi se tek 1976. godine konačno opredelio za profesiju pisca.

Neka od njegovih najpoznatijih dela, objavljenih i kod nas, su „Sedam sunaca i sedam meseca”, „Podignuto sa zemlje”, „Godina smrti Rikarda Reiša”, „Kameni splav”, „Povest opsade Lisabona”, ‚‚Jevanđelje po Isusu Hristu”, „Esej o slepilu”, „Sva imena”.

Roman „Jevanđelje po Isusu Hristu” naišao je na žestoke osude Katoličke crkve zbog toga što je ocenjen kao „jeretičko tumačenje Hristovog života i stradanja”. Saramago je posle žestoke polemike napustio Portugal i otišao da živi u Španiju, izjavljujući da nije bio iznenađen. „To su tipične reakcije crkve kada se dodirne doktrina koju oni smatraju nedodirljivom”, govorio je. Kada mu je 1998. godine pripala Nobelova nagrada za književnost, izjavio je da nije morao da se odrekne komunističkih uverenja da bi je dobio i zbog toga je pozdravio Švedsku akademiju. „Da je papa Jovan Pavle Drugi bio u žiriju, sigurno ne bih dobio ništa”, našalio se tada, dodajući: „Od danas sam viđeniji i, naravno, znatno slušaniji, pa ću iskoristiti priliku da kažem mnoge stvari! Nobelova nagrada nije razlog da prestanem da govorim!”

Saramago je verovao da je čovek „osuđen na slobodu” i da je „sloboda njegovo neotuđivo, gordo prokletstvo; ona je manje privilegija, a više odgovornost”. A dok je, kao nobelovac, čitao svoj govor pred Švedskom akademijom u Stokholmu, pred očima su mu prolazili „likovi koje je stvorio, likovi prostih seljaka, primoranih da za sramotnu naknadu prodaju do poslednjeg daha svoju radnu snagu”. Ali, to su bili junaci, kako je govorio Saramago, s dovoljno poštenja i skromnosti da prepoznaju bez gorčine i frustracija svoje sopstvene granice.

Kod nas su, pored ostalih, dela Saramaga prevodili Jasmina Nešković i Dejan Stanković, a objavljivali ih „Paideia” i B92. Prema rečima Jasmine Nešković, tematsko-motivski dela Saramaga veoma su različita. Radnja „Manastirskog letopisa” smeštena je u 18. vek, u vreme izgradnje monumentalnog manastira u Mifri, što je samo povod da se kazuje o žitijima svetih, o ljudskoj težnji ka nemogućem i ka savršenstvu. Italijanski reditelj Federiko Felini je ovaj roman opisao kao jedan od najinteresantnijih koje je ikada pročitao, kao delo raskošne imaginacije.

Priča „Godine smrti Rikarda Reiša” napisana je povodom pedeset godina od smrti Fernanda Pesoe, nastala iz Saramagove potrebe da polemiše s Reišovim stavom „mudar je onaj koji se zadovoljava prizorom sveta”. „Kameni splav” povod ima u ulasku Portugala i Španije u Evropsku uniju, polazeći od pitanja u kojoj meri je Portugal deo Evrope. Umesto putovanja brodovima, Saramago u ovoj utopističkoj viziji predlaže putovanje celog Iberijskog poluostrva, otcepljenog od Evrope tektonskim poremećajima. „Esej o slepilu”, prema rečima Jasmine Nešković, alegorija je sveta u kome prestaje da vlada razum.

Umro je 18. juna 2010. godine u Tijazu u Španiji.

Izvor: politika.rs

Rođen sam u porodici zemljoradnika bez sopstvenog poseda, u Azinjagi, malom selu provincije Ribatežo, na desnoj obali reke Almonda, oko hiljadu kilometara severoistočno od Lisabona. Moji roditelji bili su Žoze de Sosa i Maria de Piedade. Trebalo je da se zovem Žoze de Sosa, ali to ime nije ušlo u registar, njemu je po sopstvenoj inicijativi dodat nadimak po kome je familija moga oca bila poznata u selu: Saramago. Mislim da je taj dodatak „saramago“ naziv za divlju biljku, koja se u to vreme upotrebljavala u ishrani sirotinje. U mojoj sedmoj godini, kada je trebalo da predam lična dokumenta za upis u osnovnu školu, moje puno ime bilo je Žoze de Sosa Saramago.

To nije bio jedini problem sa mojim identitetom, na koji sam bio osuđen rođenjem. Iako sam došao na svet 16. novembra 1922, moja zvanična dokumenta pokazuju da sam rođen dva dana kasnije, 18. novembra. Tome je bila zaslužna sitna prevara kojom se moja porodica poslužila kako bi izbegla plaćanje kazne za to što na vreme nije prijavila moje rođenje. Možda zato što je služio u Drugom svetskom ratu, u Francuskoj kao artiljerac, i poznavao drugačija okruženja od onih oko sela, moj otac 1924. odlučuje da napusti posao na farmi i preseli se sa porodicom u Lisabon, gde je počeo da radi kao policajac. Taj posao nije zahtijevao više „pismenosti“ od čitanja, pisanja i računanja.

Nekoliko meseci posle preseljenja u glavni grad, moj brat Francisko, dve godine stariji od mene, umire. Iako su se naši uslovi življenja malo poboljšali posle selidbe, nikada se nismo trudili da postanemo imućni.

Imao sam 13 ili 14 godina kada smo se preselili, poslednji put, u našu sopstvenu – ali veoma majušnu – kuću: do tada smo živeli u jednom delu kuće, sa drugim porodicama. U to vreme provodio sam mnogo vremena u selu kod roditelja moje majke Heronime Merinho i Žozefa Kaiksana.

Bio sam dobar učenik u osnovnoj školi: u drugom razredu pisao sam bez gramatičkih grešaka, a treći i četvrti razred završio sam za jednu godinu. Kada sam otišao iz jezičke škole, gde sam ostao dve godine, sa odličnim ocenama na prvoj godini, ne tako dobrim na drugoj, ali odličnih po mišljenju mojih kolega i profesora, još sam bio izabran za blagajnika Studentske unije… U međuvremenu, moji roditelji, u nedostatku sredstava, nisi mogli da izdržavaju moje pohađanje jezičke škole. Jedina alternativa bila je da pođem u tehničku školu. I to se i desilo: pet godina učio sam za mehaničara. Ali iznenađujući je program u to vreme i pored toga što je više nego očigledno bio tehnički orijentisan, uključivao je osnove francuskog, književni predmet. Kako nisam imao nijednu knjigu u kući (svoje knjige, koje sam kupovao sebi, novcem pozajmljenim od prijatelja, imao sam tek sa 19 godina) udžbenici na portugalskom jeziku otvorili su mi vrata uživanja u književnosti: i danas mogu recitovati poeziju naučenu iz tog perioda. Posle svršetka kursa, dve godine sam radio kao mehaničar u jednom servisu za opravljanje automobila. U to vreme već sam često posećivao večernje otvorene časove jedne državne biblioteke u Lisabonu. I tamo sam, bez pomoći ili savetovanja, izuzev iz ljubaznosti, sticao čitalački ukus, tada već izgrađen i rafiniran.

Kada sam se 1944. oženio, već sam bio promenio posao. Radio sam u Društvenom centru za socijalnu pomoć kao administrativni civilni sekretar. Moja žena Ilda Reiš, tada daktilografkinja Željezničke stanice, mnogo godina kasnije postaće jedan od najznačajnijih portugalskih gravera. Umrla je 1998. godine. 1947, kada se rodilo moje jedino dete Violeta, objavio sam prvu knjigu, roman koji sam nazvao „Udovica“, ali iz uređivačkih razloga objavljen je kao „Zemlja greha“. Napisao sam i jedan drugi roman, „Svetionik“, koji je ostao neobjavljen, i započeo još jedan, ali nisam odmakao više od nekoliko strana: njegov naziv bio bi „Čemer i med“, ili možda „Luis, sin Tedejev“… Stvar sa pisanjem bila je svršena kada sam napustio projekat: bilo mi je prilično jasno da nemam šta vredno reći. Devetnaest godina, do 1966, kada sam objavio „Izvodljive pesme“, bio sam odsutan sa portugalske književne scene, gde je svega nekoliko ljudi moglo zapaziti moju odsutnost.

Iz političkih razloga bio sam nezaposlen 1949, ali zahvaljujući dobroj volji negdašnjeg profesora iz tehničke škole, uspeo sam da pronađem posao u kompaniji metala gde je on bio poslovođa. Krajem 1950. počeo sam da radim u jednoj izdavačkoj kući „Estúdios Cor“ kao menadžer produkcije, dakle, vratio sam se, ali ne kao autor, u svet knjiga koje sam napustio nekoliko godina ranije. Novi posao omogućio mi je poznanstvo i prijateljstvo sa nekim od najznačajnijih portugalskih pisaca toga vremena. Godine 1955, da bih povećao porodični budžet, ali prvenstveno zato što sam uživao u tome, počeo sam trošiti deo svog slobodnog vremena na prevođenje, delatnost kojom ću nastaviti da se bavim do 1981: Sidoni Gabriel Kolet, Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Etjen Balibar, Nikos Poulantzas, Anri Fosijon, Žak Rumen, Hegel, Rejmond Bajer, neki su od autora koje sam preveo. Između maja 1967. i novembra 1968, imao sam drugu paralelnu okupaciju – književnu kritiku. U međuvremenu, 1966, objavio sam „Izvodljive pesme“, pesničku zbirku koja je obeležila moj povratak književnosti. Nakon toga, 1970, drugu zbirku poezije „Izvodljiva radost“ i kratko nakon toga, 1971. i 1973. zasebno, dva naslova „Embargo i druge priče“, i „Putnikov prtljag“, dva zbornika novinskih članaka u kojima su kritička razmatranja, bitna za potpuno razumijevanje moga kasnijeg rada. Nakon razvoda 1970, posvetio sam se vezi, koja će trajati sve do 1986, sa portugalskom spisateljicom Izabel de Nobrega.

Nakon napuštanja izdavaštva krajem 1971, radio sam sledeće dve godine za večernje novine „Diário de Lisboa“, kao urednik kulturnog dodatka i kao glavni urednik.

Objavljena 1974. pod nazivom „Mišljenja DL glave“, tekstovi koji predstavljaju veoma precizno „čitanje“ posljednjeg perioda diktature, koja će biti srušena u aprilu te godine. U aprilu 1975, postavljen sam za pomoćnika urednika jutarnjeg lista „Diário de Nóticias“, popunjavao sam rubrike do novembra, kada sam otpušten. Otkaz je usledio kao posledica promena izazvanih političko-vojnim potezom 25. novembra, kada je zaustavljen revolucionarni tok. Dve knjige su obeležile to doba: „Godina 1993“, dugačka oda objavljena 1975, u nekim kritikama se smatra vesnikom radova kakvi će se kasnije pojaviti sa „Priručnikom crtanja i kaligrafijom“, pripovest sa podnaslovom „Beleške“, politički članci koje sam objavljivao u novinama koje sam uređivao.

Nanovo nezaposlen i okupiran političkom situacijom, iskušan, bez i najmanje mogućnosti za pronalaženje posla, odlučio sam da se posvetim književnosti: bilo je to vreme za spoznaju onoga što sam kao pisac vredeo. Početkom 1976, odvojio sam nekoliko nedjelja za boravak u Lavri, selu u provinciji Alenteho. Bio je to period učenja, opažanja i skiciranja onog što se nametalo. Godine 1980. nastao je roman „Uzdignut sa zemlje“, u kome je rođen diskurs naracije koji karakteriše moje romane. U međuvremenu, 1978. objavio sam zbirku kratkih priča, „Tobože zameranje“, 1979. dramu „Noć“, i posle toga, nekoliko meseci prije „Uzdignutog sa zemlje“, novu dramu, „Šta da uradim sa ovim knjigama?“ Sa izuzetkom druge drame, „Drugi život Fransis“, objavljene 1987. „Godina smrti Rikarda Reiša“, 1984. „Kameni splav“, 1986.

1986. upoznao sam špansku novinarku Pilar del Rio. Vjenčali smo se 1988.

Kao posledica cenzure portugalske vlade na moj roman „Jevanđelje po Isusu“ (1991), na koji je stavljen veto za mogućnost dobijanja evropskih književnih nagrada sa obrazloženjem da je roman uvredljivog sadržaja za katolike, moja žena i ja preneli smo naše boravište na ostrvo Lanzarote, jedno od španskih Kanarskih ostrva. Početkom te godine objavio sam dramu „In Nomine Dei“, koja je bila pisana u Lisabonu, od koje će biti načinjen libreto za operu „Divara“, sa muzikom italijanskog kompozitora Azija Korđija i koja će biti postavljena za prvo vreme u Munsteru, Nemačkoj. Ovo nije bila prva saradnja sa Korđijem: između ostalog, njegova je muzika u operi „Blimunda“, po mom romanu „Baltazar i Blimunda“, postavljena u Milanu, u Italiji 1990.

Godine 1995. objavio sam roman „Slepilo“ i 1997. „Sva imena“.

Iste godine dobio sam nagradu „Camões“, a 1998. Nobelovu nagradu.

od **ms.k** Sre Jan 30, 2013 5:29 pm

.. peinture .. © Claude Theberge ..

Donde

Donde los ojos se cierran; donde el tiempo
Hace resonar la caracola del silencio;
Donde el claro desmayo se disuelve
En el aroma de los nardos y del sexo;
Donde los miembros son lazos, y las bocas
No respiran, jadean violentas;
Donde los dedos trazan nuevas órbitas
Por el espacio de los cuerpos y los astros;
Donde la breve agonía; donde en la piel
Se confunde el sudor; donde el amor.

od **ms.k** Uto Feb 04, 2014 1:37 pm

Não, não há morte.
Nem esta pedra é morta,
Nem morto está o fruto que tombou:
Dá-lhes vida o abraço dos meus dedos,
Respiram na cadência do meu sangue,
Do bafo que os tocou.
Também um dia, quando esta mão secar,
Na memória doutra mão perdurará,
Como a boca guardará caladamente
O sabor das bocas que beijou.

__________________

Ne, nema smrti.
Ni kamen ovaj mrtav nije,
Niti je mrtav plod koji je pao:
Žive od zagrljaja prstiju mojih,
Dišu ritmom moje krvi,
Dahom koji ih je dotakao.
Isto jednog dana, kad se osuši ova ruka,
U sećanju druge ruke trajaće ona,
Kao što će usne čuvati ćutke
Ukus ustiju kojima se poljubac dao.

Žoze Saramago, "Izjava"

.. fotografija: Cristina Matei

od Sponsored content

Žoze Saramago

Žoze Saramago

José Saramago - Donde

José Saramago - Declaração

Re: Žoze Saramago