Stanislav Vinaver
2 posters
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Stanislav Vinaver
od Still_dreaming Ned Dec 11, 2011 11:52 pm
Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.
Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. veka, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.
Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je ‚‚bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je ‚‚za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad ‚‚Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu''.
U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika ‚‚Srpskih novina''. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.
Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa ‚‚zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem.
Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja. U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.
Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.
Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi ‚‚Pobeda i mir'', čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.
Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.
— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?
Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.
Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.
Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik ‚‚Vremena'', čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.
Za razliku od većine kolega, nije bio ‚‚redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.
Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan:
‚‚Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."
Sem ‚‚Vremena'', novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou. Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima.
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom ‚‚Godine poniženja i borbe život u nemačkim 'oflazima' ''.
Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova ‚‚Mjeća'' (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: ‚‚Čuvari sveta" (1926), ‚‚Ratni drugovi" (1939) i ‚‚Evropska noć" (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju, a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, ‚‚ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste ‚‚Pantologija novije srpske pelengirike'' (1920), u kojoj je paradirao ‚‚Antologiju novije srpske lirike'' B. Popovića.
Esejistika je najznačajnije područje Vinaverova književnog rada. Od njega potiče mnoštvo eseja, kritika, feljtona, novinskih članaka, od čega je samo malen deo sabran u knjige. Vinaver piše o svemu i svačemu. Ogledi o književnim pitanjima, o mnogim našim i stranim piscima, o književnim pojavama, zauzimaju središnje mesto u njegovom esejističkom opusu, ali, uz književne, zastupljene su i najraznovrsnije neknjiževne teme, od naših narodnih vezova do Ajnštajna. Od svih pisaca najviše ga je privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku monografiju ‚‚Zanosi i prkosi Laze Kostića'', objavljenu posthumno, 1963. godine. Ta monografija u njegovom opusu zauzima isto mesto kao knjiga o Njegošu u Isidorinom. Ima još jedna zajednička tačka na kojoj se susreću ova dva značajna, zajedno s Markom Ristićem, najznačajnija predstavnika našeg međuratnog eseja: interesovanje za jezik. Vinaver se jezičkim problemima poezije bavio stalno, od ranog eseja ‚‚Jezičke mogućnosti'' (1922) do knjige ‚‚Jezik naš nasušni'' (1952). Pisao je i o stihu naše narodne poezije (‚‚Pokušaji ritmičkog proučavanja muškog deseterca'', 1940.). Vinaverov pristup jeziku dijametralno je suprotan Isidorinom. Ona je tražila povratak vukovskom jeziku, jeziku narodne poezije, a Vinaver je smatrao da taj jezik jeste autentični izraz plemena i plemenske, kolektivne svesti, ali da on ne može izraziti modernu individualnost. Jedan od najvećih nedostataka naše književnosti jeste u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski, deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi, moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s drugim, opasnim pauzama između stiha i stiha. Čak i oni pesnici koji su se najviše upinjali da dostignu Evropu ostali su u vlasti ritma naše epike. U modernu civilizaciju ušli smo deseterački sporim hodom, te zato nije čudo što nismo daleko odmakli. Izlaz iz krize, koji Vinaver predlaže, u svojoj suštini je vukovski: treba se vratiti narodnom govoru i osluškivati žubor njegove melodije, samo što to nije više jezik patrijarhalnog sela nego modernog grada, jezik Beograda, govor beogradskih ulica. U njemu je Vinaver našao nadgramatički polet k ‚‚visprenom nagoveštaju, strožoj apstrakciji, kontrolisanom poretku, ka brzom značaju, prostornom obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne vrste".
Najveću draž Vinaverovih eseja treba tražiti u njihovom stilu. On o svemu piše lako i lepršavo, gotovo igrajući se. U njegovom izlaganju humorna raspoloženja mešaju se s lucidnim zapažanjima, vatrena dokazivanja s ležernim familijarnim ćaskanjem o svemu što mu padne na pamet, duboke misli prelivaju se u trivijalnosti i obrnuto. Čitalac se oseća uvučen u kovitlac misli i emocija, opijen neobičnim asocijacijama, smelim, neočekivanim slikama, ali često i razočaran nedostatkom sistema, izbegavanjem zaključaka. Ne bi, ipak, trebalo zanemariti dublje i sasvim ozbiljne preokupacije Vinaverove esejistike. Za njegovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli, ‚‚jedino ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici" (J. Hristić). Taj Vinaverov doprinos nije ni u teoriji niti u pesničkoj praksi u dovoljnoj meri iskorišćen. Slično se može reći i za njegovo delo u celini, i to kako esejističko, tako i pesničko. Još nedovoljno poznato i nepotpuno objavljeno, ono sve do danas važi više kao neobična, ekscentrična avantura naše moderne literature nego kao trajna, široko prihvaćena vrednost.
Često neshvatan i zanemarivan za života, Vinaver danas zauzima jedno od važnih mesta u istoriji srpskog eseja, takođe i u istoriji srpskog stiha, a njegovi prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog i nemačkog jezika (Tven, Rable, Vijon, Blok, Gete) nenadmašeni su do danas.
Pored već navedenih dela, tu su i: ‚‚Priče koje su izgubile ravnotežu'' (1913), ‚‚Misli'' (1913), ‚‚Varoš zlih volšebnika'' (1920), ‚‚Gromobran svemira'' (1921), ‚‚Ruske povorke'' (1924), ‚‚Čuvari sveta'' (1926), ‚‚Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija'' (1927), ‚‚Šabac i njegove tradicije'' (1935), ‚‚Ikarov let, sudbina današnje književnosti'' (1937), ‚‚Tomaš Masarik'' (1937), ‚‚Čardak ni na nebu ni na zemlji'' (1938), ‚‚Momčilo Nastasijević'' (1938), ‚‚Živi okviri'' (1938), ‚‚Ratni drugovi'' (1939), ‚‚Nadgramatika'' (1963).
Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. veka, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.
Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je ‚‚bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je ‚‚za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad ‚‚Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu''.
U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika ‚‚Srpskih novina''. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.
Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa ‚‚zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem.
Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja. U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.
Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.
Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi ‚‚Pobeda i mir'', čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.
Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.
— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?
Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.
Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.
Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik ‚‚Vremena'', čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.
Za razliku od većine kolega, nije bio ‚‚redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.
Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan:
‚‚Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."
Sem ‚‚Vremena'', novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou. Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima.
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom ‚‚Godine poniženja i borbe život u nemačkim 'oflazima' ''.
Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
*** *** ***
Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova ‚‚Mjeća'' (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: ‚‚Čuvari sveta" (1926), ‚‚Ratni drugovi" (1939) i ‚‚Evropska noć" (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju, a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, ‚‚ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste ‚‚Pantologija novije srpske pelengirike'' (1920), u kojoj je paradirao ‚‚Antologiju novije srpske lirike'' B. Popovića.
Esejistika je najznačajnije područje Vinaverova književnog rada. Od njega potiče mnoštvo eseja, kritika, feljtona, novinskih članaka, od čega je samo malen deo sabran u knjige. Vinaver piše o svemu i svačemu. Ogledi o književnim pitanjima, o mnogim našim i stranim piscima, o književnim pojavama, zauzimaju središnje mesto u njegovom esejističkom opusu, ali, uz književne, zastupljene su i najraznovrsnije neknjiževne teme, od naših narodnih vezova do Ajnštajna. Od svih pisaca najviše ga je privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku monografiju ‚‚Zanosi i prkosi Laze Kostića'', objavljenu posthumno, 1963. godine. Ta monografija u njegovom opusu zauzima isto mesto kao knjiga o Njegošu u Isidorinom. Ima još jedna zajednička tačka na kojoj se susreću ova dva značajna, zajedno s Markom Ristićem, najznačajnija predstavnika našeg međuratnog eseja: interesovanje za jezik. Vinaver se jezičkim problemima poezije bavio stalno, od ranog eseja ‚‚Jezičke mogućnosti'' (1922) do knjige ‚‚Jezik naš nasušni'' (1952). Pisao je i o stihu naše narodne poezije (‚‚Pokušaji ritmičkog proučavanja muškog deseterca'', 1940.). Vinaverov pristup jeziku dijametralno je suprotan Isidorinom. Ona je tražila povratak vukovskom jeziku, jeziku narodne poezije, a Vinaver je smatrao da taj jezik jeste autentični izraz plemena i plemenske, kolektivne svesti, ali da on ne može izraziti modernu individualnost. Jedan od najvećih nedostataka naše književnosti jeste u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski, deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi, moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s drugim, opasnim pauzama između stiha i stiha. Čak i oni pesnici koji su se najviše upinjali da dostignu Evropu ostali su u vlasti ritma naše epike. U modernu civilizaciju ušli smo deseterački sporim hodom, te zato nije čudo što nismo daleko odmakli. Izlaz iz krize, koji Vinaver predlaže, u svojoj suštini je vukovski: treba se vratiti narodnom govoru i osluškivati žubor njegove melodije, samo što to nije više jezik patrijarhalnog sela nego modernog grada, jezik Beograda, govor beogradskih ulica. U njemu je Vinaver našao nadgramatički polet k ‚‚visprenom nagoveštaju, strožoj apstrakciji, kontrolisanom poretku, ka brzom značaju, prostornom obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne vrste".
Najveću draž Vinaverovih eseja treba tražiti u njihovom stilu. On o svemu piše lako i lepršavo, gotovo igrajući se. U njegovom izlaganju humorna raspoloženja mešaju se s lucidnim zapažanjima, vatrena dokazivanja s ležernim familijarnim ćaskanjem o svemu što mu padne na pamet, duboke misli prelivaju se u trivijalnosti i obrnuto. Čitalac se oseća uvučen u kovitlac misli i emocija, opijen neobičnim asocijacijama, smelim, neočekivanim slikama, ali često i razočaran nedostatkom sistema, izbegavanjem zaključaka. Ne bi, ipak, trebalo zanemariti dublje i sasvim ozbiljne preokupacije Vinaverove esejistike. Za njegovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli, ‚‚jedino ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici" (J. Hristić). Taj Vinaverov doprinos nije ni u teoriji niti u pesničkoj praksi u dovoljnoj meri iskorišćen. Slično se može reći i za njegovo delo u celini, i to kako esejističko, tako i pesničko. Još nedovoljno poznato i nepotpuno objavljeno, ono sve do danas važi više kao neobična, ekscentrična avantura naše moderne literature nego kao trajna, široko prihvaćena vrednost.
Često neshvatan i zanemarivan za života, Vinaver danas zauzima jedno od važnih mesta u istoriji srpskog eseja, takođe i u istoriji srpskog stiha, a njegovi prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog i nemačkog jezika (Tven, Rable, Vijon, Blok, Gete) nenadmašeni su do danas.
Pored već navedenih dela, tu su i: ‚‚Priče koje su izgubile ravnotežu'' (1913), ‚‚Misli'' (1913), ‚‚Varoš zlih volšebnika'' (1920), ‚‚Gromobran svemira'' (1921), ‚‚Ruske povorke'' (1924), ‚‚Čuvari sveta'' (1926), ‚‚Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija'' (1927), ‚‚Šabac i njegove tradicije'' (1935), ‚‚Ikarov let, sudbina današnje književnosti'' (1937), ‚‚Tomaš Masarik'' (1937), ‚‚Čardak ni na nebu ni na zemlji'' (1938), ‚‚Momčilo Nastasijević'' (1938), ‚‚Živi okviri'' (1938), ‚‚Ratni drugovi'' (1939), ‚‚Nadgramatika'' (1963).
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Stanislav Vinaver - Traži se čovek
od Still_dreaming Pon Dec 12, 2011 12:01 am
Traži se čovek
U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.
Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.
Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,
Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.
U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.
Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.
Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,
Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Stanislav Vinaver
od Ivana_ Uto Maj 20, 2014 3:36 am
Hteo sam pronaći zvezdu u bolu linija.
Liniju bola u zvezdi.
Iskopati stvarnost iz sna.
Iščauriti smisao iz znaka...
Liniju bola u zvezdi.
Iskopati stvarnost iz sna.
Iščauriti smisao iz znaka...
She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
Ivana_- Ugledni forumaš
- Broj poruka : 3079
Godina : 36
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu