Sima Pandurović

Sima Pandurović je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom 20. veka sa pesnicima pesimizma (Milan Rakić i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po).

Rođen je 14. januara 1883. godine u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. verio se, a potom i oženio Branislavom (1887 - 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skelića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada ovtorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor u Boldogasonj, a potom u Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“, koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom.

Pandurević je objavio dve zbirke pesama: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom ‚‚Stihovi''. Poslednja njegova zbirka pesama, „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“.

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su „Ogledi iz estetike“ i „Razgovori o književnosti“. Pandurović je preveo Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem.

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije. Umro je u Beogradu, 27. avgusta 1960. godine.

Pandurovićeva poezija je intelektualna i filozofska sa dominantnim tonom ispovedne lirike. Ali i pored naglašenog intelektualizma i filozofske sadržine, ova lirika je jasna u iskazima, otvorena i komunikativna. Osnovni motivi su propali ideali, uništene ambicije, razočaranje i očajanje, smrt. U izražavanju odnosa prema svetu javljaju se osećanja višega reda: prolaznost, otuđenost, nesavršenost. Iz toga je, prirodno, proisteklo odricanje i negacija života, a samim tim i apsolutni pesimizam. U pesimizmu, predočenom tematskim izborom, Pandurović je veoma blizak ekspresionistima. Ali valja imati na umu da je Pandurovićev ekspresionizam došao pre ekspresionizma. Prema tome, nije reč o uticaju nego o izvornom ekspresionističkom osećanju i viđenju sveta.

Od svih pesnika srpske moderne Pandurović je najizrazitiji pesimista. On je to po dominantnoj tematici i izraženim osećanjima i raspoloženjima; po karakterističnim ‚‚mračnim" naslovima pesama (‚‚Memento'', ‚‚Mrtvi plamenovi'', ‚‚Miserere'', ‚‚Pesma tame'', ‚‚Aliluja'', ‚‚Rezignacija'', ‚‚Nemir mrtvih'', ‚‚Noć slutnje'', ‚‚Udes'', ‚‚Smrti'', ‚‚Sumračne težnje'') koji su inspirisali sintagmu ‚‚grobljanska poezija"; po vrlo hladnoj ironiji i cinizmu prema predmetu pevanja (svetu), bez trunke emotivnosti; po leksici njegove poezije; po vrlo bizarnim iskazima tipa ‚‚Ja ću rado kreten biti", ‚‚O kuku!! Kuku!! pevali su petli", ‚‚Sišli smo s uma u sjajan dan"; po atmosferi. I baš onda kada je negirao smisao života, kada je zalazio u sfere nestajanja, smrta i raspadanja, Pandurović je dobijao razmah svoje pesničke imaginacije.

Uzrok pesimizma Sime Pandurovića i drugih pesnika moderne leži u njihovom saznanju da nisu potrebni i da ih ne uzimaju ozbiljno u društvenim događanjima. Otuda pesnike obuzimaju osećanja suvišnosti i otuđenosti. Da bi se stavili u službu društvenim potrebama, da bi sebe učinili ‚‚korisnim", pevali su rodoljubive pesme, čak i oni, poput Disa, koji su daleko od stvarnosti, koji su isključivo sanjari. Pesimizam pesnika moderne je, dakle, pesimizam neprihvaćenih intelektualaca.

Poezija Sime Pandurovića, iako je ovaj pesnik preživeo svoju epohu, epohu moderne, označila je kraj te epohe u srpskoj poeziji.