Mihail Ljermontov

od **Still_dreaming** Pon Dec 12, 2011 11:22 am

Mihail Jurjevič Ljermontov (rus. Михаил Юрьевич Лермонтов) je rođen u Moskvi, u noći između 2. i 3. oktobra 1814. godine. Majka mu je umrla kad je imao tri godine. Odrastao je u domu svoje babe, bogate spahinice Arsenjeve, koja ga je obožavala. Mihail je počeo da piše stihove još u detinjstvu, a sa 14 godina već piše antologijske pesme svetske poezije. Godine 1827. baba ga upisuje u pansion pri Moskovskom univerzitetu, a 1830. godine on postaje student tog univerziteta. Nakon sukoba sa profesorima, zbog kojih je oboren na ispitu i nateran da ponovi godinu, Ljermontov odustaje od daljeg učenja i stupa u vojnu službu: upisuje se u junkersku školu. Za to vreme je pisao dosta poezije pod uticajem Puškina i Bajrona. Takođe se zanimao za rusku istoriju i srednjovekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na „pesmu trgovca Kalašnjikova“, dugu poemu „Borodino“ i seriju popularnih balada. Po okončanju škole, kao konjički zastavnik husarskog puka, odaje se slatkom oficirskom životu, ali vremenom se vraća pisanju.

Slavu je stekao pesmom ‚‚Pesnikova smrt'', koju je napisao povodom Puškinove pogibije. Pesma u kojoj slavi ‚‚divni genij Puškina", njegov ‚‚slobodni i divni dar" i optužuje krivce za pesnikovu smrt, potomke ‚‚otaca čuvenih zbog podlosti", ‚‚krvnike sliobode, genija i slave" i koju je car shvatio kao apoziv na revolucijiu, širila se u mnogobrojnim prepisima po Rusiji. Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao na Kavkaz. Ovo prvo progonstvo, međutim, ne traje dugo: posle nekoliko meseci vraća se u Petrograd. Dočekan je kao slavan pesnik, niže uspehe kod žena i u visokom društvu, ali mu taj prazni život brzo postaje dosadan i on se vraća književnom radu, postavši najveće ime ruske poezije.

Godine 1840. objavljuje roman ‚‚Junak našeg doba'', a krajem iste godine i svoju prvu zbirku pesama. Razmišlja da potpuno napusti vojni poziv i posveti se isključivo pisanju. Međutim, oko njega počinju da se pletu intrige visokog društva, čiji je bio žestoki i nepomirljivi kritičar, koji rezultiraju (najverovatnije nameštenim) dvobojem sa de Barantom, sinom francuskog poslanika u Petrogradu i novim progonstvom Ljermontova na Kavkaz, ovog puta u puk koji je ratovao u najudaljenijem i najopasnijem kraju Kavkaza. U borbama protiv islamskih pobunjenika Ljermontov je iskazao izuzetnu hrabrost, ali ga je carska nemilost pratila i tamo: njegovo ime redovno je bilo brisano iz spiskova za nagrade.

Februara 1841. godine Ljermontov bez zvaničnog dopuštenja dolazi u Petrograd, u nameri da podnese ostavku i posveti se književnom radu. Međutim, nakon drskog pojavljivanja na balu na kome su prisustvovale i carske osobe, dobija naređenje da se odmah vrati u puk. U povratku na Kavkaz, zadržava se u banji Pjatigorsk, gde sreće svog nekadašnjeg druga iz junkerske škole, Martinova, koji ga ubrzo izaziva na dvoboj. Dvoboj je održan 15. jula 1841. godine u podnožju Mašuka. Okolnosti pod kojima je održan i dan danas su obavijene velom tajne, ali epilog je poznat – Martinov je ubio Ljermontova jednim hicem. Petrogradsko društvo je sa zadovoljstvom primilo vest o smrti pesnika oštrog jezika.

Ljermontov je pevao o ljudima snažnih strasti, o proslavljenim junacima, o divljoj slobodi stepa, ruskoj prošlosti i zvezdama jasnim poput ‚‚dečje sreće". Buntovna priroda, usamljen i nezadovoljan, željan da gomili laskavca ‚‚baci u lice gvozdeni stih", Ljermontov je s negodovanjem i teskobom gledao na nazadnjaštvo mnogih savremenika, na naraštaj ‚‚sramno ravnodušan prema dobru i prema zlu". Pesnik kavkaskog pejzaža, romantična junaštva, pobune, ‚‚gorda neprijateljstva" s nebom, Ljermontov stvara lirski tip snažne jedinke koja ne nalazi primene svojoj snazi - on peva o duhu spoznaje i sumnje i poput Bajrona stvara lik ponosnog odmetnika, ‚‚lik gordoga duha koji pati" (‚‚Demon''), himne buntovnim ličnostima i pesme umora i rezignacije (‚‚I dosadno i tužno'', ‚‚Razmisljanje'' i dr.), sve do religioznih refleksija (‚‚Palestinska grančica''). Osuđujući društvo kakvo poznaje, sredinu gde ‚‚ne umeju bez bojazni - ni mrzeti ni voleti", Ljermontov slavi poštenje i snažne karaktere (poema ‚‚Pesma o trgovcu Kalašnikovu''), odvažnost boraca (‚‚Izmail-bej'') i kolektivno junaštvo (‚‚Borodino''). U romanu ‚‚Junak našeg doba'' prikazuje zatvoren krug plemićkog društva, junaka čiji je ‚‚portret sastavljen od poroka sveg našeg pokoljenja". U njegovu delu, po riječima Plehanova, ‚‚prevladava nota individualnog protesta gorde i nezavisne ličnosti protiv društvene sredine". Ljermontov je uz Puškina najpoznatiji predstavnik ruske poezije toga vremena, pesnik izvanredne muzikalnosti, smela duha i snažnih osećaja.

Tokom svog života, Ljermontov je objavio samo jednu zbirku pesama 1840. godine. Tri nove zbirke, oštro cenzurisane, objavljene su godinu dana nakon njegove smrti. Objavio je samo jedan roman, koji je imao puno uticaja na rusku prozu. „Junak našeg doba“ je usko povezana kolekcija pripovetki o ličnosti Pečorina. Inovativna struktura romana je navela na nekoliko imitacija, jedna od kojih je Nabokovljev roman ‚‚Pnin'' (1955).

od **Still_dreaming** Pon Dec 12, 2011 11:48 pm

Pesnikova smrt

Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog – ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas!

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?

Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al’ venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete...
Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.

Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova!
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite!
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni!
Al’ ima Boga, vi čeda razvrata!
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati!
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al’ krv nevinu pesnika nećete njome sprati!

Pesma u kojoj je izrazio žalost zbog Puškinove smrti.

Mihail Ljermontov

Mihail Ljermontov

Mihail Ljermontov - Pesnikova smrt