Marina Cvetajeva

Dragi moj Pasternak!
Moj omiljeni način opštenja je – onostran: san: videti u snu.
A drugi je – dopisivanje. Pismo kao svojevrstan vid onostranog opštenja je manje savršen, mada su zakoni isti.
Ni jedan od njih nije po narudžbini: sanja se i piše ne kada mi to želimo, već kad oni to hoće: pismo – da bude napisano, san – da bude sanjan. (Moja pisma su htela da budu napisana, uvek!)
I zbog ovoga da odmah raščistimo: nikada se ne grizite (ni najmanje!) ako mi ne odgovorite, i ne govorite mi reči zahvalnosti, jer svako veliko osećanje je cilj za sebe.
(...)

_________

Vi imate divan rukopis: jurite vrstu! I vrste – i grive – i sanke! I nenadano – zauzdavanje!
Lomeći glavu – neće je slomiti!
Prekrasan, karakteran, muški rukopis. Odmah mu veruješ.
(...)
A sada me slušajte vrlo pažljivo: poznavala sam mnoge pesnike, sretala ih, sedela sa njima, razgovarala i , rastajući se, više ili manje znala (naslućivala) život svakog od njih bez mene. Sad piše, sad hoda, sad (u Moskvi) ide po sledovanje, sad (u Berlinu) ide u kafe-restoran itd.
A s Vama je prosto neverovatno: ne mogu da zamislim Vaš dan. (Koliko ste ih proživeli – svaki ste živeli, čas za časom!) Vi se u moj život ne smeštate, očito – oprostite mi za smelost! Vi u njemu ne živite. Vas treba potražiti, sledi još negde. I to ne zbog toga što ste pesnik, uz to i "irealan", i Beli je pesnik, Beli je "irealan" – ne: nije li ovaj moj osećaj odzvon na Vaše pisanje o deltama, o isprekidanosti Vašeg života. Očito je to toliko snažno da sam ga i nesvesno prenela u bitisanje. Vi kao da umesto sebe u život šaljete svoju senku dajući joj sva punomoćja.

_________

"Reči za san". Tada je bilo leto, u Berlinu sam imala svoj balkon. Kamen, žega, na mojim kolenima Vaša zelena knjiga. (Sedela sam na podu). – Sa njom sam živela deset dana – uznesena na visoki greben talasa: podala sam mu se (pokorila se) i nisam zagrcnula, dah mi je dotrajao tačno za onih osam stihova koji su Vam se – kako sam srećna – dopali.
I do sada mi srce zamire od jednog stiha.

_________

Ja ne volim susrete u životu: čeone sudare. Dva zida. Ne možeš da prozreš. Susret bi morao da bude kao svod: takav susret je – iznad. – Zabačena čela!
Sada se ljudi rastaju na dugo i zbog toga želim da ih jasno upitam: koliko ćete ostati, kada putujete. Ne krijem kako bih bila srećna da sa Vama posedim negde u nekom zapuštenom kafeu koji je i Bog zaboravio, u kišni dan.
(...)

_________

Bila bih veoma srećna kada biste mi poslali svoje nove pesme. Za mene su one sve – nove. Jedino sam pročitala "Sestra moja život".
A to što Vi pišete o nekim podudaranjima, saglasju, naslućivanjima – Gospode – pa to nije čeoni sudar. Dok sam pisala Vama, čelo mi je bilo zabačeno – i zato sam Vas i ugledala.