Stefan Malarme

od **Still_dreaming** Pet Dec 23, 2011 12:24 am

Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé, pravo ime Étienne Mallarmé), rođen 18. marta 1842. godine, francuski je pesnik, jedan od osnivača simbolizma. On je najpotpunije izrazio težnje simbolizma da novim pesničkim jezikom stvaraju čistu poeziju, koja treba da otkrije apsolutnu stvarnost oslobođenu od vulgarnosti svakodnevnog života. Poezija ne treba da imenuje stvari već da stvara njihovu atmosferu, ona ne treba da kazuje nego da nagoveštava, ne da deluje opisom i slikom nego sugestijom. Ovim shvatanjem pesnik jeziku daje glavnu prednost. Za razliku od drugih simbolista, koji su svoje nazadovoljsto izražavali boemskim životom, Malarme je živeo mirnim životom profesora engleskog jezika. Ali to mu nije nimalo smetalo da poeziji posveti svoj život.

Malarme je tragao za novom poezijom i duhovni je otac niza avangardnih pravaca u poeziji 19. veka. ‚‚Slikati ne stvar, nego učinak koji ona proizvodi", to je jedan od njegovih opštih principa. On nastoji da zamrači smisao, čitalac tek sluti i domišlja značenje pjesme, koja liči na vračanje. Malarme je pisao uglavnom duže pesničke tvorevine - poeme ( ‚‚Popodne jednog fauna'' ) i sonete, od kojih je najpoznatiji ‚‚Labud''. To je himna uzaludnosti i otmenoj lepoti privida. Tek 4 godine pre pesnikove smrti izašao je prvi izbor njegovih pesama i proze, ‚‚Stihovi i proza'' (1895). Ovaj skromni profesor engleske književnosti radio je dugo, tiho i uporno, kasno je stekao priznanje, ali se i danas smatra važnim u razvoju moderne evropske poezije.

Život Stefana Malarmea protekao je uporedo sa burnim Verlenovim i Remboovim životima, pa čak i Bodlerovim, iako je u književnoj istoriji Malarmeovo ime ostalo nerazdvojivo za ova tri prethodna imena, u njemu nećemo pronaći ništa što iskače iz kolotečine svakidašnjice i što može ugroziti savršenu jednostavnost te egzistencije. Verlenova poezija bi bila neshvatljiva da nije potpuni odraz neobuzdanog života, života koji je prepun suprotnosti, nemira, kajanja; pijanog i nastranog života. Njegov ogromni opus nije ništa drugo do tragični dnevnik koji je vođen rukom čoveka koji je bio u ratu sa vremenom i koji je u nestrpljenju napisao na hiljade pesničkih banalnosti kojima se samo on može ponositi, a koje bi, neprirodno prepisane drugom pesniku, predstavljale zbirku neshvatljivih pesnickih opštosti.

Malarme je hteo da proživi život (pismo Verlenu) koji je lišen svih anegdota, žudeći istovremeno za poezijom u kojoj neće biti ništa svakidašnje i ništa banalno. U tom čuvenom pismu Verlenu, koje je u stvari pesnikova autobiografija, Malarme ističe kako je sklonost da se služi perom u druge svrhe, a ne zbog popunjavanja činovnickih spisa, nasledio od nekolicine svojih predaka. On je vrlo rano ispoljio pesnički dar i u njegovim prvim stihovima se uveliko oseća lamartinovski uticaj. Međutim, prvi značajniji događaj koji je imali velikog uticaja na razvoj mladog pisca bilo je otkriće poezije Teofila Gotjea, kome će se par godina kasnije odužiti veličanstvenom ‚‚Posmrtnom zdravicom''.

Objavljivanje drugog izdanja ‚‚Cveća zla'' 1862. godine na Malarmea ostavlja neizbrisiv trag, jer sve ono što će mladi Malarme napisati u narednim godinama obeleženo je velikanom pesništva - Bodlerom, čija je poezija Malarmeu otkrila ništavilo i na taj način ubrzala stvaranje rascepa između mladog pesnika i društva. Zahvaljujući Bodleru, Malarme je jako brzo pokopao sve nade u mogućnost poezije kao posrednika između pojedinaca i gomile. Međutim, ono što je karakteristicno za Malarmea je činjenica da on nije poput drugih Bodlerovih sledbenika osećao mržnju prema okolini, mržnju koja je kod Bodlera razumljiva. Malarme zato pada u očaj iz koga se rodilo saznanje o nemoći, a nemoć je predstavila misao o samoubistvu kao jednom od rešenja. No, Bodlerova poezija je Malarmeu otkrila i drugu stranu, i to onu pozitivnu, a to su lepota i dostojanstvo. Taj period njegovog stvaranja predstavlja parnasovski period u poeziji Malarmea. Međutim, to je samo donekle tačno, jer se već i u tim stihovima osetila suštinska razlika između njega i čistih parnasovaca. Umro je 9. septembra 1898. godine.

od **Still_dreaming** Sub Dec 24, 2011 11:41 am

Strepnja

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vređa ni jedan,
Ja bežim, bled, videć leš mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.

od **ThePoet** Sre Avg 29, 2012 10:35 pm

Labud

Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l' razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, ali kasno:
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strasno.

Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prostorom kažnjena ptica kog poreče,
al' na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukočen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud, izgnan beskorisno.

od **polly88** Ned Apr 10, 2016 7:55 am

Morski povjetarac

Put je tužna, jao, knjige pročitane.
Pobjeći daleko! Ptice slutim pjane
Izmeđ čudne pjene i neba duboka!
Ništa, ni vrtovi u odrazu oka,
Srce što u more roni, spriječit neće,
O noći, ni svjetlost samotne mi svijeće
Na praznu papiru, kog bjelina brani,
Niti mlada žena koja dijete hrani.
Poći ću! Brode što njišeš jarbolima,
Diži sidro prema egzotičnim tlima!

od Sponsored content

Stefan Malarme

Stefan Malarme

Stefan Malarme - Strepnja

Stefan Malarme - Labud

Stefan Malarme - Morski povjetarac

Re: Stefan Malarme