Milutin Bojić

od **Still_dreaming** Čet Dec 29, 2011 9:18 am

Milutin Bojić je srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent. Rođen je 19. maja 1892. godine u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“. Učesnik je Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“ posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.

Po objavi rata, Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu ‚‚Plava grobnica'' koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom ‚‚Pesme bola i ponosa'' (u ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu). U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka ‚‚Pesme bola i ponosa''.

8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolinici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Ostavio je iza sebe dve knjige stihova (1914, 1917), poemu ‚‚Kain" (1915), dramu ‚‚Kraljeva jesen", izvedenu u Narodnom pozorištu (1913), veliki broj književnih i pozorišnih prikaza, šest drama u rukopisu, fragmente velike poeme o stradanju srpskog naroda - ‚‚Večna straža''. Kao i drugi pesnici tog doba, Bojić je težio da postigne formalno savršenstvo. Od svih oblika stiha, najviše je negovao dvanaesterac, koji je kod njega snažan, eruptivan, zvonak, kao i raspoloženja koja je njime hteo da izrazi. Već u prvim pesmama ispoljio se kao pesnik životne radosti, čulne strasti i volje. ‚‚Verujem sebi", ponavlja on strasno i uporno u pesmi ‚‚Veruju", religiozno intoniranoj ispovesti vere u samog sebe. U nizu pesama on skoro zagrcnutim glasom peva o opojnosti života i čulnih uživanja. I tamo gde ga je podstaklo nezadovoljstvo svetom, njegove reči ne izražavaju očajanje i beznađe nego potrebu za delom, težnju ka samoisticanju, traženju izlaza.

od **Still_dreaming** Čet Dec 29, 2011 9:22 am

Himna

Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem
Krik večite žudnje, i, ko idol sveti,
Postala si simbol u bolu, u seti.
Hoću te, Živote, i strasno te štujem.

U vrtlogu straha ja o tebi snujem.
Rođen sam da budem prorok onoj četi,
Što će vedra čela silno tebe hteti.
Ljubavi i Srećo, ko kobac vas kljujem!

Dok damari pršte i igraju žile,
Tonem u dubine, gde se svesno skrile
U dremežu tihom snene kćeri Tajne.

Tad vrline pevam dubokim opelom,
Isturenih usta pijem snagom celom
Slasti, slasti duboke, beskrajne.

Milutin Bojić

Milutin Bojić

Milutin Bojić - Himna