Meša Selimović - Tvrđava

Uživao sam u čitanju. Tražio sam trenutke tišine i mira da bih mogao potpuno da se posvetim čitanju, jer Meša zahteva punu pažnju.

Dopada mi se Selimovićev način razmišljanja i način na koji je izneo priču. Svi gledamo kroz oči glavnog lika i u isto vreme naratora. Ni u jednom trenutku Selimović ne izlazi iz njega i sve što čitamo, govori nam Ahmet Šabo. Sve istine koje govori, govori iz svog ugla i o sebi. Svaki razgovor sa drugim likovima, on ponovo preživi u sebi. Dakle, dobijamo, spoljašnjost i unutrašnjost jednog lika u istoj situaciji. Dobijamo izgovoreno i prećutano u isto vreme. Zbog toga ja ne mogu drugačije pričati o ovoj knjizi, nego opisujući glavnog lika.

Čini mi se da je Meša od ovog čoveka napravio jednog idealnog muškarca, muškarca kojeg bi svaka žena poželela. On razume Tijanu, on je uz nju, on je teši, on se pravi da je jači od nje, da je zaštitnik, a u stvari ona njega štiti svojom ljubavlju i strpljenjem. Oboje imaju svoje sumnje i strahove, s tim što ih ona sve izgovara, a on o svojim retko kad progovori. Tu je da je uteši, da je podrži, da je obraduje malim, naizgled beznačajnim stvarima. Na ovom mestu bih otkucao citat da se nije protegao na 5 stranica. A bio bi greh izdvojiti samo jedan njegov deo. Uglavnom, to je 5-6 poslednjih stranica 13. poglavlja (početak: ‚‚I ponovo sam potražio svoju radosnu misao, koju je Mahmut prekinuo....''). Pun energije i obuzet željom da sa Tijanom prošeta po prvom snegu, nalazi je nervoznu. Jedino što uspeva da joj kaže od tih svojih misli je ‚‚Čekaj, vidi kako pada sneg...'' Ona nikad nije saznala za taj njegov plan, za njegovu želju da prošeta sa njom po snegu. Njen strah od porođaja naterao ga je da zaboravi na to. Ona je bila važnija. A sigurno bi joj značilo i da je znala za tu njegovu misao o njih dvoje na snegu, što ona (žena) ne bi zaboravila da kaže nakon što se situacija smiri. A on (muškarac) je zbog njenog trenutnog nemira ostavio to samo sebi i u sebi. Hoću reći da žene obično smatraju muškarce manje osećajnim, samo zato što muškarci ne stignu da izgovore ili ne umeju da izgovore ono što je u njima, i kad ih taj polet prođe, a ne dođe do njegovog ostvarenja, oni ga ostavljaju po strani, tako da žena nikad ne sazna za njegovo unutrašnje proživljavanje. Meša je to odlično opisao. Zato se tih 5 stranica ne može sažeti.

Šabo govori o besmislu rata (‚‚Kakav besmisao! Šta smo mi dobili, a šta oni izgubili?''), o ljudima punim straha - ljudima čiju sudbinu sam strah i određuje. Pokazuje nam se kao heroj koji ne zna zbog čega je bio heroj, koji se u jednom trenutku pita da li je to uradio da bi spasao sebe pridržavajući se za dasku koju je vukao i koja ga je održavala na površini vode ili da bi spasao drugog čoveka. Predstavlja nam se kao čovek visokih moralnih standarda koji je napravio samo jednu ‚‚grešku'', fatalnu grešku izrekaviši svoje mišljenje, grešku (kako neprikladna reč za takav postupak) koja ga je zatvorila u tvrđavu. Ne tvrđavu od kamena, nego tvrđavu nepravde, sujete i ljudske zlobe. I u toj tvrđavi je doživeo i društvenu smrt. Sva vrata su mu zatvorena, isti onaj Mula Ibrahim kojeg je spasio, morao je da ga otpusti, jer se plašio. Ali mu Šabo nije mnogo zamerao, svestan da je glavna, dominantana ‚‚crta ličnosti'' Mule Ibrahima strah. Strah od sile, strah od pogrešnih očiju i ušiju, strah ga je da živi. A Šabo nije odustajao. Selimović nam daje čoveka koji ne pristaje na poraz. On kao da unapred zna da će mu vrata biti zatvorena, ali njegovo je da uhvati bravu, pa ako su stvarno zatvorena, pokucaće na druga. Najviše od svega ga je mučilo kako će ga Tijana videti. Izgubio je samopouzdanje nakon što su ga pretukli i životinjski se iživeli nad njim, Mislio je da je i u njenim očima manje vredan, ali je onda shvatio: ‚‚Čuvala me, i pored svega, onakvog kakav sam bio u njenim snovima. Čarobnjački me sastavljala od razbijenih komada, možda i ne primećujući pukotine.''

Odmah pored toga je deo koji želim da izdvojim. Pronašao sam se u njemu, rasplakao se, i čak i sad kad sam pročitao pred kucanje, u meni je opet zadrhtalo nešto:

Ne znam odakle je našla u meni sve te divne osobine o kojima nisam ni sanjao, niti sam želio da ih imam. Ali zašto bih kvario njenu naivnu sliku? Zašto joj ne bih izgledao kako me ona vidi? Biću njen ponos i zaštita, ovakav nikakav, podržaću njenu vjeru u mene, jer joj je potrebna. Biću tobože snažni hrast nad njenom krhkom stabljikom.
Izgleda da zaista sanjamo život.
Ali, eto čuda, i sam sam povjerovao u njene riječi. Ne znam kakav sam bio prije, od sinoć sam sazrio, kao da je prošlo mnogo godina. Stekao sam dragocjeno iskustvo, i neću više uletjeti u klopku. A drugi neka se čuvaju mene.
Ne rekavši joj ništa, ni koliko su njene riječi ljekovite, ni koliko me ohrabrila svojim povjerenjem bez razloga, zagrlio sam je nježno, kao nekad, prije sinoćnjeg događaja, bez strepnje i ustručavanja, potpuno opran, oslobođen, hrabro vedar.

Život nije naša odluka. Sve što nam se dešava, ne dešava nam se kako mi hoćemo, nego kako se slučajno potrefi, a mi smo nemoćni da išta menjamo. To možda i jeste tačno, ali ja kao večiti snevalac ne želim potpuno da verujem u to. Tačnije, želim da verujem u snagu svoje volje, iako Ahmet ovde kaže drugačije:

I eto, od tog serdara Avdage, počeo sam da razmišljam o onome što niko nije domislio do kraja, a što niko, kad sazri, ne ispušta iz misli: šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročiti red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne mozeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Nešto nije u redu sa mnom, ili sa svijetom, ili je u redu i sa mnom i sa svijetom, ali ne možemo vezu da uspostavimo, nikakvu. Da li je iko uspostavlja, ili ljudi lažu, pretvarajući se da nema raskida ili im je svejedno, a održavaju samo privid. Da li je moguća ikakva veza između čovjeka i svijeta osim moranja? Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rođenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom, od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

A u ovom drugom citatu u poslednjoj rečenici ponovo govori ono što i ja mislim.

Šabo je, kako sam kaže, ‚‚rođen za male stvari, kao i većina ljudi'', ali je u mojim očima kao čovek - veliki. Kao muž i ljubavnik - idealan. Nakon što je Tijana imala težak pobačaj, vidimo svu njegovu ljubav u dve rečenice: ‚‚Ne, neće više biti djece! Ona mi je važnija od tih nepoznatih opasnih bića''. Ona mu je jedina potrebna, niko više - samo ona! ‚‚Šta sam tražio u gradu, zašto sam opčinjeno piljio u ludake koji se love, dok si se ti grčila u mukama? Ne bi ti bilo lakše, ali bi meni bilo teže, i to je pravo.''

Veoma je bitan lik Ramiza, ‚‚junaka koji se boji usamljenosti'', za karakterizaciju lika Ahmeta Šabe. Ramiz je glasnije od Ahmeta govorio protiv vlasti, organizovao skupove i hrabro izražavao svoje misli. Isti onaj Ahmet Šabo koji je govorio o istom, samo malo manje žustro (a nažalost pogrešnim ljudima), sada za njega kaže da on ‚‚nije znao šta je strah, ili nije znao šta je vlast''. Bežao je od njega sve dok se nisu sreli, a onda nije mogao svoju sudbinu i misao da odvoji od njega. Ramiz je hteo da budu prijatelji, jer je uz prijatelja lakše. I sam Avdaga je jednom prilikom rekao: ‚‚Isti ste, samo se ti bojiš.''

Neobičan mladić. Biće divan čovjek ako ne uspije u onome što želi, strašan ako uspije. Bio bi ponosan na svoju čistu misao i poslije, kad bi već odavno bila uprljana. Sad je protiv nasilja, zavešce ga u ime slobode. Sad je za slobodu, ugušiće je u ime vlasti. Boriće se surovo za svoje uvjerenje, smatrajući da je plemenito, ne znajući da je postalo neljudsko. Biće najljući neprijatelj protiv sebe bivšeg, i čuvaće, kao hamajliju, ogrubjelu sliku svoga nekadašnjeg zanosa. A ako ne uspije, kao i toliki drugi, ako mu sadašnji bivši zanesenjaci presijeku put, njegovo stradanje ce učiniti više nego pobjeda. Sačuvaće se u ljudima dirljiva uspomena na žrtvu i na misao koja nije postala stvarnost. I, začudo, to je najljepše od svega što čovjek može da učini: da pokuša i da ne uspije.

I zaista je to ono čega su se plašili oni kojima je Ramiz smetao - da će njegova misao, ako umre kao žrtva, ostati da živi među ljudima i da će tako i sami pomoći ostvarenju njegove zamisli. Šabo je trebao da ga navrati da se javno odrekne svega svega što je govorio, jer je u očima vlasti neraskidivo povezan sa njim posle samo nekoliko susreta, ali je srećom našao drugi način. I baš kao što je rekao, bez sopstvene odluke i želje upleten je u niz događaja zbog kojih će konstantno osećati krivicu, jer je posredno, iako nenamerno, uticao na sudbine nekih ljudi. A ipak je, realno gledano, ostao veran sebi i svojim rečima: ‚‚Ne mogu biti nepošten, a ne mogu biti hrabar. Onda ću stradati u strahu, a pošteno. Nisam znao da se i to može.'' I sve vreme sam strepio da će stvarno stradati, iako sam znao da se bez njega knjiga ne može završiti.

Posebno mi je drag Mahmutov lik večitog sanjara sa uvek smešnim planovima, koji skoro po pravilu propadaju, ali on ne odustaje. Na jednom mestu Ahmet za njega kaže sledeće:

Sjetio sam se kako je govorio o svojoj ženi. Tako bi mogao i o meni, rekao bi otprilike ovako: luda, nikakav, tri ovce ne bi umio sačuvati, jad i golja, sad je budalast ali je ranije bio još budalastiji, upropastiće svaku priliku koja mu se ukaže, uletjeće u svaku zamku koja mu se namjesti, nevolja i sebi i onima oko sebe, ne, zaista, boljeg prijatelja ne tražim.

U isto vreme okarakterisana su dva lika - Mahmut i Ahmet Šabo. Mahmut sve ovo misli o Šabi, kako sam on pretpostavlja, a u isto vreme na kraju kaže da boljeg prijatelja ne traži. Izostavljene su pozitivne osobine i istaknute samo one ‚‚negativne'' da bi se naglasilo da i pored svih njih on prihvata prijatelja takvog kakav je. Iz početka ovog citata ne bi se očekivao ovakav kraj kao zaključak i jednostavno nisam mogao da ga izbacim iz glave koliki je utisak ostavio na mene. Mahmut se u jednom trenutku menja, postaje drugi čovek, postaje trgovac i Ahmetu se ne sviđa takav - ozbiljan i uzoran građanin, a kako on kaže - dosadan. Pomislio je da je izgubio prijatelja, jer se ovaj promenio, ali pošto Mahmut nije mogao pobeći od sopstvene prirode, brzo se vratio na staro - ovog puta kanarinci su bili njegov san. Meni smešna, Ahmetu radosna vest. Evo trenutka kad Šabo primećuje tu kratkotrajnu promenu:

Srce me zaboljelo od žalosti. Ovo više nije moj Mahmut. Onaj moj bio je lažljivac-pjesnik, ovaj je sitni račundžija. Moj Mahmut je lovio oblake, ovaj lovi miševe. Moj Mahmut je bio šašav i drag, ovaj je dosadan i mrzak.
Kako se ovolika promjena mogla desiti za tako kratko vrijeme? Onda i nije bio sanjar o nemogućem, već varalica koji je samo čekao priliku da postane ono što jest.
Možda nije pravo što ovako mislim, jer je, nesrećnik, dobio ono o čemu je sanjao, malo manje, malo prizemnije, ali se smirio. Zašto sam ga zamišljao kao maštala koji i ne želi ništa da ostvari? Ovako je prirodnije. Ali je u životu jedan zanimljiv čovjek manje, a to je nenadoknadiv gubitak. Nije šteta ako nestane jedan od jednakih, to list ljudski opada. Ali ako umre onaj ko se izdvojio svježinom, ostaje zastrašujuća praznina. Što je više sivih ljudi u sivom životu, sve je sivlje, sve tužnije živjeti.
Umro je pjesnik, svejedno kakav, rodio se još jedan trgovac.

Uvučen u zbrkani niz događaja, samom njemu nejasan do kraja (iako je on nesvesno pokrenuo skoro svaki od tih događaja), osećao je na trenutke krivicu što se u bilo šta mešao. Ali drugi izlaz nije imao. Avdaga ga je proganjao, pratio, čekao i stalno pitao isto i on je uvek isto odgovarao, pa čak i kad mu je Avdaga rekao da zna sve. Samo što je to preneo Osmanu Vuku, osetio je novu krivicu, iako nije bio kriv. Evo kako u jednom trenutku razmišlja o Avdagi:

Sjetio sam se priče, nena mi je pricala, davno, o karanđolozu, crnom demonu, koji o Boziću sačekuje ljude na mračim raskršćima, i popne im se na leđa, smrdljiv i težak. Čovjek ga nosi i posrće pod težinom, zagušen smradom, obamro od straha, a karanđoloz ga pita: jesam li težak? Čovjek stenje i kaže ono što misli: težak si. Karanđoloz postane još tezi. Ujutro nađu čovjeka mrtva. Ali ko odgovori: nisi težak, spašće se, jer karanđoloza odmah nestane, i čovjek je slobodan. Zbog te riječi hrabrosti, zbog riječi prkosa. Docnije sam mislio da je to priča o životu: ako se tužimo kako nam je teško, klonućemo; ako kažemo životu: izdržaću, nećeš me slomiti, muka postaje lakša.
Mene je na nekom životnom raskršću presreo karanđoloz Avdaga, i popeo mi se na leđa. Dah mi se krati od njegove težine, kao da planinu nosim na sebi. Neću reći da mi je teško, ali nisam rekao ni da mi je lako. Još ćemo se nositi, i neću ga se osloboditi sve dok ne osjetim slobodu u sebi.

Evo jedne misli sa kojom se ne bih složio da ju je izrekao u samo malo drugačijem obliku, ali ovako izrečena govori baš ono što i ja mislim:

Neću tako! Rekao sam, prilično neiskreno, da bih njega ohrabrio: jednom se mre. Ali sad zaista mislim tako. Nije to hrabrost, već stid od sebe poniženog. Strah je najgora izdajica, rekao je Osman. A meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bič, uperen u grlo, kao nož. Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom. Plaši ga sudbina, plaši ga sutrašnji dan, plaši ga vladajući zakon, plaši ga moćniji čovjek, i on nije ono što bi htio biti, već ono što mora da bude. Umiljava se sudbini, moli se sutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon, ponizno se smiješi mrskom moćnom čovjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina sačinjena od straha i pristajanja.
Ako je ponekad tužan, to je zato što se sjeća sebe željenog, sebe sanjanog, kakav bi mogao biti da nije ovo što jest. I da svijet nije ovakav kakav jest.
Neću tako!
Kažem: ne bojim te se, sudbino! Ne bojim te se, sutrašnji dane! Ne bojim te se, moćni čovječe! Ali to kažem u sebi, i kažem strepeći. Upola slobodan, udvojen. Jedan se usamljuje, jer ne može da pristane, drugi ćuti, jer ne želi da strada.

Šehagi je postao sin, tj. zamena za sina, a ja sam se tako nadao da će postati i naslednik, tj. zamena za naslednika. I od njega je čuo korisne savete, kao onaj da sebi treba da sagradi tvrđavu koja će ga štititi od drugih, u koju će moći da se skloni od svih i svega. A kroz ceo roman se provlači misao, nijednom eksplicitno izrečena, da je i sam čovek tvrđava, da je zavoren u sebe, da je zazidan od drugih strahom koji je nataložen u njemu. Na jednom mestu pominje i ‚‚tvrđavu ljubavi'', kao još jedan oblik zaštite od drugih, kao čvrst oslonac. Tu je i materijalna tvrđava, koja je u ovom slučaju simbol propasti, kraja, najava smrti od koje se ne može pobeći ako se nađeš u njoj. Uslovno rečeno, ‚‚ne može'', jer je jedan ipak ‚‚pobegao'', ali je osuđen na to da se u drugoj tvrđavi krije od te. To nije kraj, smrt, ali je kraj slobode - ironija života je učinila da bez obzira na prividnu slobodu, Ramiz ostane zarobljen na neki način možda u istoj toj tvrđavi, bez obzira na to koliko je ona fizički daleko od njega. Tvrđava ga se dokopala i tu je bio kraj.

Evo još nekih citata koje ne mogu izostaviti, mada ih imam mnogo više izdvojenih:

Nadam se da me neće dočekati ljutito, jer joj onda neću priznati da sam kriv, i duvaćemo jedno na drugo sve do lijeganja. Propašce mi uživanje u lijepom kajanju, i pjenušava sreća zbog svoje dobrote. I zbog njenog praštanja. Biće divno ako bude pametna i ne prekori moju nepažnju. Ako bude tražila svoje pravo, osporiću joj ga, i neću priznati svoju krivicu, baš zato što sam kriv. Ali to hoću da kažem ja a ne ona. I posvađaćemo se, ona će plakati i nabrajati moje bezbrojne grijehe, ja ću bjesniti i zazivati bogove za svjedoke, da sam najnesrećniji od svih ljudi i da me niko ne razumije. Poslije ćemo se izmiriti, iznenada, i biće lijepo, kao poslije kiše, kao poslije grmljavine.
Biće lijepo, ma kako me dočekala.

- E baš crkoste za njima! Kako vas nije stid!
Nisam htio da pitam ko su to ‚‚oni''. Možda hajduci, kao Osman, možda bogataši, kao Šehaga. Ako misli tako, onda je to uvreda. A možda su ‚‚oni'' svi koji su izvan ove sobe, sve što nije ona. Ako tako misli, onda je to ljubav.

Pale su mi na um knjige, one nisu čovjek sav već ono što je u njemu najbolje, čovjek odabranih trenutaka. S tim živim čovjekom koga nema, možeš razgovarati, možeš uživati, a ne moraš mu se ni zahvaliti. Možeš se s njim svađati, a on nema mogućnosti da ti odgovori išta osim ono što je već napisao. Možeš se ponositi svojom pameću, govoreći mu gluposti, strpljivo će te saslušati. Možeš ga ostaviti i preći drugome, neće se naljutiti. Srdačno će te dočekati, ako mu se vratiš, uvijek spreman da počne razgovor s tobom.

Govorio je i o meni, o mojoj budućnosti, sa mnogo djece, da se ne kockam sa sudbinom ako bih imao samo jedno; s poslom koji će me zanimati, i s porodicom koja će me voljeti, da bih imao tvrđavu u koju ću se skloniti pred svijetom. Ništa čovjeku nije važnije od svog mira i od sreće koju sam stvori. Zato je treba čuvati, tu svoju sreću, opkoliti je šančevima, i nikome ne dozvoliti da je ugrozi. Niko drugi neka me se ne tiče, život je surov, ljudi zli, i treba ih držati na odstojanju. Neka budu što dalje od svega što je tvoje i što ti je drago!

Šehaga o karnevalu:

- To je svačije veselje. Dovoljne su tri krpe da ne budeš ono što si svaki dan. I maska na licu, da sakriješ sebe pravog, i da se ne stidiš nikakve ludosti. Zato što ih svi čine. To je mudar dogovor: hajde da ne budemo pametni! Sve je dopušteno, ništa nije ružno, ništa nije grijeh. Ne čini to pojedinac, za inat svima, da bi bio obilježen. Već svi. I onda grijeha nema, ni prijekora. Nekoliko dana i noći biti ono što hoćeš, odahnuti od svega, od zabrana, naredaba, laži, grubosti, stida, to je lijek za dušu. Mi to ne umijemo.

Nešto kao olakšanje prešlo je preko blijedih obraza, sjenka tužnog zadovoljstva pokrila je samrtničko lice, a ispod spuštenog očnog kapka kliznula je suza. Još je bio živ, još je držao Osmanovu ruku, još je želio to govorenje, tu skrivenu ljubav.
Odjednom sam shvatio sve, i jeza me prošla cijelim tijelom, duša mi se potresla. Osman Vuk, lupež, kockar, ubica, obavljao je najplemenitiji posao u životu. U Šehagi se javila potreba za zavičajnom toplinom, ovdje u tuđini, pred konačnom tuđinom što ga je čekala, neumitna, za tren, za dva. Ili potreba za ljudskim govorom, za čovjekovim glasom, što mu tiho plazi do uha koje sve manje čuje, da ne bi bio sam pred velikom samoćom, da ne bi bilo sasvim gluho i pusto pred velikom pustoši.
Njegova mržnja prema zavičaju i prema ljudima, bila je samo povrijeđenost. A kad je misao o osveti izblijedela pred blizinom smrti, isplutala je sama od sebe njegova skrivena suština, ljubav prema korijenu i čežnja za blizinom ljudi.

Vidio sam smrt moćnog čovjeka, ubila ga je tuga, vidio sam možda, ubistvo iz daljine, vidio sam ljudsku mržnju, a mislio sam, kao opsjednut, samo na jedno: da li mu je posljednja misao bila osveta ili ljubav?
Kao da je o tome visio sav moj život.
Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život.

Očekivao sam, bolje reći, nadao sam se bajkovitom kraju, u kome Ahmet Šabo postaje Šehagin naslednik, ali mi Meša nije ispunio želju. Bilo bi lepo ostati u mislima da je sad Šabo bio u poziciji da ga se plaše, ali sam zahvalan Meši što me nije ostavio u bajci u kojoj je sve moguće, u kojoj se pastir, boreći se protiv aždaja, pretvara u princa. Malo potišten što nije tako, kad sam završio sa čitanjem shvatio sam da Meša nije pogrešio, da je dao Ahmetu sve što mu treba da ostane dobar čovek i uskratio mu sve što ga može promeniti nagore. Više nisam žalio što mi nije udovoljio u mislima o ‚‚savršenom'' kraju, jer je, u stvari, baš takav kakav je - savršen.

Odgađala sam trenutak komentiranja romana jer mi se „Tvrđava“ toliko svidjela da nisam znala što napisati, bojala sam se da ne izostavim većinu onoga o čemu sam razmišljala tijekom čitanja, a to će se sigurno dogoditi jer nisam vodila nikakve bilješke...

Uzela sam „Tvrđavu“ odmah nakon što sam pročitala „Derviš i smrt“ i očekivala sam nešto slično. No dobila sam tematski drukčije djelo u kojemu se radi o približno istom razdoblju i prostoru i jednako kvalitetno. Čitajući prvo poglavlje, mislila sam da će biti riječ o ratu. Iako djelo nije ratne tematike, rat ipak igra veliku ulogu u njemu i imao je veliki utjecaj na većinu likova (prije svega na glavnog lika, Ahmeta Šabu, na njegovu ženu Tijanu koja je izgubila roditelje i na Mulu Ibrahima, kojemu je Ahmet spasio život). Rat upravlja ljudima, oni nisu slobodni čak ni kada se vrate svojim kućama, ušutkava ih se, istina nije dobrodošla. Ahmet je mlad i naivan i upada u zamku na sijelu. Otjeran, odbačen, ponižen batinama, napušten od većine. Ljubav ga pokreće, tj. Tijana koja je uvijek uz njega, bez obzira na sve. Uvijek optimistična, zadovoljna onim što ima, svaki put pronalazi pravu riječ za Ahmeta. Za mene – pomalo idealizirana ljubavna priča, ali toliko dirljiva i toliko snažno opisana da sam poželjela da takvo nešto stvarno postoji!

Mahmut Neretljak vrlo je zanimljiv lik. U početku ostavlja dojam zločinca koji se želi okoristiti na svakom koraku, no kasnije se iza toga vidi njegova ljudskost i želja za pomoć prijateljima. Nekako mi je čak simpatično bilo ono kad je dolazio Ahmetu u posjetu pa mu je ukrao papuču, a drugi put čašu A Ahmet je sve to znao, i za Neretljakovu prošlost i za ono što u sadašnjosti radi pa ga je ipak prihvatio za prijatelja. Možda zato što u tom trenutku nikoga drugoga nije imao... U trenucima kada ga Avdaga progoni u vezi s otmicom Ramiza, Neretljak proživljava, usudila bih se reći, najgore trenutke u svom životu. Biti nevin, a progonjen, najgore je što je čovjeka može snaći. S Ahmetom je drukčije. On je znao što je napravio, svjesno je lagao Avdagi. Sigurno je i njega smetalo sto što mu je ovaj stalno visio nad glavom, no Neretljak to nije mogao podnositi, i nije trebao. Predugo je trajalo to mučenje, dok Osman Vuk nije odlučio riješiti stvar s Avdagom.

Osman Vuk najviše mi se svidio. Odnosno, svidio mi se način na koji je oblikovan njegov lik. Pojavljuje se tek kasnije u romanu. Stalni smiješak na usnama, sveznalica, tajnovit, kockar, vjeran svome gospodaru, spreman pomoći... ta mješavina dobrih i loših osobina čini ga čovjekom od krvi i mesa, a ta tajnovitost kojom je stalno obavijen daje mu neku misterioznu notu što ga čini još zanimljivijim. „Zakačio se“ baš za Ahmeta jer je u pitanju bila igra (ili čak rat) vlasti i društva, a Ahmet je svojim ispadom savršeno odgovarao Osmanu i Šehagi.

Drago mi je što kraj nije sretan, nego je otvoren. Ahmet je dobio posao, no svejedno ga muče ista pitanja, opet vezana uz rat, preživljavanje, ljudsku sudbinu...

Tvrđava kao glavni motiv romana vrlo je dobro razrađena. U svom doslovnom značenju pojavljuje se kao mjesto na kojemu je čovjek lišen slobode (no pitanje je i koliko su bili slobodni oni ljudi koji nisu bili u tvrđavi). U prenesenom se smislu javlja puno češće. Nažalost, nisam zabilježila primjere dok sam ih čitala pa ne bih sad o njima govorila napamet.

P. S. Still, tvoj je post toliko inspirativan da ga moram još jednom pročitati I zbog toga mi je još više žao što nisam vodila bilješke tijekom čitanja jer bih i ja onda mogla napisati nešto smislenije; ovako se sve svelo na moje sjećanje...

U svakom slučaju, knjiga mi se jako svidjela i jedva čekam pročitati još nešto od Selimovića!