Ašov eksperiment povinovanja većini

Desavalo se i meni da se nasmijem necemu, iako mi nista narocito nije smijesno, narocito na zajednickim ruckovima sa ostalim clanovima osoblja moje firme koji se svi smiju kao ludi kada glavni direktor govori i kaze nesto iole saljivo. Sto se ostalog tice - znala sam u zivotu i da izrazim potpuno razlicito misljenje od misljenja grupe, i cak sam imala i problema zbog toga. Ako vjerujem da sam u pravu u stanju sam da se borim za svoje misljenje svim sredstvima dok god to razum iole opravdava. Ako sam time dovodila u pitanje svoj opstanak u firmi na kraju bih se povukla, ali bih bar imala to zadovoljstvo da sam imala hrabrosti da kazem sta mislim i da se borim za to. Ako bi se desilo da mi neko kaze nesto sto mi se cini netacno, obicno bih naizgled prihvatila sto mi je receno, ali onda provjeravala ispravnost toga sa ljudima koji o svemu znaju mnogo vise od mene prije nego sto bih ista uradila, da bih izbjegla pravljenje greske. Nekada bih trazila i misljenje nekoliko ljudi da bih bila 100% sigurna da necu pogrijesiti.

Zalosno je sto je u ovom sistemu misljenje nadredjenih vaznije cak i ako treba da odluce o necemu o cemu ne znaju mnogo. Tako sam, na primjer, cim sam dosla u ovu firmu ja predlagala da se sve fakture ostavljaju u arhivu po abecednom redu. Moja sefica je insistirala da se drzimo starog sistema numerickog arhiviranja, sve dok nam se nije pridruzio jedan vrlo pametan i sposoban racunovodja koji je vrlo brzo izjavio da je numericki sistem uzasno haotican i sam trazio da koristimo abecedno arhiviranje. Tek tada je moja direktorica prihvatila moj prijedlog, iako je u startu bio odlican.

Ponekad me takve stvari izludjuju, narocito otkako mi je brat te direktorice postao u neku ruku nadredjen, a niti je pametan previse, niti je organizovan, a na zalost nema ni dovoljno pameti da se mane reorganizovanja sistema koji je bio prakticno savrsen i funkcionisao godinama.

Ja se generalno ne priklanjam misljenju grupe, ali misim da sam u vojsci poceo da razmisljam slicno kao ljudi sa kojima sam se tamo druzio, a koji su bili puno drugaciji od mene. Ono sto je njima bilo vazno (civilka i slicne gluposti) postajalo je vazno i meni. Mislim da covjek u sebi ima neki mehanizam koji mu govori, prilagodi se vecini, bice ti lakse, mada nekad nisi toga ni svjestan.

Vrlo zanimljiva tema. Generalno, ja imam drugačije mišljenje u odnosu na većinu, tj. široke narodne mase. To važi i za političke i razne druge stavove. Ne potpadam pod uticaj sredine. Jedino kad su u pitanju neka suočavanja i borbe mišljenja nisam uporan u nametanju svojih stavova jer nemam naviku da se s nekim raspravljam. Idem po sistemu ‚‚pametnii popušta". Što ne znači da prihvatim tudje mišljenje, već samo iskuliram ili čak kažem da je ta osoba u pravu

Ne, bas nikad...
Nemam problem da mislim drugacije, ako neko trazi moje misljenje, moze sasvim lako i da ga dobije, ali nemam obicaj da idem okolo i nabijam ljudima u facu svoje ideje i misljenja.

U poslednje vreme ako misliš isto kao i većina uopšte nisi "kul". U jednu ruku, to je dobro, jer dovodi do razvoja svakog čoveka kao individualca, ali i nije dobro, jer dovodi do razdora među ljudima.
Što se mene tiče, ja sam uvek znao kakvi su moji stavovi, moja viđenja stvari, znao sam šta podržavam, a šta ne. Nije mi bitno da li se moje mišljenje poklapa s mišljenjem većine, ali sam uvek spreman da svoje mišljenje branim bez obzira ko je s druge strane. Ljudi koji cene novotarije samo zato da bi bili "drugačiji", da bi se "razlikovali" nisu ništa bolji od onih koji se, iz kojih god razloga, priklanjaju većini.
Ono što je bitno jeste ono u šta veruje svako od nas. Bitno je biti dosledan sebi, braniti ono što voliš koliko god možeš. Nekada je pametnije prosto ćutati. Ne mora baš svako ni da zna šta mislite. Ćutati, čekati povoljnu klimu, a onda izaći i reći sve što imate. To nije licemerno. Licemerno bi bilo ići od gomile do gomile i zastupati svačije mišljenje, a onda kada se pojave dobri uslovi za ono što vi podržavate, skočiti i reći kako ste vi sve vreme to govorili. To je licemerno, ćutanje nije isto što i podržavanje, to je prosto trpljenje situacije kakva jeste. Postoji razlika između hrabrosti i ludosti.

I što reče Semjuel Beket: "Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa s ludošću većine."

Skoro sam sličan video gledala i postavila sebi pitanja da l se i meni dešavalo tako nešto.
Moram da priznam da jeste i to najviše u vreme sankcija, gde sam kao i svi stajala u nekom redu za osnovne namirnice, a imala sam to u kući.Nikada neću zaboraviti svoj špajz koji je bio pun ulja, šećera i ne znam čega sve, a ja sam čak i decu postavljala u taj red da čekamo i kupimo još, jer mi je nametnuto mišljenje (u istom tom redu) da idu još strašnija vremena.
I jesu bila, pa sam i ja kao svi ostali iz zgrade spakovala se 24 marta 1999 godine i sa decom bila u podrumu, jer eto neka raketa može baš nas da pogodi.
U tom istom podrumu mnogo toga sam se naslušala i bila u strašnom strahu.Ponašala sam se kao i svi, nosila za sobom sve što je vredno i pila tone kafe, još više pušila. Vilotić nije bio u podrumu.Čak je i na mene vikao šta vučem decu po podrumu.
Možda on nije išao, jer je imao kao neki ratni raspored i često je bio odsutan od kuće.
No to su neke vanredne situacije, gde sam se ja isto ponašala kao svi i delila mišljenje skoro svih iz nekog reda,a kasnije i podruma.

No, nikada mi se nije desilo da nekome aplaudiram (iako to većina radil) ako mislim da nije za apaluz.
Ako je uslov za prihvatanje moje ličnosto, da ja trenutno prihvatim nečiji stav, žao mi je, ali to nikako ne ide uz mene.Verovatno zato imam malo prijatelja, a neprijatelja mislim da nemam.To isto važi i za tezu gde se spominje "glupost".

I da skratim, generalno mislim da sam drugačija i da ne namećem svoj stav, no ako sam pitana, umem da ga iznesem, bez pardona da l se tome to sviđa ili ne.