Ukleti pesnici

od **Still_dreaming** Sub Jan 07, 2012 3:36 pm

Termin ‚‚ukleti pesnici'' (fr. poètes maudits) uvodi francuski pesnik Pol Verlen u istoimenom kritičkom eseju (1884) da bi opisao stvaralaštvo simbolizma, tj. njegovih predstavnika Tristana Korbijera, Artura Remboa i Stefana Malarmea, a potom u drugom izdanju (1888) i Marselina Debord-Valmora, V. de Lil-Adama i Povr Lelijana (anagram od Paul Verlaine). Verlen ukazuje na pesničku autentičnost ovih pisaca i ističe ono što njihovu poeziju čini novom i značajnom za književnost 19. veka. Pored toga, on potcrtava i sklonost ukletih pesnika ka istraživanju ekstremnih iskustava (npr. uzimanje narkotika i alkohola) i ponašanju koje odudara od ustaljenih društvenih normi. Otuda pojam ‚‚ukleti pesnici'' postaje opšti simbol za pesnike koji žive i stvaraju izvan društva ili uprkos njemu. O podvojenosti i nepomirljivosti poezije i društva, pesnika i publike, pola veka ranije pisao je Alfred de Vinji (1832), naglašavajući da pesnici čine ‚‚rasu koju će zauvek proklinjati oni na vlasti'', jer im zavide na superiornim kvalitetima i plaše se istine koju otkrivaju. Prizivajući Vinjijeve ideje, Verlen se pita da li je istina da će se ‚‚iskren pesnik sada i zauvek videti, osećati i prepoznati kao neko ko je bio proklet od strane ma kog sistema ili interesa koji je na vlasti''. Temom ukletog pesnika bavi se i Šarl Bodler u zbirci ‚‚Cveće zla'' (npr. u pesmama ‚‚Albatros'' i ‚‚Blagoslov''). Predstava ukletog pesnika podrazumeva bolesnog, raskalašnog, siromašnog pesnika, velikog, ali nepriznatog talenta, sklonog poroku i skandalima, prezrenog i odbačenog od društva. U uklete pesnika, pored onih koje je naveo Verlen, ubrajaju se i Fransoa Vijon, Alfred de Vinji, Žerar de Nerval, Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Lotreamon, Alfred Žari, Antonen Arto, Ezra Paund, i drugi. Srpskih ukletih pesnika nema mnogo, mada se među njih mogu svrstati Sima Pandurović i Vladislav Petković-Dis.