Dragiša Vasić

od **Still_dreaming** Ned Jan 08, 2012 9:23 am

Dragiša Vasić je bio srpski i jugoslovenski političar, akademik, advokat, pripovedač, romansijer, esejista i novinar. Svrstava se među najznačajnije pripovedače srpske književnosti. Rođen je u Gornjem Milanovcu, 2. novembra 1885. godine.

Kao mladić poslat je na školovanje u Beogradu. Pre početka Prvog svetskog rata studirao je književnost i prava. Bio je ugledni profesor književnosti i pravnik u Beogradu. Ipak, odbacio je prava i posvetio se jedino književnosti. Bio je dobar pisac i pesnik. Rano je ostao udovac. Prva žena Radmila je bila kći političara Stojana Ribarca. U Prvi svetski rat je otišao sa činom rezervnog poručnika vojske kraljevine Srbije, da bi se iz rata vratio sa činom majora u rezervi. Dragiša Vasić je bio veliki pobornik organizacije „Crna Ruka“. Protestvovao je kod tadašnjeg predsednika vlade Pašića da se general Dragutin Dimitrijević Apis pusti na slobodu. Posle Solunskog procesa zaoštrio je odnose sa državom. Po završetku rata, odlazi u Gornji Milanovac i nastavlja da se bavi književnošću.

Bavio se pisanjem i istorijskih dela. Ovekovečio je burni Majski prevrat i ubistvo poslednjeg Obrenovića u svojoj knjizi „Devetsto treća“ (1920). Detalje o ubistvu poslednjih Obrenovića dao mu je poručnik Mihailo Vemić koji je jedva izvukao živu glavu na Solunskom procesu. Prelaz srpske vojske preko Albanije ovekovečio je u svojoj knjizi pripovedaka „Utuljena kandila“ (1922). Komunističkom pokretu se zamerio svojom knjigom „Crvene Magle“ (1922). Vasić je smatrao da je komunizam trenutna pojava i da će vrlo brzo nestati.

Dragiša Vasić odlazi u Moskvu 1925. godine. Tu je upoznao svoju buduću suprugu. Iz toga braka rodila mu se ćerka Tatjana. Zajedno sa budućom suprugom vraća se ponovo u Beograd gde ona počinje da predaje književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji.

Kao jednom od uglednijih ljudi toga vremena, dodeljena mu je titula akademika, a vrlo brzo Dragiša Vasić postaje potpredsednik Srpskog kulturnog kluba sa sedištem u tadašnjem Kapetan-Mišinom zdanju, odmah po njegovom osnivanju u Beogradu 1937. godine. Tu se upoznao sa budućim pobornikom četničkog pokreta dr Stevanom Moljevićem, koji je bio predsednik Banjalučkog odbora kluba.

Po početku Aprilskog rata našao se na proputovanju po Crnoj Gori. Odmah nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske, Vasić odlazi u rodno mesto i povlači se iz javnog života. Po formiranju prvih partizanskih odreda u Takovskom srezu, Dragiša Vasić, bojeći se da će pasti u njihove ruke i da će nastradati zbog svojih predratnih polemika odlučuje da se prikloni organizaciji pukovnika Draže Mihailovića. Svojim zalaganjima i predlozima vrlo brzo se nametnuo pukovniku Mihailoviću.

Po zauzeću Gornjeg Milanovca septembra 1941. Dragiša Vasić preuzima uređenje prvog lista JVuO pod nazivom „Sloboda ili smrt“. Svoj celokupni boravak na Ravnoj gori od polovine avgusta pa sve do kraja oktobra brižljivo je beležio u svojoj prvoj istoriji. Vasićeva „Istorija Ravne gore“ bila je kucana na pisaćoj mašini i imala je 600 otkucanih strana. Knjigu je započeo kratkom istorijom same Ravne gore, da bi zatim pisao o aprilskom slomu i kapitulaciji, organizaciji Draže Mihailovića, pregovorima sa partizanima, te izneo i svoja zapažanja. Ova istorija ostala je negde u Srbiji posle povlačenja glavine četničkih odreda decembra meseca 1941. - Vasić je sakrio da ne bi pala Nemcima u ruke. Pored knjige, sakrivena je i prva skica grba Četničke Vrhovne Komande u pećini na Ravnoj gori koju su Nemci pronašli i uništili.

Nakon povlačenja Četničkih snaga iz Srbije, krajem 1941. odlazi u Crnu Goru. Stalno je bio prisutan u Vrhovnom Štabu pukovnika Mihailovića u Šehovićima kod Kolašina. Po formiranju Vrhovne Komande JVuO 27. juna 1942. Vasić je zajedno sa dr Stevanom Moljevićem bio zadužen za propagandu. Sve do kraja rada u četničkoj Vrhovnoj Komandi smatran je za drugog čoveka Ravnogorskog pokreta, odmah posle generala Mihailovića. Međutim, vodeću ulogu u četničkom pokretu počinje polako od 1943. da stiče dr Stevan Moljević. Dragiša Vasić je jedno vreme bio van političih domašaja i boravio je u Gruži koju je držao legalizovani odred kapetana Predraga Rakovića.

Novi podstrek Dragiša Vasić dobija na Svetosavskom kongresu u selu Ba, blizu Ljiga u drugoj polovini januara 1944. Kongres je otvorio sa balkona osnovne škole Kraljica Marija u selu Ba pred velikom skupinom naroda i tu je izabran za člana Centralnog nacionalnog komiteta (CNK), a zatim i za sekretara Izvršnog odbora CNK. U CNK vršio je funkciju predsednika pravnog i zakonodavnog odbora.

Na sledećem sastanku četničkih prvaka u rodnom gradu generala Mihailovića 21. oktobra 1944, Dragiša Vasić je predlagao da se četnički pokret mora očuvati po svaku cenu. Vasić je odbio predlog potpukovnika Pavla Đurišića da glavnina snaga krene u Crnu Goru, posedne Jadransku obalu i dočeka iskrcavanje saveznika. Po razlazu sa Dražom Mihailovićem, Dragiša Vasić napušta četnički štab kod Loznice početkom aprila 1944. i sa pukovnicima Ostojićem i Lalatovićem kreće preko Drine u Bosnu.

Dragiša Vasić je bio jedan od retkih četničkih begunaca koga nije snašla sudbina Lijevče Polja. Sa nešto od preko stotinu vojnika i oficira odbio je da poveruje u garantije Sekule Drljevića sa Ustašama i okrenuo natrag prema Banja Luci. Međutim, tu je kolonu spazila i opkolila brigada Korpusa Narodne Odbrane Jugoslavije (KNOJ-a). Dragiša Vasić je odmah priznao ko je i šta je. Po naređenju ministra za Bosnu i Hercegovinu u Vladi DFJ-a Đure Pucara-Starog odveden je i zatvoren u Banjalučkoj gimnaziji. Njegovo zatočenje nigde nije javno objavljeno, pa su svi mislili da ga je snašla sudbina Ostojića, Đurišića i Lalatovića u Jasenovcu. To je posvedočila njegova ćerka Tatijana Vasić. Jedino je znala da joj je otac živ i da nije stradao u Jasenovcu. U međuvremenu, postojale su indicije da su Vasića spremali da bude svedok na suđenju Draže Mihailovića. Međutim, po naređenju Đure Pucara Starog, Dragiša Vasić je izveden na tajno suđenje u Banja Luci početkom juna 1945. Po kratkom postupku, osuđen je na smrt kao glavni ideolog četničkog pokreta Draže Mihailovića. Streljan je istog meseca u istom gradu. Zapisnici sa suđenja i presuda nigde ne postoje. U literaturi je proturana vest da je Vasić stradao u Jasenovcu, zajedno sa ostalim pohvatanim četnicima na Lijevče Polju.

Dragiša Vasić je objavio jedan roman (‚‚Crvene magle'', 1922) i tri zbirke pripovedaka (‚‚Utuljena kandila'', 1922, ‚‚Vitlo i druge priče'', 1924. i ‚‚Pad sa građevine'', 1932). Planirao je da druge neobjavljene pripovetke skupi u zbirku pod naslovom ‚‚Bakuć Ulija i druge priče'', ali to nikada nije učinio. 1990. Gojko Tešić je priredio Sabrane pripovetke Dragiše Vasića, knjigu je podelio na četiri dela, tj. zbirke - četvrta je ‚‚Bakuć Ulija i druge priče''.

Aprila 2007. godine Okružnom sudu u Beogradu podnet je zahtev za rehabilitaciju Dragiše Vasića. Zahtev je podnela ćerka Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević. Ovaj zahtev je izazvao veliku polemiku u javnosti. Jedni misle da se drugi čovek četničkog pokreta ne sme rehabilitovati dok drugi smatraju da je to uprošćavanje problema, te navode da je Dragiša Vasić bio levičar, socijalista, da je na Dražu Mihailovića uticao samo u pozitivnom smislu (poznato je npr. da Jugoslovenska vojska u otadžbini nije preimenovana u Srpsku vojsku baš zbog protivljenja Vasića koji je ubedio Mihailovića da tu vojsku ne čine samo Srbi) a navode i njegovo konačno razmimoilaženje sa generalom Mihailovićem 1944. 15. decembra 2009. Okružni sud u Beogradu rehibilitovao je Dragišu Vasića dokazivanjem da nije prisustvovao zasedanju Nedićive vlade kada je izdala naređenje da se pokrene borba protiv partizana i da je bila izdata poternica za njim još pre zasedanja te vlade.

od **Still_dreaming** Sre Nov 14, 2012 11:51 pm

Pre nekoliko dana pročitao sam nekoliko njegovih pripovedataka. Na nekoliko mesta konfuzan, ali lak i zanimljiv za čitanje, pa preporučujem i drugima. Najviše mi se dopala pripovetka ‚‚Rekonvalescenti'', ali mi je veoma dobra i pripovetka ‚‚Resimić dobošar'', kao i ‚‚U gostima''.

Evo jedan citat iz pripovetke ‚‚U gostima'', gde sam se slatko ismejao:

Ja trljam oči i pogledam u lampu: ljulja se. I pod i duvarovi i tavan sve se talasa, a ja ga svaki čas pitam: „Je l' te, molim vas, može li se inače? Je l' predratna kostobolja?“ A on me vuče za kaput, pokazuje glavom na Nikolu koji je zadremao i veli: „Vi znate muž poslednji vidi. Eto i on. To je sudbina svakog muža.“ Posle mi je pokazao jednoga gospodina vrlo uslužnog i dosadnog. „Za vreme okupacije bio ovde predsednik opštine i nije bilo većeg zlotvora od njega: internirao, batinao, žario i palio i obogatio se, pa sad kao da ništa nije ni bilo, opet prvi. Svima nam, istina, čini, sve nas pomaže, ima jakih prijatelja gore. Jednoga dana za vreme okupacije, ađutant Krajs-komande poslao vojnika kod šnajdera Andrejevića da mu ispegla pantalone. „Nosi, veli, kod Andrejevića da lično on ispegla.“ A vojnik nije razumeo, pa mesto kod šnajdera Andrejevića, odnese kod Andrejevića, predsednika opštine. I on uzme peglu i fino ispegla i pošalje ađutantu. Časti mi moje. Zna cela varoš, i ađutant je pričao javno...“ A ja sve odmičem glavu da me ne ubode onaj brk što je šiljast kao igla. Samo student sedi nepomično, gleda me podsmevački i dobacuje mi svaki čas, klimajući obešenjački glavom: „Servus, bato, gotov si.“ Krajnja neučtivost, jer se nismo lično upoznali. Ja osećam da je glupo što ćutim i da je potrebno koliko-toliko da podignem svoj ugled, pa ustajem da održim zdravicu. I ustajući pogledam u ogledalo. Tamo, u tom ogledalu, isprskanom milionima sitnih crnih pega klatilo se nešto u magli, zacrvenelo, tršavo, tupo. Zagledam bolje i poznam svoju novu mašnu na zavezivanje, iskrivljenu, razvezanu, pijanu. Pogledao oko sebe ili u ogledalo, svejedno: svud se ugibalo, talasalo, klatilo, kovitlalo. Kao da sam nasred okeana i da jašim dasku. Ali po svaku cenu trebalo mi je podići svoj ugled i ja otpočeh zdravicu:

— Gospodo, srećan sam što se nalazim u ovako odličnom... dakle, društvu. Kao što vam je poznato ja sam doputovao večeras, brzim vozom...

I ohrabren tečnošću početka nastavih vatrenije:

— ... Doputovao sam, dakle, brzim vozom. Ja uvek putujem brzim vozom. Jer on, dakle, polazi iz stanice elegantno, klizeći, bez onog, dakle, dosadnog secanja i škripanja... Donosim važne, povoljne novosti. Država se rapidno konsoliduje. Ja ne volim, dakle, da upotrebljavam strane izraze, ali ovde ih ne mogu izbeći... Cene će pasti jer čekamo... Ameriku. Vojska diše jednim duhom i... Marina, isto tako.

— Je l', dakle, na jedan odžak? — prekide me student.

— Attendez! Continuez ѕeulement, ѕ' il vouѕ plaît! — pištao je mršavko.

— Ne upadajte, čekajte... Nema, dakle upadanja? — zagrajaše ostali. Ja sam se prikupljao i nekoliko sekunada razmišljao sam da li da fizički napadnem studenta, čiji me svirepi podsmeh pogleda dovodio do besnila. Ali se odlučih da to ostavim za posle i nastavih:

— Gospodo, odgovaraću docnije na interpelacije, a sad hoću da kažem: imajte puno poverenja. Ja sam, dakle, na licu mesta, ja znam sve. Verujte, tamo je kao što vam ja kažem. A vi znate, dakle, šta vam ja kažem. I sve što vam ja kažem istina je, očiju mi.

Pa razjareno, jer slučajno pogledah studenta:

— ... Nema, dakle, vrdanja, nema ustuka. Mi guramo napred i samo napred i opet nap... to jest napred. Samo treba, dakle, sloge, treba opšte... Živelo opšte...

— Opšteje vaskrsenije — ubaci opet krezubi studunt sa očevidnim izrazom zavidljive ironije.

— Živelo opšteje vaskrsenije! — zahori se sa svih strana i Cigani zasviraše „tuš“.

— ... A sad, gospodo — završih ja u paničnom strahu. — Ne dajte, dakle, tavan! Pridržite lampu! Aman!

— Ne dajte tavan! Pridržite lampu! — vikali su svi oko mene. Pa ja sedoh u najvećem uzbuđenju, a svi prilažahu da mi čestitaju. Ali od čestitanja nije ništa moglo biti, jer kad sam lupio čelom o astal učinilo mi se kao da cela vasiona potonu. I nisam ga mogao podići pored najvećeg naprezanja. Samo sam osećao: kao da se kupam u nečemu što je mirisalo na mrve; duvan i čaršav umočen u vino, I čuo kako neko kaže: „Neka ga, dok se odmori.“ A kad mi neka tečnost uđe u rukav neko je opet kazao: „Pustite mu ruku, nek' iscuri.“ Uplašio sam se da nije krv, jer znam da sam jednog trenutka pomišljao da ubijem studenta, pa u tom strahu podigoh glavu. Onda svi povikaše: „Dajte mu konjaka da preseče; da preseče, da preseče.“ Ja sam razumeo da će mi preseći ruku, pa sećajući se da sam uvek bio protiv svake operacije, uzviknuh očajno:

— Ne pristajem da se seče, razumete li! Nikad!

Dragiša Vasić

Dragiša Vasić

Re: Dragiša Vasić