Ivo Ćipiko

Ivo Ćipiko se javio u književnosti krajem 19. veka, ali je prvu afirmaciju stekao u prvoj deceniji 20. veka; u tom periodu zauzeo je jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti zahvaljujući vrednostima svoje upečatljive reči. Rodio se 13. januara 1869. godine u Novom (Kaštel-Novi) kod Trogira. Po ocu je vodio poreklo od mletačkih plemića. U vreme piščevog rođenja i detinjstva, nekada bogata i poznata kuća bila je u potpunom materijalnom propadanju. Pošto je završio osnovnu školu, Ćipiko se upisuje u fratarsku gimnaziju u Sinju da bi se, po želji roditelja, pripremio za sveštenički poziv. Ali dečak nije mogao zavoleti zagušljivu religioznu atmosferu punu dogmatske zatucanosti i asketizma i ubrzo napušta katoličku školu da bi upoznao ‚‚svet prostora sunca i ljubavi". U pripoveci ‚‚Ivo Polić", koja ima autobiografski karakter, Ćipiko je vrlo živo i slikovito ispričao svoje sumorne doživljaje iz seminarije u kojoj je vladalo licemerje, nepravda i duhovno mrtvilo. Još u svojim mladim godinama Ćipiko je postao nepomirljivi protivnik klerikalizma koji će uvek ismevati i žigosati društveno i intelektualno zlo. Godine 1890. završio je Gospodarsko i šumarsko učilište u Križevcima i otada je obavljao dužnost šumskog službenika na Braču, Hvaru, u Vrlici (u Dalmatinskom zagorju), zatim u Kotoru i Dubrovniku, a 1912. prešao je u Srbiju. Posle prvog svetskog rata postavljen je za inspektora Ministarstva šuma i ruda u Beogradu. Umro je 24. septembra 1923. u Kaštel-Starom.

Čim je počeo da se bavi književnim radom, Ćipiko je jasno formulisao svoja književna shvatanja u jednom odgovoru na anketu koju je pokrenuo splitski časopis ‚‚Novi vijek": ‚‚Zadaća i svrha proze imala bi biti čisto narodna,... zahvaćati cijeli narod i svaki kraj otadžbine. Ona bi morala koračati s narodnim razvitkom; pratiti njegovu prirodu i njegov socijalni život koristeći se pozitivnim rezultatima znanosti." Pod uticajem srpskih realista, a naročito Laze Lazarevića, odmah je usvojio realističko shvatanje književnosti. Postavivši sebi za cilj da opiše život naroda istinito, bez ulepšavanja, neposredno, detaljno i u svim vidovima. Ćipiko je nastojao da svoj izraz što više uprosti, očvrsne, ispuni realnim društvenim sadržajima, elementarnim ljudskim strastima, mirisima i bojama rascvetale mediteranske prirode. Istina, u prvom periodu stvaranja zapažaju se u piščevom načinu pisanja izvesna knjiškost, sentimentalnost i kićenost, ali valja istači i da se autor ubrzo oslobodio dekorativnog stila i da je izgradio krepke, snažne, jednostavne forme kazivanja.

Ćipiko je uzimao motive za svoje pripovetke, hronike i roman iz života Dalmatinskog primorja i Zagorja. Svoj metod prikazivanja određenog ambijenta usvojio je od realista, a on se sastoji u opisivanju likova i situacija karakterističnih za socijalni, duhovni i moralni život jedne pokrajine, izabrane da bude predmet prikazivanja. Ćipiko je, pored toga, težio stvaranju lokalne boje, uočavanju svih obeležja realnosti specifičnih u jezičkom, etničkom i društvenom pogledu. Socijalna tendencija je, bez sumnje, jedna od najjačih pokretačkih sila njegovog stvaralaštva. Posmatrajući nepristrasno i smelo zbivanja svoga vremena, pisac je video kako se stvaraju i povećavaju društvene suprotnosti na našem selu i kako propada seljaštvo koje nije moglo da se snađe u uslovima moderne kapitalističke privrede, gubeći postepeno i materijalne i moralne vrednosti. Osećajući veliku ljubav prema narodu koji su ugnjetavali i trgovci, i crkva, i građanske vlasti, on je prožimao svoja dela nedvosmisleno izraženom tendencijom koja je imala za cilj da razgoliti sve mračne snage porobljavanja moralnog i duhovnog pritiska.

Orijentacija ka socijalnim fenomenima stvarnosti vrlo je upadljiva u književnom delu Iva Ćipika, ali ne i jedina. Poletni lirski opisi prirode unose sok i svežinu u dokumentarno bogatstvo činjenica, opažanja i predstava, stvarajući tako specifiinu poetsku atmosferu, vrlo intimno i subjektivno obojenu. Ćipiko je izraziti pisac eksterijera; on se razmahne punom snagom samo u blizini mora i primorskih planina kada oseti prostranstvo, širinu i snagu prirodnih elemenata čiji unutrašnji smisao i sadržaj poneseno izražava ushićenim rečenicama punim topline. Ćipiko, međutim, ne voli prirodu pustu, mrtvu, dehumanizovanu. Ljudsko biće sraslo sa dalmatinskim pejzažem, to je tipična Ćipikova vizija, koja je u krajnjoj liniji optimistička. Svi njegovi junaci, kad se nađu u bezizlaznoj situaciji, traže leka u povratku prirodi.

Ivo Ćipiko je verovao da civilizacija povećava zbir patnji i nepravdi i da čovek obnavlja istrošene snage samo u dodiru sa zemljom od koje ga nasilno odvajaju eksploatatori, lišavajući ga u isto vreme njegove duboke vitalnosti, neprijateljski raspoložene prema društvenim i moralnim konvencijama. Rusoovac u osnovi, voleo je prirodu ne kao esteta već kao moralista koji prvenstveno vodi računa o duševnom zdravlju ljudi, kao borac protiv socijalnih nepravdi za koje je takođe želeo da nađe uzrok u napuštanju prvobitnih, prirodnih međuljudskih odnosa, koje je tehnički napredak razbio. Ideal mu je bio čovek slobodan, nesputan, neizveštačen, koji daje punog maha svojim čežnjama i željama, koji živi nagonski zahuktalo i u punom naponu strasnog angažovanja svih svojih unutrašnjih impulsa. I zaista, najsnažnije Ćipikove ličnosti određene su u intimno-psihološkom smislu biološki, vladavinom instinkta, svemoćnog, stvaralačkog i rušilačkog istovremeno. Ističući nesvesne sile u dubinama ljudskog bića kao osnovne i najjače, pisac je pokazivao osobito interesovanje za erotske teme. Seksualni nagon je taj osnovni princip u čijoj se senci odigrava drama ljudskog postojanja.

Po Ćipikovom shvatanju, ljubav se svodi najvećim delom na intstinktivnu žudnju koja traži svoj objekat silovito, slepo, nezadrživo. Duhovni elemenat gotovo i ne postoji u piščevoj vitalističkoj i biologističkoj koncepciji ljubavi. Odnosi između muškarca i žene određeni su instinktom, a ne svešću. Karakterističan je u tom pogledu lik Antice, žene koja živi na polupustom ostrvcetu, u divljini prirode; to je raspusno, neobuzdano stvorenje prepuno strasti, koje ne zna ni za kakve moralne skrupule i društvene običaje; jedini joj je cilj telesno uživanje, a jedina potreba — neprestana duboka, ekstatična groznica čula. Za Anticu je ljubav samo uzbudljivi, napeti trenutak ili, bolje rečeno, beskrajni zbir uzbudljivih trenutaka. Evo kako autor opisuje jedan takav momenat: ‚‚Pogledi im se sukobiše i u njima zatitra čas sreće i mladićkoga života. Obgrliše se i, obgrljeni, još dugo osluškuju jedinstveni zvuk borova-samaca oko staroga manastira..." U pripoveci ‚‚Čobani" animalna strana ljudskog bića obuzetog pomahnitalim instinktima najviše je došla do izražaja u surovom pećinskom dekoru koji podseća na način života iz preistorijskog doba. U toj pripoveci Ćipiko je povezao erotski fenomen s tragičnim smislom čovekovog postojanja, za razliku od drugih pripovedaka u kojima ljubav tretira kao elementarni doživljaj u kome čovek pronalazi svoju suštinu van tesnih i nametnutih okvira civilizacije. Ivo Ćipiko je voleo snažne, zdrave, mlade ličnosti, koje ne znaju ni za kakve prepreke i koje se ne pokoravaju nikakvim zabranama. Osobito su mu bila mrska religiozna sputavanja. Sveštenici su predstavljali za njega ne samo socijalno povlašćen sloj koji živi na račun seoske sirotinje, već i licemerne propovednike neprirodnog asketskog života. U pripoveci ‚‚Na proštenju" mladić i devojka pomamno igraju na polju, dok pored njih prolazi litija. Očigledne piščeve simpatije su na strani Marka i Božice, čiji obesni, mladalački ritam igre oličava pagansku snagu, polet, svežinu i zdravlje nasuprot skučenoj, bezličnoj gomili sputanoj verskim dogmama.

Ivo Ćipiko je pokušao u hronicl ‚‚Za kruhom" da stvori lik obrazovanog intelektualca koji svet doživljava komplikovanim i prefinjenim senzibilitetom, a ne grubom i neposrednom afektivnošću. Junak hronike, Ivo Polić, vraća se iz grada gde je doživeo razočaranje, u selo, pod okrilje prirode čiji dah okrepljuje. Zaljubljuje se prvo u seljanku Mariju, pa zatim u Katu, ali ne nailazi na puno razumevanje. Njegova volja je slomljena, a duh prožet skepticizmom. Ivo Polić ne ide u najuspelije Ćipikove junake zato što je graden dosta konvencionalno, šablonski. Pisac nije pokazao mnogo uspeha u analizi složenih duševnih i misaonih stanja. Pravi domen njegove literarne aktivnosti jesu grubi, jednostavni ljudi, načinjeni od jednog komada, bez mnogo nijansi i slojeva. Delo ‚‚Za kruhom" je rasplinuto, sastavljeno od niza epizoda međusobno slabo povezanih. Izdvajaju se samo oni fragmenti u kojima je reč o društvenim prilikama u Dalmatinskom primorju.

Roman ‚‚Pauci" predstavlja najbolji, najpotpuniji izraz Ćipikovog književnog talenta. Piščeve socijalne i erotske preokupacije u njemu su se skladno povezale, tako da čitalac oseća mnogo veću kompozicionu slivenost i jedinstvenost koncepcije no u hronici ‚‚Za kruhom". Ćipiko je u ‚‚Paucima" ispričao život Rada Smiljanića, mladića iz Dalmatinskog zagorja, čija porodica postaje žrtva zelenaškog izrabljivanja i prevara. Roman je pun epizoda koje slikovito prikazuju mehanizam perfidnih trgovačkih poduhvata, planova i akcija u čiji splet siromašni seljaci upadaju kao u nekakve ogromne paukove mreže iz kojih se više ne mogu izvući. Fabula je organizovana od niza anegdota, različitih po konkretnom sadržaju, ali istovetnih po dubljem smislu; u svima njima vidimo, iako uvek u posebnoj varijanti, propadanje seljaka koji se zadužuju kod bogatih gazda da bi konačno svi bili na razne načine uništeni kamatama za dug koji ne mogu redovno da otplaćuju. Seljaci su uvučeni u igru koju ne razumeju, u sistem novčane kapitalističke privrede koja ih gura u propast; međusobno su zavađeni intrigama povlašćenih. Zajedničko im je, međutim, osećanje bezgranične ljubavi za zemlju koju obrađuju; zemlja ih nadahnjuje neobičnom strašću u čijim se mračnim dubinama nazire i smisao za požrtvovanje i neiskorenjivi egoizam. Ličnosti romana su životne, uverljive, prožete snažnim duhom autorove inspiracije. Glavni junak Rade Smiljanić je pun volje za život, ali i prkosa, željan slobodnog delanja, rizika, smelih akcija. Uvidevši na kraju mahinacije zelenaša zbog koga stradaju seljaci, ubija trgovca Jovu Krstića, ‚‚pauka", u očajničkoj nameri da raskine konce mreže u koju se zapleo. Njegovo unutrašnje biće je strasno, temperamentno, nagonski uznemireno do prskanja. Ćipikova sklonost ka opisivanju ljubavnih scena dolazi u ‚‚Paucima" do punog izražaja. Smiljanićev odnos prema zakonitoj ženi Božici i prema Maši, impulsivnoj devojci sa kojom održava dugu, gotovo legalnu vezu, sav je u znaku ranije pomenutog piščevog shvatanja ljubavnog osećanja, ili tačnije, ljubavne strasti. Dalmatinski kamenjar je upečatljivi dekor fabule u kojoj se prepliću, u većoj meri no i u jednom drugom Ćipikovom ostvarenju, socijalna tendencija, intimno-erotska tematika i izvanredne slike pejzaža.

Srpski kritičari nisu bili jednodušni u oceni vrednosti ovog romana. Najkritičniji stav zauzeo je Jovan Skerlić koji je smatrao da su ‚‚Pauci" više ‚‚jedan etno-psihološki dokumenat i jedan socijalni protest" nego roman. Sud Velibora Gligorića je, međutim, vrlo afirmantan i u osnovi tačan: ‚‚Roman 'Pauci' ima lepih i izrazitih književnih odlika, koje se ne nalaze samo u pojedinim epizodama. Literalurnu vrednost ima čitava obrada osnovne društvene problematike romana koja je data u vrlo izrazitim i vernim slikama propadanja sela i seljačkih porodica, kao i obrada procesa osvešćivanja seljaka Rada, što je značajno kao prvi pokušaj u našoj literaturi."

U plejadi naših realističkih pisaca Ivo Ćipiko se izdvaja originalnošću i autentičnošću svog stvaralačkog glasa. Zahvaljujući snažnom čovekoljublju i socijalnoj angažovanosti, uspeo je da da niz ubedljivih i reljefnih literarnih dokumenata o društvenom i ekonomskom stanju seljaštva s kraja prošlog i početka našeg veka. Čisto književne kvalitete, i danas postojeće i primetne, imaju sveže, uzbudljivo napisane stranice Ćipikove proze posvećene slikanju nesvesnih oblasti u ljudskom biću. Kad se govori o glavnim obeležjima Ćipikove umetnosti, treba neizostavno istaći jarke, nadahnute opise dalmatinskih predela, koji daju izvanredan kolorit piščevom književnom svetu u celini.

Ostala dela: ‚‚Iz ratnih dana" (1917), ‚‚Iz solunskih borbi" (1919), ‚‚Kraj mora" (pripovetke, 1911), ‚‚Na granici" (drama, 1910), ‚‚Na pomolu" (1916), ‚‚Na povratku s rada" (pripovetka), ‚‚Preljub" (pripovetke, 1914), ‚‚Primorske duše" (pripovetke, 1899), ‚‚Sa jadranskih obala" (pripovetke, 1900), ‚‚Sa ostrva" (pripovetke, 1903), ‚‚Utisci iz rata 1912." (1914), ‚‚Volja naroda" (drama, 1911).

Izvor: Ivo Ćipiko, Pauci, Nolit, Beograd.