Karavađo

od **Still_dreaming** Pon Jan 16, 2012 4:19 am

Karavađo, Otavio Leoni, 1621.

Mikelanđelo Merizi da Karavađo (ital. Michelangelo Merisi, il Caravaggio), poznatiji samo i kao Karavađo, bio je italijanski slikar koji je radio u Rimu, Napulju, na Malti i na Siciliji između 1593. i 1610. godine. Bio je začetnik baroknog slikarstva i prvi pravi slikar ovog pravca.

Još za vreme njegovog života smatrali su ga tajanstvenom, začuđujućom, buntovnom i opasnom osobom. Na umetničku scenu Rima stupio je 1600. godine i otada je uvek imao naručioca i zaštitnika te dobro prodavao svoja dela, ali se i ponašao kao razmažena zvezda. Podaci iz 1604. godine govore kakvog je bio karaktera: ‚‚Nakon dvonedeljnog rada on bi se vucarao mesec dana od bala do bala s mačem za pasom i slugom uz sebe, uvek spreman za svađu ili tuču i veoma je teško bilo biti s njim u društvu". Godine 1606. ubio je mladića u dvoboju i pobegao iz Rima sa ucenjenom glavom. Na Malti je 1608. godine ponovno učestvovao u još jednoj kavgi, te 1609. u Napulju; verovatno namerno isprovociran kako bi mu se neprijatelji osvetili. Već sledeće godine preminuo je, nakon samo desetogodišnje karijere.

Krajem 16-tog i početkom 17-tog veka u gradu Rimu nastajale su velike nove crkve i palate, te se javila potreba za velikim slikama kako bi se one ispunile. Crkva je čeznula za autentičnom religioznom umetnošću kao otporom Protestantizmu, za šta su se veštačke odrednice aktuelnog pravca manirizma pokazale neodgovarajuće. Karavađova novina bio je radikalan naturalizam koji je kombinovao sa pažljivim psihološkim zapažanjima i dramatičnim, skoro teatralnim pristupom kjaroskurom – upotrebom svetla i senke.

Za života izrazito slavan i uticajan, Karavađo je skoro bio potpuno zaboravljen vekovima nakon smrti. Tek je u 20-tom veku prepoznat njegov uticaj na razvoj zapadne umetnosti.

***

Karavađo je rođen 29. septembra 1571. godine u selu Karavađo pored Milana, gde je njegov otac, Fermo Merisi, bio upravnik doma i arhitekta-dekorater vojvodstva Karavađo. Njegova majka, Lucia Aratori, došla je iz ugledne porodice iz iste pokrajine. Porodica se 1576. godine preselila iz Milana natrag u Karavađo u strahu od kuge. Karavađov otac je preminuo tamo 1577. godine, ali maleni Karavađo je odrastao pod zaštitom njegovih prijatelja, porodica Sforza i Kolona. Godine 1584. pristupio je učenju kod lombardijskog umetnika Simonea Peterzana, Ticijanovog učenika. Karavađo je posetio Veneciju i upoznao se sa delima Ticijana i Đorđonea, za koga je kasnije optužen da ga kopira. Takođe je poznavao slike iz Milana, kao što je Leonardova ‚‚Poslednja večera'', ili lokalni lombardijski stil koji je bio karakterističan ‚‚jednostavnošću i pažnjom prema naturalističkim detaljima", i bio je bliži nemačkom naturalizmu nego stiliziranom formalizmu i ukrašavanju rimskog manirizma.

Sredinom 1592. godine Karavađo je bez novca stigao u Rim, pa je bio primoran nekoliko meseci da radi za tada uspešnog slikara Giuseppea Cesarija, najdražeg slikara pape Klementa VIII, slikajući voće i cveće u njegovom studiju koji je bio sličan fabričkom pogonu. Njegova dela pod nazivom ‚‚Dečak s korpom" ili ‚‚Dečak koji guli voćku", te njegov autoportret ‚‚Bolesni mladi Bakus", potiču iz tog vremena. Sva tri dela odišu fizičkim realizmom po kojem je Karavađo postao poznat.

Karavađo je odlučio da se osamostali i napustio je Cesarija 1594. godine. U tome mu je pomoglo njegovo prijateljstvo sa slikarom Prosperom Orsijem koji ga upoznaje s kolekcionarima, arhitektom Onorio Longhijem koji ga upoznaje s uličnim životom, i šesnaestogodišnjim sicilijancem Mariem Minnitijem koji mu je dugo bio model, a kasnije posrednik na Siciliji. ‚‚Proročica'', njegova prva grupna kompozicija, prikazuje kako ciganka vara Maria. Tema potpuno nova u Rimu pokazala se kao izrazito uticajna u kasnijoj umetnosti, ali je tada Karavađo bio primoran da je proda u bescenje. Njegova slika ‚‚Kartaroši'', prva prava psihološka studija i rano remek-delo, privukla je kardinala Del Monte, vodećeg otkupljivača u Rimu tog vremena. Za njega i njegov krug Karavađo je naslikao nekoliko slika na kojima su Minniti i drugi dečaci. Verovatnoća homoseksualne erotike na ovim slikama je dugo bila tema naučnika i biografa u 20-tom veku.

Karavađo se vratio realizmu u svojim prvim religioznim slikama vanredne duhovnosti. Prva takva bila je ‚‚Marija Magdalena'' koja je prikazivala Mariju Magdalenu u trenutku kada se odrekla promiskuitetnog života, i plače s biserima rasutim na podu. Usledile su brojne slične slike kojima je učvrstio svoju slavu i kod naručilaca, ali i kolega slikara.

Pozivanje Svetog Mateja, 1599- 1600.

Godine 1599. kardinal Del Monte je uticao na odluku da se Karavađu dodeli ukrašavanje kapela Contarelli u crkvi svetog Ljudevita francuskog. Dva velika njegova dela, ‚‚Mučenje sv. Mateja'' i ‚‚Pozivanje Svetog Mateja'', isporučena 1600, bila su trenutna senzacija. Karavađov tenebrizam (pojačani kjaroskuro) postiže snažnu dramu njegovih likova, dok je njegov precizni realizam doveo do novog nivoa emocionalne napetosti. Opet, mišljenja njegovih nadređenih su bila podeljena: jedni su mu zamerali slikanje po modelima bez prethodnih crteža, a drugi su ga nazivali spasiteljem umetnosti.

Karavađo je nastavio da slika prema prestižnim narudžbama verske slike prepune nasilja, grotesknih obezglavljenja, mučenja i smrti. Svakom novom slikom uvećavao je svoju slavu, ali nekoliko slika su naručioci odbili da prime bez velikih prepravki, a neke su morale naći i druge kupce. Glavni problem je bio u tome što je Karavađov dramatični realizam smatran neumesnim i vulgarnim. Njegova prva verzije slike ‚‚Sveti Matej s anđelom'', koja je prikazivala sveca kao ćelavog seljaka prljavih nogu osvetljenog svećom koga posećuje isuviše prepoznatljiv dečak-anđeo, odbijena je i morao je naslikati ‚‚Inspiraciju sv Mateja''.

Na isti način, ‚‚Obraćenje Svetog Pavla'' je odbijena i slikar je morao naslikati drugu slične tematike: ‚‚Obraćenje na putu za Damask''. Na toj slici svečev konj ispunjava veći deo slike, veći od samoga sveca, pa je isprovocirani službenik crkve Santa Maria del Popolo upitao: „Zašto ste stavili konja u sredinu, a Svetog Pavla na zemlju?” - ‚‚Eto, zato!”; ‚‚Je li konj Bog?” - ‚‚Ne, ali stoji u božijem svetlu!”

Obraćenje Svetog Pavla na putu za Damask, 1600 - 1601.

Usledile su slike ‚‚Spuštanje u grob'' i nekoliko verzija Bogorodica. Njegova slika „Gospa s Detetom i sv Anom“ poznata i kao „Gospa dei palafrenieri“ ostala je na svom mestu u malom oltaru crkve Sv Petra u Rimu samo dva dana pre nego što je bila skinuta. Sekretar kardinala je napisao: „Na ovoj slici nema ništa osim vulgarnosti, svetogrđa i odbojnosti … Reklo bi se kako ju je naslikao izvrstan slikar, ali tamnog duha, i dugo odsutan od Boga, od njegovog obožavanja i od dobrih misli uopšte…“

Slika ‚‚Smrt Bogorodice'' iz 1601, naslikana za karmelićanski samostan, odbijena je jer je Karavađo koristio poznatu prostitutku kao model za Gospu. Drugi kažu da je odbijena jer je naslikao Gospu ogoljene noge, a treći opet da je bilo teološko pitanje jer je doktrina tog vremena prihvatala doktrinu da je Gospa uzašla na Nebesa sa korom anđela, a ne preminula kao obična osoba. Samo što je skinuta iz crkve, ovu sliku je za Rubensa kupio vojvoda od Mantove, a kasnije Karlo I engleski pre nego što je postala deo francuske Kraljevske kolekcije 1671.

Karavađo je vodio buran život, zloglasan po svađama, te o njima postoje brojni policijski izveštaji i sudske zabeleške. 1606. godine ubio je mladića Ranuccia Tomassonija.

Pre toga uvek je u zakonu imao zaštitu i podršku svojih patrona, ali ovaj put mu ni oni nisu mogli pomoći. Begunac od zakona, Karavađo je pobegao u Napulj. Tamo je, izvan rimske jurisdikcije, i pod zaštitom porodice Colonna, najpoznatiji slikar Rima postao i najpoznatiji slikar Napulja. Zahvaljujući vezama sa porodicom Colonna, uspeo je dobiti brojne narudžbine za crkve, uključujući ‚‚Gospu od Ružarija'' i ‚‚Sedam milostivih dela''.

Uprkos uspehu u Napulju, Karavađo se uputio na Maltu, sedište malteških vitezova, verovatno u nadi da će mu Veliki viteški vojvoda Alof de Wignacourt uspeti osigurati oproštaj kod pape za ubistvo Tomassonija. De Wignacourt je bio toliko zadovoljan Karavađovim umećem da je slavni slikar postao službeni slikar malteškog reda te ga je i samog proglasio jednim od malteških vitezova. Na Malti je Karavađo naslikao veliku sliku ‚‚Pogubljenje svetog Ivana Krstitelja'' (jedina njegova potpisana slika), Portret Alofa de Wignacourta i njegovog paža, kao i portrete vodećih malteških vitezova. Krajem avgusta 1608. godine Karavađo je iznenada došao u nemilost malteških vitezova pa je na Malti uhvaćen i zatvoren. Saznanja o tom događaju govore o još jednoj kavgi u kojoj su vrata kuće srušena, a jedan vitez ozbiljno ranjen. U oktobru je već bio izbačen iz reda kao ‚‚budala i truli član" – uobičajen izraz za nepodobne članove.

Pre izbacivanja Karavađo je pobegao na Siciliju u pratnji starog prijatelja Maria Minnitija, koji je tada bio oženjen i živeo je u Sirakuzi. Na svojoj turneji od Sirakuze, preko Mesine do glavnog grada Palerma, Karavađo je nastavio da slika prestižne narudžbe. Na slikama kao što su ‚‚Pogreb svete Lucije'', ‚‚Lazarovo Uskrnuće'' i ‚‚Poklonstvo pastira'', njegov stil je evoluirao pa je sada prikazivao frizove likova nasuprot velikih praznih i tamnih pozadina. ‚‚Njegove siclijanske oltarne slike ističu se senovitim i jadnim figurama u velikoj praznoj tami; nagoveštavaju očajne ljudske strahove i u isto vreme sadrže jednu novu nežnost, lepotu skrušenosti i pokornih, koji će naslediti zemlju." Beleške iz tog doba govore da je bio neverovatno bizarnog ponašanja, da je spavao naoružan i u odeći, i da je znao pokidati sliku kao odgovor na najmanju kritiku, uvek se rugajući lokalnim slikarima.

Nakon samo devet meseci na Siciliji, Karavađo se vratio u Napulj. Navodno progonjen od neidentifikovanih neprijatelja, osećao se sigurniji pod zaštitom porodice Colonna, do trenutka kada je odlučio da se uputi novom papi Pavlu V u Rim po oproštaj. U Napulju je na njega pokušan atentat u kojem mu je ozbiljno povređeno lice. Na sledećoj slici: ‚‚Saloma s glavom Ivana Krstitelja'' naslikao je svoju glavu na pladnju, a sliku poslao Wignacourtu kao zalog za oproštaj. Verovatno je u ovo vreme naslikao i ‚‚Davida s Golijatovom glavom'' na kojoj mladoliki David prepun tuge gleda odsečenu divovu glavu koja je još jedan Karavađov autoportret.

U leto 1610. godine uputio se brodom prema Rimu po oproštaj od pape koji mu je bio obećan zahvaljujući brojnim rimskim prijateljima. Sa sobom je poneo svoje poslednje tri slike kao poklon kardinalu Scipioniju: ‚‚Zataja Petrova'', poslednji ‚‚Ivan Krstitelj'' i zadnja slika koju je naslikao - ‚‚Mučeništvo svete Ursule''.

Ono što je usledilo je i dan danas tema mnogih rasprava i podeljenih mišljenja. Činjenica je da je 28. septembra anonimni avviso (privatni poštonoša) iz Rima dojavio vojvodskom dvoru u Urbinu da je Karavađo mrtav. Tri dana kasnije, drugi je javio da je preminuo od groznice i da telo nije pronađeno. Nikada i nije. To su najraniji zapisi o njegovoj smrti. Njegov prijatelj pesnik je kasnije izjavio da je Karavađo preminuo 18. septembra, što je potvrđeno skorijim istraživanjem, pa je i pronađena smrtovnica koja navodi da je umetnik preminuo od groznice u Porto Ercole, u blizini Groseta u Toskani.