Umberto Eko

od **Still_dreaming** Uto Jan 31, 2012 10:19 am

Umberto Eko (ital. Umberto Eco) rođen ) je italijanski pisac i filozof. Rođen je 5. januara 1932. godine u Aleksandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont. Radi kao profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji.

Njegov otac je želeo da Umberto studira prava, koja on i upisuje na univerzitetu u Torinu, ali ih napušta i protiv očeve volje na istom univerzitetu upisuje studije srednjovekovne filozofije i književnosti, gde 1954. godine brani doktorsku tezu posvećenu delu Tome Akvinskog. U godinama koje slede, Eko će se baviti novinarstvom (urednik kulturne redakcije nacionalne televizije RAI u Milanu), profesurom na univerzitetu na kojem je i sam studirao, ali i formiranjem mreže avangardnih umetnika: pisaca, muzičara i slikara, od kojih mnogi i danas sarađuju sa njim.

Godine 1959. gubi posao na RAI-u, ali objavljuje i svoju drugu knjigu iz oblasti srednjovekovne misli, koja ne samo da ga je utvrdila kao jednog od najznačajnijih medivijalista, već je i konačno ubedila njegovog oca da je odabrao pravu karijeru. Nakon toga, počinje da razmišlja i o semiotici i ‚‚otvorenom delu", da bi 1962. godine objavio istoimenu knjigu, koja predstavlja njegov veliki proboj u svet teorije književnosti. Ta godina je, međutim, značajna po još nečemu - 1962. godine će oženiti Nemicu Renatu Ramge, podučavaoca umetnosti, sa kojom je u braku i danas.

Eko je postigao slavu romanom ‚‚Ime ruže'', u kome piše o monahu koji istražuje seriju ubistava koja su vezana za manastirsku bibiloteku. Originalna verzija romana je odmah po objavljivanju postala bestseler, do danas drži neverovatne rekorde čitanosti, a doživela je mnogobrojna reizdanja. Po ovom romanu je snimljen istoimeni film 1986. godine sa Šonom Konerijem u glavnooj ulozi.

Ideja za ‚‚Ime ruže'' ima unekoliko čudno poreklo: ‚‚Počeo sam da pišem u martu 1978. godine, podstaknut snažnom predstavom: osetio sam potrebu da otrujem monaha." Eko je prvobitno pokušavao da svoju detektivsku priču smesti u moderno doba, ali su ga njegova interesovanja ponovo odvela ka srednjem veku. Lutanja u potrazi za naslovom su se završila kada je pronašao srednjovekovne stihove u kojima se pominje ‚‚ime ruže", što je smatrao savršenim naslovom za svoje delo - misteriozno, složeno i otvoreno za različite interpretacije. Objavljen 1980. godine, ovaj roman je brzinom svetlosti učinio da ime Umberta Eka postane poznato i van akademskih krugova (zanimljivo je da je izdavač planirao tiraž od 30 000, ali se on ubrzo pretočio u milione primeraka). No, to je donelo i proganjanje medija, za koje je Eko nalazio da je istovremeno beskrajno zabavno i nepodnošljivo iritantno. Vanserijsko interesovanje dovelo je i do filmovanja romana 1986. godine, od kojeg se Eko, međutim, distancirao, ističući da to nije njegovo, već delo reditelja Žan-Žaka Anoa.

Nakon velikog uspeha prvog romana, Eko se suočio sa pitanjima da li je to bila samo prolazna epizoda u njegovom životu i da li je uopšte sposoban da napiše drugi roman. Odgovor je usledio 1986. godine, kada roman ‚‚Fukoovo klatno'' ponavlja uspeh ‚‚Imena ruže'' i potvrđuje njegovo mesto među najznačajnijim romanopiscima sveta. Iako je i posle drugog romana tvrdio da nema nameru da piše naredni, u godinama koje su usledile, romani su se ipak pojavljivali (‚‚Ostrvo dana pređašnjeg'', ‚‚Baudolino'', ‚‚Tajanstveni plamen kraljice Loane''), kao i kraća prozna ostvarenja.

Njegove novele često uključuju stvarne istorijske ličnosti i tekstove. U ‚‚Fukoovom klatnu'', nezaposleni izdavač odluči da, kao šalu, spoji zajedno različite teorije zavere iz istorije.

Priredio je delo koje je više nego istorija umetnosti - ‚‚Istorija lepote''. On sam se obraća ideji lepote, analizira i problematizuje ovaj fenomen kroz istoriju ljudske misli i iz uglova različitih vrsta umetnosti koje je čovek stvarao vekovima. Citatima klasičnih pisaca ovo delo postaje antologija misli o lepoti.

Bogata ilustracijama remek-dela velikih umetnika, ova knjiga prikazuje različite načine na koje je shvatana Lepota prirode, ljudskog tela, zvezda, matematičkih odnosa, svetlosti, dragog kamenja i Boga i pokazuje kako su drugačija shvatanja Lepote dolazila u sukob ne samo u različitih epohama, već i unutar jedne kulture. Lepo se spoznaje tek u kontrastu sa ružnim, pa je priredio i ‚‚Istoriju ružnoće''.

Ekov rad predstavlja koncept postmodernističke literarne teorije hipertekstualnosti.

Dela:

Romani:
- ‚‚Ime ruže" (Il nome della rosa, 1980) - Filozofski detektivski rovan u srednjovekovnom okruženju;
- ‚‚Fukoovo klatno" (Il pendolo di Foucault, 1988) - Roman o teoriji zavere;
- ‚‚Ostrvo dana pređašnjeg" (L'isola del giorno prima, 1994) - Roman o srednjovekovnom plemiću;
- ‚‚Baudolino" (Baudolino, 2000) - Roman o mladom seljaku koga je usvojio car Fridrih Barbarosa, i njegove avanture;
- ‚‚Tajanstveni plamen kraljice Loane'' (La misteriosa fiamma della regina Loana, 2004) - Ilustrovani roman o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nezgode;
- ‚‚Praško groblje" (Il cimitero di Praga, 2010);

Knjige za decu:
‚‚Bomba i general" (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988);
‚‚Tri kosmonauta" (I tre cosmonauti, 1966);
‚‚Gli gnomi di Gnu". (1992)

od **polly88** Sre Jun 19, 2013 8:23 am

"Nikad ne bih u oku svojeg brata tražio trun, toliko se bojim da u svojem nosim veliko brvno."

"Knjige ne postoje zato da bismo im vjerovali, nego da bismo ih podvrgnuli ispitivanju."

Umberto Eco - Ime ruže

od **male** Sre Jun 19, 2013 10:36 am

Preporučio bih "Praško groblje".

od Sponsored content

Umberto Eko

Umberto Eko

Re: Umberto Eko

Re: Umberto Eko

Re: Umberto Eko