Igranje uloga

Ja sam sigurna da postoje i situacije u kojima ne igramo nikakve uloge. Na primjer, prije par godina sa mnom je na poslu radila osoba vrlo teskog karaktera, nespremna da saradjuje ili cak i radi bilo sta. Istini za volju, nije mi bila nadredjena (da jeste, vjerovatno bih i ja morala da glumatam nesto), pa sam pokusala da sa njom stvorim vrstu odnosa koju sam smatrala prikladnom. Prvo sam pokusala lijepim zahtjevima, a onda i otvorenom kritikom da je navedem da promijeni svoje ponasanje. Kako sa njom ni jedna taktika nije bila previse uspjesna, izmedju nas je dolazilo do sukoba koji svakako nisu bili nikakva "gluma". Srecom, niko nije bio zadovoljan njenim radom, pa je otpustena cim je pocela kriza.

Inace, ja nisam osoba sklona pretvaranju, a kada se naljutim vrlo mi je tesko da "glumim" i pretvaram se. Takodje, kada mi je neko veoma drag iskreno volim i prihvatam tu osobu i tu takodje nema nikakvog pretvaranja, tako da je vjerovatno jedina situacija kada glumim kada pricam sa sefovima koji me necim najede, a ja na to ne mogu da odreagujem kako bih inace. Cak sam i tu znala da predjem granice razuma i kazem sto mi je na srcu, makar zbog toga imala i problema.

Sve u svemu, dosta zivim po onome "Vise volim da me mrze zbog toga sto jesam, nego vole zbog toga sto nisam", pa mozda nisam najbolji kandidat za pricu na ovu temu.

Ne, to nikako ne ide uz mene (nažalost).
Kažem nažalost, jer mnoge ljude znam koji vešto igraju uloge i stignu do svog nekog cilja.
Ja nikada nisam mogla.Počev od detinjstva pa na dalje.
Posao sam izgubila upravo što nisam mogla da igram onako kako "šef"kaže. Nisam mogla da podmećem neke smicalice nekim ljudima i da sa njima pijem kafu na pauzi i smeškam se, već sam lepo sve rekla tom "debilu" od šefa, on se smeškao i bila sam prva na spisku za otpust radnika.
Danas kad ga sretnem (dešavalo se da se sretnemo) ne javljam mu se.
Tu se Vilotić i ja razlikujemo.
Taj samo ne igra nikakvu ulogu u kući, jer ne može.
Al zato na poslu...ne da saplete nekoga i da zezne, već ume da čuva sebe i da ispliva na površinu.
Ja to nisam umela niti se kajem zbog toga.
Umela sam da prećutim i sačuvam od nekih ljudi kojima je bila duševna hrana moje detinjstvo.
Mnogi ni dan danas ne znaju kako i gde sam odrasla i kako sam uspela da opstanem, istrajem.
Recimo Vilotićevi roditelji znali su istinu, ali kad god je neko došao od njihove familije, oni su pričali kako su mi roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći.
Tu sam više puta bila dovedena u neprijatnu situaciju, jer mnogi ljudi ne razmišljaju, pa su me pitali, a ja nezanajući o čemu se radi, samo sam ostala nema.
Dešavalo se i meni dok sam išla u srednju školu, da nekako nađem neki izgovor zašto ne može niko kod mene da dođe, ali nikada nisam smislila neku ulogu.
Za sve sam bila kod neke tetke, a moji su daleko i tu je bio kraj priče.

Generalno, ne podnosim ljude koji imaju 116 maski i koji predstavlaju sebe u ružičastom svetlu, ne znam šta time dobijaju?!
Da ih neko voli, da ih neko prihvati?!
Ne hvala, ja sam ovo, pa ko hoće sa mnom, ja ću sa njim još bolje