Semjuel Tejlor Kolridž

od **Still_dreaming** Sre Feb 01, 2012 9:24 am

Semjuel Tejlor Kolridž (Samuel Taylor Coleridge) je rođen 21. oktobra 1772. godine u gradiću Oteri Sent Meri, u Devonšajru, kao najmlađe od desetoro dece. Njegov otac bio je ugledni vikar. Bio je ljubimac roditelja i rano se okrenuo književnosti. U jednom pismu kaže da je u šestoj godini čitao ‚‚Robinsona Krusoa'' i arapske bajke. Posle očeve smrti, 1781. godine, poslali su ga, mimo njegove želje, u školu „Hristova ubožnica“, osnovanu u šesnaestom veku, i poznatu po rigidnosti, naročito prema novoprispelim učenicima. Kolridž je jedva izdržavao dril. Sve to je iskomplikovalo odnos prema majci (koja ga je tamo poslala), dok je umrlog oca pesnik obožavao do idealizacije.

Od 1791. do 1794. on je student Isusovog koledža u Kembridžu. Tamo upoznaje izvesne radikalne ideje preko pesnika Roberta Saudija. Nose se mišlju da osnuju utopijsku komunu u divljinama Pensilvanije. Žene se sa dve sestre, Sarom i Editom Friker, ali je Kolridžov brak nesrećan. Iste godine upoznaje Vilijama Vordsvorta i njegovu sestru Doroti. Oko 1796. godine počinje da uzima lek laudanum, zbog hroničnih bolova koji uključuju i facijalnu neuralgiju. Narednih godina sve više koristi opijum i ta upotreba se, lagano, pretvara u zavisnost. Vordsvortu, koji ga posećuje, govori kako je pesma „Kublaj-Kan“ nastala kao rezultat opijatskih snoviđenja. Godine 1798. objavljuje, sa Vordsvortom, „Lirske balade“ koje označavaju početak engleskog romantizma. U jesen 1798. on i Vordsvort odlaze u Nemačku. Njega posebno zanimaju Kantova filozofija i dramska dela Gotholda Lesinga. Pre no što će se vratiti u Englesku, preveo je Šilerovu dramsku trilogiju „Valenštajn“.

Godine 1799. on i Vordsvort provode izvesno vreme na farmi Tomasa Hačinsona u Sokbernu, kod Darlingtona. Obojica su zaljubljeni, Kolridž u Saru Hačinson (kojoj posvećuje pesme, nazivajući je Azrom), a Vordsvort u njenu sestru Meri kojom će se oženiti 1802. godine. Sari posvećuje pesmu „Ljubav“, koja će poslužiti kao nadahnuće Kitsu, za njegovu „La belle dame sans merci“. Godine 1804. putuje na Siciliju i Maltu, gde povremeno radi za englesko poslanstvo, piše za list „Prijatelj“ – ali su, zbog opijuma, odnosi sa okolinom sve gori – slede razvod, pa raskid sa Vordsvortom, oduzimaju mu deo njegovih stalnih prihoda i napokon 1814. dospeva na lečenje, nalazeći se pod stalnim nadzorom dr Danijela. Tomas de Kvinsi smatra da je Kolridžova zavisnost od opijuma nastala zbog povremenih umetničkih kriza, kad mu se činilo da više ne može da piše.

Između 1810. i 1820. održao je niz predavanja u Londonu i Bristolu, uglavnom o Šekspiru. Iako su njegovi javni nastupi gotovo uvek praćeni problemom njegovog spazmatičnog ponašanja (zbog opijuma), pa usled toga varira kvalitet samih lekcija, smatra se da je njegov tekst o „Hamletu“, iz te serije, pročitan na javnom predavanju 2. januara 1812. sve do danas jedna od najboljih studija o toj Šekspirovoj drami. Napokon, 1817. godine Kolridža u svoj dom prima psihijatar Džejms Gilman, gde će Kolridž ostati do kraja života. Kod Gilmana je napisao svoje autobiografsko prozno delo ‚‚Biographia literaria'' i više novih pesničkih knjiga. Njegov dom postao je stecište slavnih posetilaca, među kojima su Karlajl i Emerson. Umro je posle srčanog udara, posledice višedecenijske opijatske zavisnosti, 25. jula 1834. godine. Kolridž je pesnik vizionar, bujne gotičke fantazije i smelih ritmova. Posebna zanimljivost je njegova tzv. „konverzaciona“ poezija – poezija odgovora na svakodnevne izazove, ili komentara sopstvene verzije pesnički bitnih izazova. I na malom prostoru, kao i u prostoru poeme („Pesma o starom mornaru“), on postiže značajne učinke koji su englesku poeziju vodili ka Bajronovom geniju.

Ostala dela: ‚‚Robespjerov pad'' (zajedno sa Sautijem), ‚‚Sibilsko lišće'', ‚‚Ispovesti ispitivačkog duha'' itd.

od **ThePoet** Sub Avg 18, 2012 11:29 pm

KUBLAJ KAN
Prevela sa engleskog Ranka Kuić

U Zenaduu Kublaj-kan
sazida divan dvor za pir
gde sveti potok, Alfa zvan,
kroz špilja svod još nikom znan,
u morski hrli vir.
A poljem dokle seže vid
od kula kruži dugi zid.
Tu mnogom vrtu potok pruža sjaj,
tu cvate tamjan koji daje kad;
a mnogi suncem obasjani gaj
tu grle šume gde je večni hlad.

Al’ gle taj ponor dubok koji pada
niz breg što zelen spušta se do kedra!
K’o kraj je divlji gde bled mesec vlada;
Sred njega huči k’o kad posred hada
za mrtvim dragim žena busa nedra!
A kroz taj ponor, ključajuć’ sve više,
baš k’o da zemlja užurbano diše,
mlaz vode silan probi sebi put;
a tu i tamo dah mu seku ljut
sve parčad krupna što skaču k’o grad,
k’o žito kad ga vrše vranac mlad:
i tu gde igra tih gromada splet,
u tren šiknu onaj potok svet.
Pet milja zatim lutaše kroz gore,
pa posta rekom potok Alfa zvan;
kroz špilja svod, što nikom nije znan,
on s bukom stiže u to mrtvo more:
tu Kublaj začu, u svoj buci toj,
gde glas predaka proriče mu boj.

Pola senke toga dvora
lebdi tamo gde je val,
gde se čuje odjek hora
bučne vode, gde je žal.
To čudo još ne vide ljudski stvor:
na lednoj špilji sav u suncu dvor.

Uz cimbal jedna devojka
dođe mi na san:
u Abisiniji joj dom,
na instrumentu svira tom,
o Abor-gori peva.
Da mogu da ponovim sad
tu svirku i taj poj,
očar'o bi me njegov sklad,
pa dug i glasan napev moj
sazid’o bi taj dvor gde vlada led!
I tad bi rekla duša svaka:
ej, tog se čuvaj vilenjaka,
jer žar mu oko, kosa laka!
Oko njeg bajaj trostruk red,
nek vid ti zastre sveti strah,
jer on je pio rose dah
i rajskog mleka jeo med.

Semjuel Tejlor Kolridž

Semjuel Tejlor Kolridž

Semjuel Tejlor Kolridž - Kublaj Kan