Džonatan Svift

Nazivaju ga velikim mizantropom, vrhunskim satiričarem, ljubiteljem crnog humora, pronicljivim društvenim, kulturnim i političkim kritičarem. Pisao je pamflete, pesme, eseje, romane... Najpoznatiji je kao autor dela „Guliverova putovanja".

Njegova dela odlikuju se sporim tempom, detaljnom analizom. On provocira čitaoce svojom gorkom ironijom i vrhunskim cinizmom, ali ironija i cinizam su, kao i uvek, samo plod sukoba uzvišenih idela i surove stvarnosti. Nazivaju ga mizantropom, jer je otvoreno govorio o ljudskim manama; cinikom, jer je ismevao stereotipe u nauci i religiji; mračnjakom koji se borio protiv mračnjaštva, protivrečnim revolucionarom koji se zalagao za stare vrednosti, dok su mnoge nepoznanice iz njegovog života povod za mnogobrojna nagađanja, najčešće bez ikakvog realnog uporišta.

Otac Džonatana Svifta (Jonathan Swift), Džonatan stariji, preselio se u Irsku iz Engleske, nakon povratka Stjuartovih na kraljevski tron. Tu se 1664. godine oženio sa Abigejl Erik, koja mu je ubrzo rodila ćerku. Sedam meseci pre rođenja svog sina 30. novembra 1667. godine, Džonatan stariji je iznenada umro. Džonatan Svift mlađi bio je bolešljivo dete, a skoro celoga života je bolovao od Manijerove bolesti, koja je uzrokovala periodične vrtoglavice, mučninu i gubitak sluha. Majka je bila bez ikakvih prihoda i živeli su u velikom siromaštvu, pa je zato rešila da se vrati nazad u Englesku, kod rodbine koja je živela u Lesteru. Kada je došlo vreme da mladi Džonatan krene u školu, o njemu je počeo da se stara stric. Tako se Džonatan vratio u Irsku, gde mu je stric obezbedio najbolje moguće školovanje, iako će Svift uvek biti loš đak i sticaće diplome zahvaljujući raznoraznim vezama. U šestoj godini se upisao u najbolju osnovnu školu u to doba u Irskoj, Kilkeni, da bi se 1682. godine upisao u Triniti koledž, na kojem diplomira 1686. godine.

1689. godine ponovo odlazi u Englesku, u Mur park, gde, preko raznih rodbinskih veza, počinje da radi kao sekretar svog daljeg rođaka po majci, ser Vilijema Templa, diplomate u penziji. Ovo je veliki preokret u njegovom životu, jer iznenada ima priliku da upozna mnoge ugledne i uticajne političke ličnosti. Ovde, u Mur parku, Džonatan postaje tutor osmogodišnje devojčice, Ester Džonson, ćerke jedne od poslužiteljki na Templovom imanju, sa kojom će oformiti blisko i doživotno prijateljstvo.

1694. godine, zahvaljujući uticaju i vezama ser Vilijema Templa, Džonatan je magistrirao na univerzitetu Oksford. Iste ove godine postao je i vikar u Kilrutu, u Irskoj.

1704. godine objavio je sabrane satirične spise pod zajedničkim naslovom „Priča o buretu". Iste godine objavljuje i delo „Borba knjiga", u kojoj staje na stranu drevnih autora u tada aktuelnoj raspravi u književnim krugovima: da li su bolji stari ili novi umetnici? Sem jednog dela, sve svoje rukopise je objavljivao pod pseudonimima, od kojih je Isak Bikerstaf najčešće koristio za svoje političke tekstove i komentare.

1707. godine, između ostalog, zalagao se za ukidanje poreza na prihode irskog sveštenstva, što su vigovci glatko odbili. Usled toga, Svift će se ubrzo okrenuti drugoj moćnoj političkoj stranci.

Značajan periodu u životu Džonatana Svifta započeo je sa 1710. godinom, kada torijevci, na čelu sa Robertom Harlijem i Henrijem St. Džonom, smenjuju vigovce na vlasti u Engleskoj. Nova administracija okončava sukobe sa Francuskom i zauzima se za Anglikansku crkvu. Svift im se pridružuje i uskoro postaje urednik u glasilu torijevaca „The Examiner", u okviru kojeg će pisati oštre, satirične tekstove (potpisane pesudonimom) u kojima će kritikovati greške vigovaca. U pamfletu „Ponašanje saveznika" (1711) optužio ih je da su namerno odugovlačili Rat oko španskog nasleđa iz ličnih interesa, što će dovesti do smene Džona Čerčila, Prvog vojvode od Malboroa, vrhovnog zapovednika Britanske armije. Svift je ubrzo postao deo unutrašnjeg kruga torijevaca, često bivajući posrednik između ministra spoljnih poslova i premijera, koji su bili u stalnim sukobima. Nakon smrti kraljice Ane, na tron dolazi kralj Džordž I, a sa njim i vigovci na vlast. Vođama torijevaca je suđeno zato što su u tajnosti vodili pregovore oko sklapanja mira sa Francuskom, a Džonatan Svift se sklanja iz Engleske i vraća u rodnu Irsku.

U ovom periodu, Svift je započeo i rad na knjizi „Dnevnik za Stelu", koja se sastoji od serije intimnih pisama, u kojima izražva ljubavnu naklonost jezikom tepanja, otkrivajući novi aspekt svoje enigmatične ličnosti. Stela je ime kojim je nazivao Ester Džonson, još od perioda tutorstva. Istraživači se i danas muče da odgonetnu kakav je, zapravo, bio njihov odnos. Iznose se razne teze, između ostalog i da su se oni tajno venčali 1716. godine, ali za sada ne postoje dokazi za to.

1713. godine, Svift je postao starešina katedrale Sv. Patrika u Dablinu. Iste godine, sa nekolicinom prijatelja, učestvuje u osnivanju književnog kluba.

U ovom periodu upoznaće još jednu Ester, Ester Venhomraj (Esther Vanhomrigh), koju će zvati - Vanesa. Po pismima koje mu je slala, jasno je da je ona prema njemu gajila duboka i strasna osećanja, ali da ju je on uvek držao na odstojanju, iako nikada nije prekidao prijateljski odnos.

1724. pod pseudonimom M. B. Drapier objavio je „The Drapier´s Letters", u kojima protestuje protiv mita, korupcije, prevara i lošeg postupanja prema Ircima. Zanimljivo je da autorstvo nije otkriveno tokom njegovog života, ali je uzrokovalo mnogo kontraverzi i javnih rasprava, što je i bila namera. Naročito se podigla prašina oko rečenice iz četvrog pisma, koja glasi: „po zakonu Božjem, zakonu prirode, nacije i vaše zemlje, vi jeste ili bi trebalo da budete, slobodni ljudi kao vaša braća u Engleskoj."

1726. godine izlazi njegovo remek-delo, ponovo objavljeno pod pseudonimom - „Guliverova putovanja". Prvobitno je nameravao da ismeje taštinu i hipokriziju savremenog dvora, državnika i političkih partija, ali je tokom pisanja (pretpostavlja se da je ono trajalo oko šest godina), počeo da širi i produbljuje svoje namere i da unosi svoja razmišljanja o celokupnom ljudskom društvu i civilizaciji. Naučnici su skloni da istoriju čovečanstva posmatraju kao napredovanje od imaginarnog pećinskog do savremenog čoveka, ali Svift pokušava detaljnom analizom da otkrije šta je dobijeno, a šta je sve žrtvovano tokom tog procesa tehnoloških i društvenih promena i da li je čovek zaista napredovao (o ovome je detaljno pisao u svom eseju „Rasprava o mehaničkoj operaciji nad duhom").

„Guliverova putovanja" su oštra satira, ali su napisana tako maštovito, duhovito i jednostavno da su postala jedno od omiljenih dečijih štiva. Razlog ovog jednostavnog stila leži upravo u Sviftovom uverenju da se moderni pisci, kao i svi savremeni školovani ljudi, gube u besmislenim apstrakcijama koje ne služe ničemu.

Oduvek je mrzeo sve stereotipe, posebno u jeziku, nazivajući ih demagoškim alatom onih koji misle da se mudrost krije u visokoparnim rečima i stranim izrazima, a ne u njihovom značenju.

„Guliverova putovanja" se sastoje od četiri knjige, tj. četiri Guliverova putovanja u udaljenje zemlje sveta. U prvoj knjizi, Guliver, nakon brodoloma, završi na ostrvu na kojem žive Liliputanci, ratoborni, ali trivijalni patuljci koji su u ratu sa Blefuščanima. On je u početku njihov zatvorenik, ali nakon što onemogući invaziju Blefuščana, vrlo lako se transformiše u heroja. Ali, ni status heroja neće dugo potrajati, kada zapaljeni parlament ugasi mokrenjem po njemu. U drugoj knjizi, odlazi u zemlju u kojoj žive divovi, a u trećoj posećuje ostrvo Laputa, na kojem posećuje njihovu Akademiju Lagodo (što je parodija na Kraljevsku akademiju nauka) gde upoznaje poludele naučnike koji se bave isključivo nepraktičnim studijama, dok za stvarne probleme ne mare. Četvrta knjiga predstavlja Guliverovo putovanje u utopijsku zemlju, gde žive racionalni i plemeniti konji, ali i odvratni i poročni Jahui. Iako Guliver na početku pokušava da se pretvara da ih ne prepoznaje, on je na kraju primoran da prizna da su Jahui zapravo ljudi.

28. januara 1728. umrla je Stela. Svift je bio uz nju na samrtničkoj postelji. Nakon ovog događaja, njegovo zdravlje naglo slabi, pojačavaju se simptomi Manijerove, a neki sumnjaju da je oboleo i od Alchajemrove bolesti.

1729. godine objavljuje esej „Jedan skroman predlog", izuzetno oštar, zajedljiv tekst, obojen crnim humorom. Oduvek želeći da potrese čitaoce i time ih natera na razmišljanje, on savetuje siromašnim Ircima da svoju decu prodaju kao najukusniju i najzdraviju hranu bogatašima, čime bi se rešio problem prevelike populacije, ali i ekonomska kriza. Suštinski, on u ovom eseju kritikuje ropsku prirodu i moralnu tupost običnog čoveka, koji je spreman da se povinuje svemu što vlast od njega traži. Nakon objave, Svift postaje heroj Iraca i stiče ugled beskompromisnog kritičara društva, politike, religije, ali i prazne logike, konvencija, nauke i etike.

Poslednje Sviftove godine su predmet različitih spekulacija. Jedni tvrde da je oslepeo, drugi da je poludeo, ali je činjenica da je on ostao književno aktivan sve do nekoliko godina pred smrt kada je pretpeo šlog i izgubio moć govora. 1742. godine zvanično je ustanovljeno da više nije u stanju da se stara o sebi i dodeljeni su mu staratelji.

19. oktobra 1745. godine je umro i, po njegovoj želji, sahranjen je pored Stele u katedrali Svetog Patrika u Dablinu.