Klod Mone

od **Still_dreaming** Pon Feb 06, 2012 5:13 am

Klod Mone (Oscar-Claude Monet) je rođen u Parizu, 14. novembra 1840. godine, a odrastao je u pristojnoj porodici koja je pripadala nižoj srednjoj klasi. Kada je propao posao u bakalnici njegovog oca, porodica se 1845. preselila u lučki grad Avr, gde Mone provodi svoje detinjstvo. Letovao je u seoskoj kući tetke Sofije u Sent-Adresu, gde je po ceo dan lutao obalom, dinama i grebenima pored mora i zbog toga je često napuštao školu. Još kao dečak stiče lokalnu slavu crtajući karikature nastavnika, rođaka i prijatelja. Mogle su se čak i kupiti ili videti u izlozima, a jedan uvaženi građanin Avra, trgovac bojama i slikar, Ežen Buden, nalazi da su crteži više nego dobri i traži da upozna autora. Do tog poznanstva 1858. godine Mone nije ni sanjao da će postati slikar. On sa Budenom odlazi u prirodu i sa crtanja perom prelazi na boje mora i normandijskih predela. Tada odlučuje da se bavi slikarstvom. Međutim, njegov otac nije bio oduševljen tom idejom pa stoga nije želeo da mu pomogne. On je sina video kao naslednika u sada već uspešnom porodičnom poslu. Uzaludno se nadajući da će ga ludost proći, pustio ga je da ide svojim putem.

Ponevši sa sobom zaradu od karikatura, Mone se uputio ka Parizu i upisao na akademiju Svis, malu privatnu umetničku školu gde stiče mnogo povoljnih prilika za slikanje aktova i upoznavanje drugih mladih umetnika. U poseti Luvru video je slikare koji su kopirali dela starih majstora, a on, ponevši sa sobom boje i ostali alat, seo bi pored prozora i slikao šta bi video. U Parizu je bio nekoliko godina i upoznao je umetnike koji će mu postati prijatelji. Jedan od njih je bio Eduard Mane.

Juna 1861. Mone odlazi u Alžir, gde ga šalju da odsluži vojni rok. Zbog zdravstvenih problema, vraća se kući u Avr, prethodno se složivši da završi studije umetnosti na univerzitetu. Tu upoznaje holandskog slikara Johana Bertolda Jonkinda, čijim se pejzažima ranije divio na pariskom Salonu. Njegov potez četkom bio je mek i opušten i bio je jedan od neposrednih preteča impresionizma. Smatran je za preteču modernog slikarstva, a njegova dela prikazuju trenutke kada se svetlost i materija spajaju i prožimaju u jednu jedinstvenu dimenziju prostora.

Mone se 1862. ponovo vraća u Pariz i pridružuje se nezavisnom učiteljskom ateljeu Šarla Glejra. Tu upoznaje tri mlada umetnika Frederika Bazila, Alfreda Sislija i Ogista Renoara. Oni su posedovali zajednički pristup umetnosti i idejni krug budućih impresionista je bio stvoren.

Mone je uskoro postigao svoj prvi uspeh na Salonu 1865. koji prihvata dve njegove slike predela sa Sene i ne donosi ništa novo jer ih publika hvali. On već u visokom stepenu poseduje osećaj za harmoniju boja i za vrednost boja u celini, kao i sposobnost da njom obeleži svaki karakter. Pojavljuje se na Salonima 1866. i 1868. godine, a povremeno se vraća u Pariz da bi slikao grad, ali nikada nije postao pravi Parižanin. Tu je slikao sa Renoarom. ‚‚Infantkinjin vrt” npr. slikan je iz Luvra pri oblačnom vremenu. Figure koje se pojavljuju na slici su mrlje i potezi bez namere da se bilo šta ispriča ili prikaže neko dešavanje, već da se definiše prostor i uhvati momenat svetlosti. U tom periodu nastaju i slike „Žena u bašti“ i „Na obali Sene, Bennecourt“, na kojima mu je kao model poslužila njegova buduća žena, Kamij.

‚‚Žena u bašti'', ulje na platnu, 1867.

U ovo vreme on se bori za život, a njegov prijatelj Bazil mu je bio jedini izvor podrške. Kao dokazi njegovih nevolja, postoje brojna pisma u kome ga Mone moli za novac. Njegova porodica, razočarana saznanjem da živi sa Kamij, ženom skromnog porekla, odbija da mu pomogne. Ubrzo zatim, Mone lažno obaveštava porodicu da su se on i Kamij rastali i oni ga odmah prihvataju. Leto 1867. provodi u Sent-Adresu kada mu se rađa i prvi sin Žan. Tu je bio pod velikim uticajem raznobojne raskoši i obilja cveća u vrtovima. Sunčeva svetlost na slici ‚‚Terasa u Sent-Adresu” probudila je boju uspavanu umetnošću realista, svojom sjajnom crvenom istaknutom uz pomoć bele i posebno bujne zelene. Na slici ‚‚Terasa u Sent-Adresu” cveće i svetlost bili su dopunjeni vodom, a figura u prvom planu je njegov otac, kako je Mone sam kasnije objasnio. Potez na ovim slikama nije tako opušten kao na pariskim slikama, a figure su, kao i terasa i more, ukočeni.

‚‚Terasa u Sent-Adresu'', ulje na platnu, 1866/67.

Mone se na Salonu proslavio kao slikar mora, kojim je ostao fasciniran ceo svoj život. Voleo je takođe da slika jezera ili ribnjake, a neprestano se vraćao svojoj reci Seni. U svemu tome on je proučavao ne samo menjanje i pomeranje vode u različitim vremenskim uslovima, već i sposobnost vode da reflektuje svetlo i menja pejzaž. Kasnije u Grenjueru on je u potpunosti savladao materijalizaciju vodene površine dok se talasa. Tu njegova umetnost gubi i poslednje tragove teatralne ukočenosti.

Nekoliko godina ranije, 1863. slikar Eduard Mane izazvao je ogromnu senzaciju slikom „Doručak na travi“ koja prikazuje dva gradska gospodina u odelu kako u društvu nage dame obeduju hleb, uz vino i voće, dok u pozadini druga žena pere svoja stopala. Publika je jedva obuzdavala svoj prezir prema toj slici. Sa druge strane, Mone je bio oduševljen Maneovom veštinom. Maneova slika nastala je u ateljeu i u njoj se oseća uticaj tradicije, dok je Mone tragajući za efektom trenutka slikao na otvorenom. Od Budena, koji ga je hrabrio da slika napolju, on je naučio da sve što je slikano na licu mesta poseduje energiju i živost u potezu koju je nemoguće dostići u ateljeu.

To slikanje en plain air (na otvorenom prostoru) podraumeva stalnu odgovornost da se prati promena atmosfere i svetla. Ono sto je zaista bilo novo u umetnosti i revolucionarno jeste princip odlaska u prirodu sa štafelajem i platnom, paletom i uljem, da se slika i radi na platnu napolju, pa čak i da se platno tamo završi. Mone je bio jedan od prvih koji je svoj atelje preneo na ovaj način. Godine 1869. on je naslikao svoj „Doručak na travi“. Toga leta, zajedno sa svojom devetnaestogodišnjom ljubavnicom Kamij Donisje i prijateljem Bazilom, otišao je u šumu i tamo su oni strpljivo pozirali za sve figure na slici. Na sledećem Salonu ona je bila odbijena, a Maneov uticaj je bio više nego očigledan. To se ogleda u načinu komponovanja slike i osvajanja prostora. On koristi razigrani hod četke i tonsko uprošćavanje, a svetlost se ne odbija od materije već prožima i određuje tu istu materiju u prostoru ispunjenom suncem.

‚‚Doručak na travi'', ulje na platnu, 1865 - 1866.

Za Salon 1870. njegove slike su kolorisane i smele. Sredstva su uprošćena do krajnje granice, a kompozicija je jednostavna i pročišćena od svega što je suvišno i nepotrebno. Svetlost još uvek nije u potpunosti definisana, ali su impresionisti stvorili jednistven način slikanja četkom. Koristili su kratke poteze i zareze kao mrlje, postavljajući jedne uz druge svetlije tonove sa kontrasnim, tamijim senkama, još uvek punim boje.

Ova je tehnika bila široko prihvaćena u crtežu, ali se smatralo da su impresionisti pali na testu veštine. Način na koji Mone i njegovi savremenici tretiraju ljudsku figuru je posebno nervirao njihove savremenike. Običan građanin koji se u šetnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je poput mrlje. Moneovi ljudi prosto služe kao površina na kojoj svetlost može da se igra.

Posle izbijanja francusko-pruskog rata, 19. jula 1870. godine, Mone je pobegao u Englesku i dok je boravio tamo proučavao je dela Vilijama Ternera čiji su pejzaži imali veliki uticaj na Moneovo stvaralaštvo. Proleća 1871. Moneova dela su bila odbijena na izložbi na kraljevskoj akademiji. U maju 1871. otišao je iz Londona u Zandam gde je nastalo 25 njegovih slika. Od decembra 1871. do 1878. je živeo u Aržanteju, selu blizu Pariza, gde je naslikao neka od njegovih najboljih dela.

Pošto su mlađi umetnici bili izbačeni iz krugova svih dešavanja, odlučili su da preuzmu stvar u svoje ruke. Mone, Renoar, Pisaro, Sisli, Dega, Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoja dela nezavisno od Salona, osnovali su Udruženje nepoznatih umetnika, slikara, vajara, grafičara i drugih. Mone je bio tvorac slike koja je primljena sa gnevom i podsmehom, on je bio pokretač nove izložbe. Ona je otvorena u ateljeu fotografa Nadara, na Kaputsinskom bulevaru u Parizu 15. maja 1874. godine. Izložba je imala malo posetilaca i dobila je uglavnom negativne kritike. Nije bilo ni programa ni manifesta, jedino je bilo pronađeno ime za ovo udruženje umetnika. Jedna Moneova slika, već poznata po svom neobičnom nazivu, nadahnula je podrugljive kritičare poput novinara Luja Leroja, da pokretu daju ime. Danas je poznato da je to delo kojim počinje impresionizam. Štampa je ime impresionista prihvatila najpre podrugljivo, da bi zatim postalo opšte prihvaćeno i slavno. Reč impression na francuskom znači ‚‚utisak'' i Mone ju je koristio još 10 godina pre konkretne pojave ovog pravca.

Ovi mladi slikari su takav prijem kod publike izazvali svojim neobičnim slikama, prepunim vedrim bojama, na kojima nije bilo ni jedne jasne konture, ni jedne određene boje, ni jednog izmodeliranog volumena, ni jedne materije tačno određene. Tehnika slikanja je podrazumevala nanošenje slika u mrljama, tačkicama ili malim pravougaonicima. Nauka otkriva da boja nije sastavni deo predmeta, već da ona zavisi od svetlosti i da se menja prema okolini. Za promene koje su nastupile je bilo bitno da se sadržaj slike stavi u drugi plan. Način slikanja postaje izraz vremena, a izvor nadahnuća više nije u stanju društva, već u našoj obaveštenosti o čoveku i prirodi. Time umetnost prilazi nauci, što se naziva intelektualizacija umetnosti.

Slika „Impresija, rađanje sunca“ je nastala u Avru 1872. godine. Tamni obrisi obale i horizonta, tajanstvene senke bačene na tamnu vodu i sjajni odsjaj sunca koje se rađa, čine smeli pokušaj Monea da načini sliku od neobičnih elemenata - jer je on svesno slikao doživljaje i raspoloženja radije nego opipljive činjenice. Narandžasti odsjaj sunca suprotstavlja tonovima sive. Strukturu i živost daju jarboli i dimnjaci pokriveni izmaglicom. Neposrednost kojima je beležio svoja opažanja trenutka u javnosti je izazvala skandal. Mone je bio nazvan ‚‚umetnikom trenutka'' i to je postalo njegovo životno delo, a cilj je bio da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.

‚‚Impresija, rađanje sunca'', ulje na platnu, 1872.

Nakon što se preselio u Aržantej, Mone se venčao sa Kamij i tada je bračni par iznajmio kuću i vrt. Budući da je Aržantej udaljen od Pariza desetak kilometara, Mone je ljudima iz grada nudio jedrenje, restorane, kafee, mesto za kupanje, kao i divlja polja makova i idilične trenutke na suncu u čamcima sa veslima. Ubrzo je Aržantej postao omiljeno mesto impresionista.

Miraz koji je dobila Kamij i novac koji je nasledio Mone posle smrti oca, po prvi put su im dozvoljavali da žive udobniji život. Mone je sada dobijao pomoć od trgovca umetničkim delima Pola Dirana-Ruela, koji tada redovno kupuje njegove slike. U Aržanteju Mone čamcu dodaje kabinu i platneni krov i koristi ga kao ploveći atelje. Upravo taj atelje na čamcu se može videti na velikom broju njegovih slika.

Slika „Polje maka u Aržanteju“ prikazuje polja prekrivena cvećem i letnjim suncem, sa nebom na kome tonu prozirni beli oblaci. Slika sadrži sve što je bitno za impresionizam: treperavo osvetljenje, slikanje čistim bojama, nemirnu igru tonova, tehniku višebojnih crtica i tačaka. Paleta sadrži samo nekoliko boja: žutu, narandžastu, crvenu, ljubičastu, plavu i smaragdno zelenu.

‚‚Polje maka u Aržanteju'', ulje na platnu, 1873.

Mone slika „Železničku stanica Sen Lazar“ 1877. godine. Ova stanica je dugo fascinirala Monea i progonjen željom da je naslika, bio je dosta zanesen njom. Vozovi su bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su bile pune uglja, tako da su izbacivale paru na način na koji je Mone to želeo. Izazivajuci opšte strahopoštovanje, on se smestio na stanici i danima je slikao. Privlačile su ga linearne strukture, a da bi produbio prostor, upotrebio je dim, paru i sunčevu svetlost. Tako je fiksirao jedan momenat u blistavoj igri materije i sunca. Svetlost je ta koja ovde određuje prirodu. Prikazan je kontrast između blistavog sjaja u kome se kupaju zgrade u pozadini, izvan stanice, i guste plavkaste izmaglice koja se širi u prednjem planu i meša sa dimom lokomotive.

‚‚Stanica Sen Lazar u Parizu'', ulje na platnu, 1877.

Poslednje godine u Parizu su donele finansijske poteškoće i to je imalo uticaja na Moneovu motivaciju. Bilo ga je sramota, prodavao je kolekcionarima čitave serije svojih slika po ceni koju bi sami odredili. Uskoro se seli sa porodicom u skromnu kuću u Veteju, a porodica Osede, koja je bankrotirala, pridružuje im se sa svojih šestoro dece.

Kamij je od 1876. bolovala od tuberkuloze i po drugi put u drugom stanju, donela je još jednog sina na svet u martu 1878. godine. Kamij Donisje, njegov jedini model, dama koja je šetala kroz polja bulki i livade, u letnjoj haljini i sa visoko podignutim suncobranom, stara samo 32 godine, umrla je 5. septembra 1879. godine, ostavivši muža sa dva sina. Mone je tada posmatrao kolorističke promene koje je smrt donela njenom licu. Njegova slika žene na samrtnoj postelji je više od studije svetla. Ovo je jedan od retkih Moneovih crteža. Njene ozbiljne oči i meka izražajna usta ukazivali su na to da je reč o tolerantnoj osobi dobrog srca. Na ovoj slici, na odru, ipak nema ubedljivosti njenih crta - lice mrtve žene, jednostavno nacrtano kao da leži na jastuku, izgledalo je kao da je utonula u dubok san i ledenu hladnoću. Topla svetlost obasjava krevet sa strane, pa se čini kao da će otopiti zaleđenost njenog lica. Jedino rumenilo dolazi od buketa ruža na njenim grudima. Moneov potez je uznemiren, ljutit, neumeren, ali u pojedinim delovima dirljivo nežan.

U tom periodu Mone je počeo da raskida veze sa drugim impresionistima. Optuživali su ga zbog sopstvenog kraja i da više ne podržava grupu ni njenu delatnost. Oko 1880. godine u Moneovom slikarstvu se opažaju promene. To je godina njegove prve samostalne izložbe. Upućeni su primetili da se koleba između čvršće forme i potpunog kolorizma. Na slici „Crkva u Veteju“ dolazi do zbijanja i sažimanja materije i cela je izgrađena na temelju jedne prilično naglašene konstrukcije.

Neposredno posle toga, Mone je mogao sebi priuštiti sebi ono o čemu sanja svaki umetnik: ekonomsku nezavisnot i slobodu stvaranja. Godine 1883. iznajmio je kuću u Živerniju i preselio se tamo sa svojom velikom porodicom koju su činili njegova dva sina, Alis Osede i njenih šestoro dece. Tada počinje mnogo mirnije doba u njihovom prostranom i jednostavnom seoskom domu. To je bila njegova poslednja selidba. Tu ostaje 43 godine do svoje smrti. Ta druga polovina njegovog života donosi mu izobilje sigurnosti i zakasnelo priznanje i slavu. Tu je našao mir i podstrek da završi svoj rad. Do 1890. Mone je imao dovoljno uspeha da kupi kuću i sporedne zgrade. Do tada je već imao dva studija. Početno sa 1880. pa sve do svoje smrti 1926, Mone radi na serijskim slikama, u kojima objekat slike varira u odnosu na spoljašnje prilike i vremenske uslove.

Posle smrti svog muža, Alis Osede se udala za Monea 1892. godine i time su ozvaničili vezu koja je trajala dugo i koja možda datira još iz vremena kada je njegova prva žena Kamij bila živa.

Tokom 1889. i 1890. godine Mone je uradio seriju slika stogova sena, teme koja je tadašnjem ukusu delovala ne samo jednostavno već i potpuno nemaštovito. Na nekim slikama ‚‚Plastovi” su prikazani izbliza, obradio ih je veoma različito, treperave u crvenom plamenu sunca na zalasku i prigušeno masivne u snegu. Mone traži posrednika između onoga što vidimo i osećamo - tu leži ogroman značaj impresionističke estetike.

‚‚Plastovi (zalazak sunca)'', ulje na platnu, 1890 - 1891.

„Plastovi“ su bili samo početak. Moneov najuspešniji poduhvat u ovom pravcu bila je serija slika nastalih u periodu između 1892. i 1894. godine. Radi se o pogledu na katedralu u Ruanu, a naslikao ih je čak dvadeset. Moćna, gotička građevina, bogato ukrašena ornamentima i obiljem figura, predstavlja jednu od najznačajnijih građevina srednjeg veka u Francuskoj. Mone je iznajmio malu sobu preko puta zapadne fasade i dve godine je u tri varijante slikao. Metod rada je bio započinjanje rada na nekoliko platana kako bi mogao da ih radi jedno za drugim kako se svetlo menjalo u toku dana. Kitnjasto pročelje ruanske katedrale, slikano od rane zore, kad sunce razliva zlataste tonove po
kamenu, do plavičastog smiraja jednog žarkog letnjeg dana, otkrilo je poseban interes njegove moći zapažanja. Tu dominira odnos materije i svetlosti. Ali ovoga puta Mone otkriva čari fakture, a preko fakture jednu posebnu materiju koja nije ni realna ni imginarna. U nekim delovima serije forma je odstranjena u tolikoj meri da se njeno postojanje samo može naslutiti preko rasporeda kolorističkih planova. Mnogima je već tada bilo jasno da je Mone isplivao iz voda impresionizma.

Moneovo interesovanje za serije se poklopilo sa povećanim interesovanjem za njegov rad. Serije slika su kod publike bile vrlo dobro prihvaćene. On je, ipak, prema svom radu bio samokritičan i više puta je uništio čitave serije slika. Mone je konačno doživeo uspeh i uskoro su ga smatrali jednim od najvažnijih slikara toga vremena. Serija slika Ruanske katedrale nije bila samo vrhunsko dostignuće u stvaralačkom radu zrelog slikara već je i osigurala njegov uspeh.

U potrazi za različitom svetlošću, Mone je putovao u druge zemlje. Osvojlili su ga treperavost snežnog dana u Norveškoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli i prelivanje duginih boja Venecije. Posetio je mnoge različite prostore, a posebno ga je fascinirala atmosfera prelivanja duginih boja i neprekidno menjanje senki sivog u Londonu, kom se često vraćao. Kao rezultate ovih putovanja, Mone 1904. godine izlaže trideset i sedam slika ovog grada. Tu je pokazao koliko je kultura gledanja napredovala od vremena velikog britanskog pejzažiste Vilijama Ternera. On unosi malo psihologije i analize u slikanje svetlosti, magle, odbleska na vodi, zalaska sunca i zgusnutih senki večeri. On slika London kao kao materiju podložnu promenama raspoloženja. Njegova senka zadire u suštinu problema, u boju, ton i formu. Većina tih slika je ogledalo emocionalnog stanja. Slika ‚‚Zgrada Parlamenta u Londonu” pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo zaista promenilo. Način na koji je predmet viđen je drugačiji. Moneova voda i građevine postaju površine na kojima se projektuje odsjaj boje. Viktorijanska gotička zgrada novog parlamenta vrlo je nejasna u izmaglici.

‚‚Zgrada parlamenta u Londonu'', ulje na platnu, 1905.

1912. godine Mone izlaže dvadeset i devet pejzaža Venecije. Na ovim slikama je bilo prisutno mnogo više ekspresionističko raspoloženje. Pogled na San Đorđo Mađore ili Palatu Kontarini nosili su u sebi romantičnu bajkovitost. Ovde je impresionista postao simbolista, proslavljajući tajanstvaeno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla.

Prodaja slika Moneu je omogućila da se posveti imanju u Živerniju koje je sve više uvećavao. Sa ogromnom energijom i oduševljenjem, uspeo je ne samo da stvori dom za svoju porodicu već i da izgradi i sopstveni mali raj – vrt u Živerniju. Uspeo je da voćnjak u kom su rasle normanske jabuke pretvori u vrt koji je ušao u istoriju. Volja koja je pokretala Monea u slikarstvu oblikovala je i ovaj vrt - birao je biljke imajući na umu motive za buduće slike. Kasnije su Monea posećivali američki kolekcionari i japansko plemstvo.

Mone je retko priređivao zabave u svom domu. Voleo je da leže rano kako bi sledećeg dana ustao pred zoru. Alis se brinula da Moneov rad ne bude opterećen gužvom u njihovom domaćinstvu. Početkom 90-ih, kupio je ispod kuće polje veličine oko 7500 m2. Od njegovog imanja bilo je odvojeno železničkim šinama, a pretvorio ga je u vrt uz pomoć potočića koji su tuda proticali. Kasnije je zaposlio baštovana koji se brinuo samo o bazenima i lokvanjima koji su tu rasli. Napravio je lučni drveni most sličan mostovima sa japanskih drvoreza. To je bilo njegovo mesto za razmišljanje, izloženo suncu, sa žabama koje su skalale u vodu i pticama koje su letele okolo. Materija je veoma poetična i trebalo je imati Moneove slikarske umešnosti da bi lokvanji postali umetnički doživljaj. Ovaj motiv opseda Monea još od 1890. godine, a „Lokvanji“ se obično uzimaju kao primer njegovog konačnog impresionističkog izraza. Očigledno je da je Mone težio ka dubini, finoći svojih slikarskih vizija, trudeći se da dematerijalizuje svet oko sebe, i nije se bojao optužbe da zadire u svet metafizike i neke vrste idealizma. On je želeo da se na slici oseti njegovo mentalno raspoloženje. To je u svojim slikama lokvanja postigao do najviše moguće mere, uzdigavši se do poetičnosti za koju će znati nefiguralno slikarstvo. Stvarnost ne sadrži ništa drugo osim volumena i planova, a to saznajemo samo preko boje.

‚‚Lokvanji'', ulje na platnu, 1905.

Na slikama lokvanja u bazenu Mone je otišao dalje nego bilo kada u svom slikarstvu. Površina vode sada prekriva čitavo platno, a veličina listova lokvanja predstavljala je Moneu sredstvo za uspostavljanje horizontala na njegovim slikama, dok je odraz vrba i trske u stvari proizvodio vertikale u strukturi. Ali ova geometrijska i ujednačena struktura nije ni monotona, a ni lišena života, jer je neobična dekorativnost lišća i cveta lokvanja dočarana veštom upotrebom boje. Smeštajući ih u mozaik svetlosti, sa neponovljivom veštinom i suptilnošću, on hvata i prikazuje na stotine različitih nijansi boja. Njegovi potezi nisu više ni horizontalni ni vertikalni, već se javlja slobodniji izraz u Moneovoj tehnici, zajedno sa udaljavanjem boja od realne prirode. I upotreba velikih formata je napravila lokvanje izuzetno bitnim za buduće umetnike. Kasni radovi lokvanja su najradikalniji odraz Moneovog dekorativnog stvaralaštva. Da bi ostao mlad i svež, on ih je slikao do poslednjeg časa sa namerom da ta čudesna dela kičice ostavi državi - onoj istoj državi koja mu nije otkupila nijednu sliku, nije dodelila nijednu nagradu i nije dala nijedno počasno zvanje.

Mone je ipak dočekao da njegovi „Lokvanji“ dođu u blizinu Luvra – u jedno posebno i za to preuređeno odeljenje – Oranžerija. Slike su bile postavljenje u dve ovalne prostorije, ali kao što to obično biva, tek nakon umetnikove smrti ove slike privlače veliku pažnju posetilaca. Mone je dugo, do 1950. godine bio ignorisan, sve do pojave apstraktnog ekspresionizma, kada je bio odgovarajuće poštovan.

Poslednje godine Moneovog života bile su doba plodnog rada, ali i njegovog sve većeg zahtevanja od samog sebe. U strahu od stvaranja radova osrednjeg kvaliteta, mnoge slike je uništio. Od 1908. godine bilo je mnoštvo dokaza da je Moneov vid oslabio i na pregledu je dijagnostifikovana katarakta. Nakon oklevanja, Mone je ipak bio operisan dva puta, pa je povratio svoj vid. Godine 1919. Moneov dobar prijatelj Renoar, poslednji iz društva impresionista, umire. Mone je svojim radom naučio umetnike i publiku da ponovo koriste svoje oči i čula, a u njegovim poslednjim radovima se oseća modernizam. Proslavljen širom sveta, tražen i proučavan, Mone je umro od raka pluća 5. decembra 1936. godine, u dubokoj starosti, sa 86 godina. Zahtevao je da pogreb bude jednostavan i otprilike pedeset ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani. Njegov dom u Živerniju od 1980. je otvoren za turiste i predstavlja jednu on najatraktivnih destinacija u ovom području. Klod Mone se smatra osnivačem impresionizma kao pravca, jer je bio najdosledniji u sprovođenju principa ovog pokreta. Čini se da je on jedini imao hrabrosti da prednjači, da ide do kraja. A upravo ta njegova sklonost ka iscrpljivanju stilskih vrednosti pružila je čvrsto verovanje u cilj. On nije ni jednom pao u iskušenje da promeni smer svog slikarstva ili sredstva. Doživeo je i retku sreću da mu niko nije mogao prebaciti da je u poznim godinama bio icsrpljen i zastareo. Reči Remija de Gurmona: „Ako uzmemo reč impresionizam u najužem značenju, onda će Mone biti jedini impresionista, jer je jedini bio sposoban da uskladi teoriju i praksu u veštini da preko slikarstva pruži sve one kolorističke utiske koje jedno oko može da primi. Impresionizam, to je Klod Mone lično, usamljen u svom geniju, slavnom i čarobnjačkom.“, govore dovolljno o veličini ovog umetnika.