Biti punoletan

Punoletstvo je nešto što mnogi čekaju iz različitih razloga. Neko jedva čeka da dobije vozačku dozvolu, neko da donosi druge važne odluke samosalno...
Ja i nisam ništa očekivao od punoletsva, tj. nisam razmišljao puno o tome.
Osim što sam dobio pravo glasa, dobio vozačku dozvolu, nije se pouno toga promenilo. Uglavnom sam samostalno donosio svoje odluke, s tim što kad sam punoletan je to i zakosnki osigurano
U toj svojoj slobodi o samostalnom odlučivanju sam odlučio da se preselim u Novi Sad idući trbuhom za kruhom i od svoje 19. godine sam smaostalan u svakom pogledu.
U ulozi punoletnog lica sam se snašao odlično i nije mi bio problem da savladam tu ‚‚ulogu".

Izvadila sam licnu Sa 16 mi nije trebala, pa sam je tek tad izvadila. Ostalo se nista nije promijenilo, niti sam ja ocekivala nesto da ce... Mislila sam da cu moci da odlucujem samo i da cu biti samostalnija, ali to se desilo tek godinu dana kasnije kad sam se odselila. Situacija i sudbina to odrede, ne punoljetstvo

Jedva sam cekala da napunim 18 godina.Jos prije punoljetstva sam mislila kako sam ja dovoljno zrela i samostalna (sa svim onim nezrelim stavovima kako ja mogu bez svakog,kako znam sto radim itd. ),a da ce nakon punoljetstva to sve biti formalno i konacno.

I onda se desio bum,spustilo me je na zemlju kao nikad do sad i shvatila sam da mi jos uvijek treba neko ko ce da mi pomogne,da se zaustavim i racionalno razmislim (u moru svojih suludih ideja koje su tako stvarne,jer ja mogu sve ),shvatila sam da ne znam sve i da iako imam neko iskustvo,ono nije dovoljno.

Punoljetstvo nosi odgovornost,a ja i dalje bjezim od te baba roge.Ali valjda je neki vid zrelosti spoznaja onih djelova sebe na kojima treba da radis.

Radovala sam se svakom novom danu i tome sto sam postajala odraslija i zrelija, ali ne mislim da sam ocekivala neko cudo od punoljetstva. Mozda sam mislila da cu dobiti znatno duzi izlaz i slobodu da se zabavljam sa mladicima, ali su te stvari (narocito izlaz) isle mnogo sporije nego sto sam ja to mislila. Sto kaze ces@ric@, dobila sam licnu kartu i pravo da glasam, i nista se drugo nije krupno promijenilo jos godinama. Zaposljavanje je bio prvi veci korak ka samostalnosti, a onda sam morala da odjednom odrastem i sazrem u potpunosti kada je poceo rat i ja otisla u inostranstvo.

Kad se samo setim dok sam bila mala, jedva sam cekala da napunim 18. godina,
mislila sam da cu tada biti Bog, da cu moci skinuti zvezde sa neba, da postajem svoj covek,
sam svoj gazda. Neka bitna zena axaxxa A ustvari : NISTA.
Ostalo je sve isto, desilo se samo to da postajem starija i da dobijam vozacku dozvolu.
Uloga je ostala ista, mala devojcica..jedva sam cekala taj 18-ti brzo se i pokajala,
jer godine lete kao lude. Volela bih da imam moc, da stopiram vreme

Nesto bih voljela dodati na ovu temu. Kao sto rekoh, za mene je pravo odrastanje doslo sa ratom i odlaskom u inostranstvo. I mislim da sam tada vrlo brzo sazrela i vrlo brzo se pocela snalaziti i donositi odluke, mada nikada prije u zivotu nisam morala da to radim. To mi je potvrdilo da nije vazno da li vas roditelji "razmaze" i tretiraju kao dijete i kada to vise niste. Ako imate kvaliteta znacete se snaci kada vas okolnosti natjeraju na to.

Bila sam svjedok i mnogih klinaca koji su se vrlo brzo uklopili u ovaj obrazovni sistem i pozavrsavali uspjesno skole na stranom jeziku u istim okolnostima.

Brzo sam odrasla, brzo sazrela i moje punelestvo je bilo drugačije od svih ostalih punolestva   Ličnu kartu sam imala sa šesnaest godina, nisam bila kući kao sava deca, več tamo negde   nisam slavila punolestvo i još mnogo toga  
Al zato sam za razliku od većine punoletnika, tek kao punoletna došla kući gde sam i ostala (pa valjda je vreme i bilo ) Imala posao koji me čekao, a ne ja njega jurila:) Taj posao sam bukvalno "zaradila" svojim odgovornim ponašanjem u detinjstvu, svojom zrelošću kao tinejdžer, i čim sam napunila tih 18 godina, posle par nedelja ja sam počela da radim.
Radovala sam se svom punolestvu i sad imam blagi osmeh, jer sam tek kao punoletna imala pravo da dođem kući, da imam ključ od svoje kuće i da sama odlučujem o svemu   Počev od toga do koliko sati ću ostati u grad, da neću nikada zakasniti i zbog tog kašnjenje od nekoliko minuta biti kažnjena.
Iako sam imala relativno ok detinjstvo, mislim da sam tek počela da živim kao punoletna osoba.

Uopšte nisam razmišljala o punoletstvu kao o nečemu što će me promeniti. Obeležila sam ga onako kao što su i svi iz moje generacije, izradila sam ličnu kartu, počela da dobijam pozive za glasanje, i to je sva (formalna) promena. Za mene je period studiranja (dakle, nečeg novog, do tada neoprobanog) bio period razmišljanja o sebi, upoznavanja sebe i svojih mogućnosti.
Iskreno, volela bih kada bi se ta granica pomerila, na 20. ili 21. godinu, kako je u nekim zemljama. Radim sa decom tog godišta i imam uvid u to koliko su ne samo nezreli, nego i neinformisani, nesposobni, ne povezuju stvari, neodgovorni... Punoletstvo u 18. baš ništa ne znači.