‚‚U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
4 posters
Zid :: Društvo :: Filozofija
Strana 1 od 1
‚‚U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
‚‚U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi.'', kaže Ivo Andrić. Dakle, meta mržnje i osuđivanja su oni koji odskaču od ostalih, koji imaju drugačije stavove, mišljenja i drugačije žive. Čak i ako nisu meta mržnje, onda su predmet ismevanja. A ako nisu ni jedno od to dvoje, onda se zaobilaze u širokom luku, bivaju isključeni iz društva ili im se onemogućava normalno funkcionisanje u njemu na najpodliji način - ignorisanjem. Za to ne mora postojati konkretan razlog - uglavnom je sasvim dovoljno da je to neko ko ‚‚nije kao svi ostali''. A svi znamo primere kad se dešavalo da je neki umetnik npr. potcenjivan i izvrgavan ruglu, ismevan zbog novog pristupa umetnosti, zbog novog načina slikanja, da bi se kasnije priznala njegova vrednost i slavio njegov originalni način.
Zašto su ljudi skloni tome da žigošu različitost?
Da li je glavni problem nemogućnost čoveka da razume drugog čoveka, tj. nemogućnost da pre nego što da ocenu nekoga učini dovoljan napor da ga upozna, da ga pažljivo sagleda sa svih strana i onda dođe do zaključka?
Da li je glavni problem ljudi to što neće da zavire iza te ‚‚dominantne'' crte na osnovu koje nekoga proglašavaju drugačijim?
Da li se plaše da će iza te ‚‚dominantne crte'' koja ih odvaja od ‚‚osobenjaka'' pronaći i neku sličnost sa njim?
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: ‚‚U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
Mržnja ili odbojnost pema različitostima bilo koje vrste su odraz (ne)emancipacije društva. Odgovor na to pitanje zašto mrze mogu da daju psiholozi. Ja lično mislim da je u pitanju slabost i da pojedinac poklekne pred masom, tj. mišljenjem većine. Zapravo to je nesposobnost nekog da razmisli o tome pa da sam donese zaključak da li je to loše ili ne, već po inerciji prihvata mišljenje većine i sjedini se sa masom. Bitno je samo da ne štrči. Navedeni problem je, u našoj zemlji, široko rasprostranjen nažalost. Kako u društvu tako i u politici pa se linčuju oni koji imaju drugačiji stav od stava većine i populističkih parola i dizanja galame.
Sa druge strane, u društvu postoji odbijanje različitosti na svim poljima. Počevši od muzike i onih koji se bave nekim drugačijim pravcima od ustaljenih, preko raznih umetnika i osobenjaka koji svet oko sebe vide i predstavljaju na drugačiji način - pa sve do rasne i seksualne diskriminacije. Više puta sam video kako sel judi okreću za nekim crncem ili crnkinjom na ulici pokazujući prstom na njih... A da i ne govorim o trenutno najaktuelnijoj temi, a to je mržnja i diskriminacija prema osobama drugačije seksualne orjentacije.
Dakle, zaključak je da ljudi nemaju svoj stav i mišljenje i snagu da uopšte sagrade svoj stav, već im je lakše da prihvate stav većine i da ne štrče. Pod parolom ‚‚kud svi Turci, tu i mali Mujo".
Sa druge strane, u društvu postoji odbijanje različitosti na svim poljima. Počevši od muzike i onih koji se bave nekim drugačijim pravcima od ustaljenih, preko raznih umetnika i osobenjaka koji svet oko sebe vide i predstavljaju na drugačiji način - pa sve do rasne i seksualne diskriminacije. Više puta sam video kako sel judi okreću za nekim crncem ili crnkinjom na ulici pokazujući prstom na njih... A da i ne govorim o trenutno najaktuelnijoj temi, a to je mržnja i diskriminacija prema osobama drugačije seksualne orjentacije.
Dakle, zaključak je da ljudi nemaju svoj stav i mišljenje i snagu da uopšte sagrade svoj stav, već im je lakše da prihvate stav većine i da ne štrče. Pod parolom ‚‚kud svi Turci, tu i mali Mujo".
Miloš_88- Ugledni forumaš
- Broj poruka : 3461
Godina : 36
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 22.03.2011
Re: ‚‚U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
U odgovoru na ovu temu odlucila sam da citiram jedan dirljiv clanak koji sam nedavno procitala na internetu. Mislim da i ljudi imaju slicnosti sa kitom iz ove price. Ljudi se vole druziti sa sebi slicnima jer im je sa njima lakse pronaci zajednicke teme i zato jer vole u drugima ono sto im se i kod njih samih dopada. Nisu svi ljudi isti, a neki su jako razliciti od vecine. Takvima se uvijek teze uklopiti u sredinu u kojoj zive. Ostali ih ne prihvataju jer ih ne razumiju, jer ih odbijaju razlike, jer ih ne primjecuju... Razlozi su mnogi i raznovrsni. Ono sto je jedinstveno to je da su ovi pojedinci osudjeni na zivot u samoci. Procitajte pricu i razmislite - zar ovo nije katkada prisutno i u ljudskom zivotu?
The Loneliest Whale in the World. In 2004, The New York Times wrote an article about the loneliest whale in the world. Scientists have been tracking her since 1992 and they discovered the problem: She isn’t like any other baleen whale. Unlike all other whales, she doesn’t have friends. She doesn’t have a family. She doesn’t belong to any tribe, pack or gang. She doesn’t have a lover. She never had one. Her songs come in groups of two to six calls, lasting for five to six seconds each. But her voice is unlike any other baleen whale. It is unique—while the rest of her kind communicate between 12 and 25hz, she sings at 52hz. You see, that’s precisely the problem. No other whales can hear her. Every one of her desperate calls to communicate remains unanswered. Each cry ignored. And, with every lonely song, she becomes sadder and more frustrated, her notes going deeper in despair as the years go by. Just imagine that massive mammal, floating alone and singing—too big to connect with any of the beings it passes, feeling paradoxically small in the vast stretches of empty, open ocean.
Dio straha od razlicitosti je vjerovatno nauceno ponasanje. Kroz istoriju ljudi su uvijek ratovali sa onima koji su bili razliciti od njih -ljudima drugih vjera, druge boje koze i slicno. Zato ljudi instinktivno teze da se zblize sa onima koji su im slicni - ti ljudi im ulivaju osjecaj sigurnosti. Ne mislim da ljudi strahuju da ce otkriti neku svoju slicnost sa osobenjakom. Oni kod takvih osoba ne uocavaju slicnosti, nego razlike i to ih odbija.
The Loneliest Whale in the World. In 2004, The New York Times wrote an article about the loneliest whale in the world. Scientists have been tracking her since 1992 and they discovered the problem: She isn’t like any other baleen whale. Unlike all other whales, she doesn’t have friends. She doesn’t have a family. She doesn’t belong to any tribe, pack or gang. She doesn’t have a lover. She never had one. Her songs come in groups of two to six calls, lasting for five to six seconds each. But her voice is unlike any other baleen whale. It is unique—while the rest of her kind communicate between 12 and 25hz, she sings at 52hz. You see, that’s precisely the problem. No other whales can hear her. Every one of her desperate calls to communicate remains unanswered. Each cry ignored. And, with every lonely song, she becomes sadder and more frustrated, her notes going deeper in despair as the years go by. Just imagine that massive mammal, floating alone and singing—too big to connect with any of the beings it passes, feeling paradoxically small in the vast stretches of empty, open ocean.
Dio straha od razlicitosti je vjerovatno nauceno ponasanje. Kroz istoriju ljudi su uvijek ratovali sa onima koji su bili razliciti od njih -ljudima drugih vjera, druge boje koze i slicno. Zato ljudi instinktivno teze da se zblize sa onima koji su im slicni - ti ljudi im ulivaju osjecaj sigurnosti. Ne mislim da ljudi strahuju da ce otkriti neku svoju slicnost sa osobenjakom. Oni kod takvih osoba ne uocavaju slicnosti, nego razlike i to ih odbija.
Troja- Legendarni član
- Broj poruka : 17011
Lokacija : London
Datum upisa : 08.12.2010
Re: ‚‚U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
Kada se vekovima, decenijama, godinama potencira jedna stvar onda je normalno da će doći do odbijanja svega što se ne uklapa u šablon. To me rastužuje. Čovek koji se uklapa u šablon za mene je samo deo rulje i ne postoji kao individua. Ja svaku osobu posmatram kao zasebnu jedinku, kao nekoga ko ima nešto što nema niko drugi na planeti. Kada vidim i čujem nešto od nekog što se vrlo lako može staviti u kalup, povlačim se. Takvi ljudi mi nisu inspirativni i odbijam ih od sebe. Ne volim da komuniciram sa nekim ko ne ume da iskaže ono što stvarno misli, nego prosipa teorije kojima su ga naučili. Takva osoba nije naučena da razmišlja, već dela po nagonu poput životinje.
Ljudi žigošu različitost baš zato što ne žele da prihvate da postoji i nešto drugačije od njih samih i od onoga što se dešava. Ali, tako je bilo oduvek. Mislim da se sada stanje pomalo popravlja, ali previše sporo. Ja sam uvek voleo da se družim s osobenjacima. Možda zato što sam i sam pomalo osobenjak. Prosto se trudim da razvijam svoju individualnost. Volim da pričam s ljudima koji su drugačiji (ali prirodno drugačiji, nema ništa gore nego potreba da se bude drugačiji na silu), oni uvek imaju nešto zanimljivo da kažu, uvek mi je lepo da s njima razgovaram, da s njima uđem u diskusiju.
Najlakše je prikloniti se masi. Ali iskočiti i pobuniti se protiv rulje - to je pravi izazov. Ne žele svi to da rade, a i neki ljudi prosto to nemaju u sebi. Spletom okolnosti il' samom prirodom svaka maštovitost je isisana iz njih, a u njih je ubačen šablonski program.
Neko je nekada odredio šta je to dobro i od tada se svi vode time ne preispitujući se. U tome i jeste problem. Čovek stalno treba da se preispituje. On je nesavršen i njegove tvorevine su, samim tim, isto tako daleko od savršenstva. Više mišljenja gradi velelepnu vilu, jedno mišljenje ne ume da se makne dalje od običnog kućerka.
Inače smo skloni tome da ispod oka pogledamo nekoga ko se razlikuje još pre nego što ga upoznamo. To je jasno. Čovek je sebično biće koje sve sagledava prema sebi i sa sobom upoređuje. Razlika je u tome što neki od nas žele da čuju i to što neko drugi ima da kaže, a drugi prosto ne žele da prihvate da postoji nešto što se ne slaže s njima samima.
To jeste žalosno. A još žalosnije je i što se niko ne trudi da ljudima ukaže koliko je individualnost važna, a to nije toliko teško, samo treba početi od ranog doba.
Recimo da ste učitelj? Da li biste voleli da podučavate odeljenje u kojem su sva deca potpuno ista? Naravno da ne. Gde je tu zabava, gde je tu uživanje? Zašto to ne primenimo i u životu? Zašto želimo da živimo u svetu gde su svi ljudi isti?
Ljudi žigošu različitost baš zato što ne žele da prihvate da postoji i nešto drugačije od njih samih i od onoga što se dešava. Ali, tako je bilo oduvek. Mislim da se sada stanje pomalo popravlja, ali previše sporo. Ja sam uvek voleo da se družim s osobenjacima. Možda zato što sam i sam pomalo osobenjak. Prosto se trudim da razvijam svoju individualnost. Volim da pričam s ljudima koji su drugačiji (ali prirodno drugačiji, nema ništa gore nego potreba da se bude drugačiji na silu), oni uvek imaju nešto zanimljivo da kažu, uvek mi je lepo da s njima razgovaram, da s njima uđem u diskusiju.
Najlakše je prikloniti se masi. Ali iskočiti i pobuniti se protiv rulje - to je pravi izazov. Ne žele svi to da rade, a i neki ljudi prosto to nemaju u sebi. Spletom okolnosti il' samom prirodom svaka maštovitost je isisana iz njih, a u njih je ubačen šablonski program.
Neko je nekada odredio šta je to dobro i od tada se svi vode time ne preispitujući se. U tome i jeste problem. Čovek stalno treba da se preispituje. On je nesavršen i njegove tvorevine su, samim tim, isto tako daleko od savršenstva. Više mišljenja gradi velelepnu vilu, jedno mišljenje ne ume da se makne dalje od običnog kućerka.
Inače smo skloni tome da ispod oka pogledamo nekoga ko se razlikuje još pre nego što ga upoznamo. To je jasno. Čovek je sebično biće koje sve sagledava prema sebi i sa sobom upoređuje. Razlika je u tome što neki od nas žele da čuju i to što neko drugi ima da kaže, a drugi prosto ne žele da prihvate da postoji nešto što se ne slaže s njima samima.
To jeste žalosno. A još žalosnije je i što se niko ne trudi da ljudima ukaže koliko je individualnost važna, a to nije toliko teško, samo treba početi od ranog doba.
Recimo da ste učitelj? Da li biste voleli da podučavate odeljenje u kojem su sva deca potpuno ista? Naravno da ne. Gde je tu zabava, gde je tu uživanje? Zašto to ne primenimo i u životu? Zašto želimo da živimo u svetu gde su svi ljudi isti?
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Zid :: Društvo :: Filozofija
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu