Strah od delovanja

Desavalo mi se da ne ucinim nesto sto treba ili bih zeljela zbog straha da cu napraviti gresku. Nekada je to bilo zasnovano na iskustvu, jer sam vec reagovala u nekoj situaciji, pa je to dovelo do nesporazuma, a nekada je u pitanju moja urodjena opreznost. U vecini situacija taj strah je privremen, ali u nekima je stalan. Na primjer, veoma bih se tesko odlucila da ja poduzmem bilo sta da osvojim nekoga jer sam vaspitavana da su muskarci ti koji bi trebali da nesto prvo preduzmu. Mislim da bi meni bila prilicno tesko kada bi se bilo sta lose desilo sa mojim suprugom obzirom da sam prilicno probirljiva, a ne previse napadna, pa se trudim da ugadjam koliko mogu gospodinu Troji i molim se Bogu da sto duze pozivi. U nekim situacijama se pokusavam boriti sama sa sobom i pronaci neka nova rjesenja koja bi za mene bila zadovoljavajuca, a da ipak ne dovodi do sukoba bilo kakvog tipa, a u ovom strahu vezanom za partnera ne mogu nista uciniti obzirom da je to mozda i nerealan strah, ali ipak postoji u mojoj glavi. Moram priznati da je cudno i mozda i smijesno da zbog toga brinem, kad me on moze vrlo lako i nadzivjeti (i tome se nadam).

Ovo kao za mene pisano. Ja u bitnim situacijama ima taj neki strah. POnekad nije to strah već neodlučnost, a ponekad mi nedostaje odlučnosti.
Trenutno imam dve takve situacije gde stojim u mestu.
U jednom od tih slučajeva je u pitanju strah da nešto ne pogrešim ili izgubim, a u drugom je neodlučnost.
Generalno taj strah je kod mene privremenog karaktera. Ja sam inače takav da se teško suprotstavljam nečemu i iskazujem svoje drugačije mišljenje tek tako.
Kako se ja borim protiv ovoga? Pa nema tu borbe, sačekam pravi trenutak i odreagujem. S tim što ja taj trenutak nekad prilično dugo čekam (valjda dok ne sakupim smelosti i odlučnosti )

Kako protiv njega?

Oprezno, korak po korak dok se ne suočimo sa strahom.
Kažu psiholozi da sa strahom se treba suočiti i nastaviti dalje, jer će jedino tako biti sve manji i manji, dok ne izčezne.
Samo da ne 'omašim temu, citirala sam poslednje pitanje, jer sam tako mnoge strahove prevazišla.

Da li se vam se dešavalo da vas strah sprečava da nešto uradite ili kažete nekome, iako mislite da treba?

Naravno da jeste kako da uradim, tako i da kažem.
Konkretno, odlažem enokrinologa.Mislila sam da je lenjost, tačnije pravdala se mojima tako.
Nije lenjost, to je strah, koji mora podhitno da prevaziđem!

Osobe koje volim, a treba nešto da im kažem i tako im pomognem ili usmerim, za neke imam taj strah, čekam pravi momenat.
Dok za neke ne.
Veoma mi je važno kako se oseća ta osoba i kako će podneti to što ja imam da kažem.
Često puta ćutanjem mnogo kažem tim dragim ljudima.

Je li taj strah u vašem slučaju privremen (odnosi se samo na pojedine situacije) ili konstantan?

Kod mene je konstantan, stalno se borim sa nekim strahom i stalno vagam kako ću šta reći ili kako ću to uraditi.

Dešava mi se da imam taj strah pred nepoznatim situacijama, ali kad se samo jednom suočim sa tom novom situacijom, dalji strah od delanja u vezi sa tim prevaziđen je. Uvek je privremen, nikad ne ostavim sebi tu nepotrebnu prepreku, inače bih stajao u mestu, a to ne volim. Trenutno imam jedan takav strah (tj. dva, ali je ovaj drugi manji), ali sažvakaću i njega, jer je to neophodno da bi se koraknulo dalje. 

Kako protiv njega?

Dovoljno je samo podsetiti sebe da je strah u bilo kom obliku nepotrebna budalaština našeg mogza ili neproverenog iskustva drugih ili trećih (onih od kojih su drugi čuli o nečemu) i da istovremeno oduzima dosta vremena, a na kraju se svakako mora suočiti sa njim.