Greške u postupcima

Ne bas tako davno radila sam tri dana sedmicno. Kolega mi je rekao da ce biti neki ekstra posao nekoliko dana i da ce dovesti nekoga van firme da to uradi. Kada sam pokusala da ga nagovorim da meni da taj posao rekao je da ne brinem, da ce biti posla za mene i bez toga. Nije mi bilo pravo i nekoliko dana sam vodila kampanju da se meni da taj posao i bila ljuta na njega sto pored mene kojoj je trebalo vise posla on hoce da dovede nekoga izvan firme da radi (cerku dadilje glavnog direktora). Onda je sazvan sastanak na kome su mi saopstili da ce taj posao definitivno dati njoj, ali i da moj kolega smanjuje broj radnih dana, pa cu ja ubuduce raditi jedan dan vise sedmicno. Kada sam to cula zapanjila sam se. Shvatila sam da sam bila bezrazlozno ljuta na kolegu ovom prilikom. Mada mislim da je to djelimicno i njegova krivica jer mi nije objasnio svoje razloge i planove, ipak mi je bilo zao sto sam ga kritikovala i ljutila se na njega. Prvo sam se raspitala zasto on smanjuje broj radnih dana, da mu nije zdravlje poslo po zlu, a onda sam se zahvalila.

Inace, najcesce priznam svoje greske i izvinem se ako nisam bila u pravu.

"Iskustvo je drugo ime za greške" neko pametan reče.
Inače na svojim greškama sam se učila i uvek našla načina da je nekako ispravim.
Naravno postoje neke greške koje nisam uspela da ispravim.
Moja poslednja greška (ako je greška, ne znam još uvek razmišljam)je što sam jednoj mladoj ženici direktno rekla da ne može da se ponaša onako kako se ona ponaša.
Bila je kod mene u goste sa detetom.
Njeno nezadovoljstvo u braku, je prenosila na dete.Klinac se bukvalno trese kad ga ona pogleda.
Svi su joj krivi i stalno za sebe nalazi opravdanje, a ja sam ćutala dva dana, umesno pokušavala da joj objasnim da ne sme tako da maltretira dete, jer je on mali i ništa nije kriv i da će već "sutra" da postane čovek.Kao i to, da će roditelje da okrivi za sve što mu se dešavalo u detinjstvu, a detinjstvo ostavlja dubok "trag" u čoveku.
Na to, je ona našla opravdanje, da je eto ona takva jer je njen otac ne znam kakav bio.
Sa njenim ocem sam odrasla, njen otac je moj najstariji "brat", koji jeste strog i koji nema mrlju na sebi. Ali niko se pred njim nije nikada tresao od straha,već oduvek mora da se zna ko je stariji.Tako je u toj kući i tačka i niko nikoga ne maltretira, niti se iko trese od ikoga.
Pokušala sam da joj to objasnim da i ja ovako matora ne dajem sebi za pravo da mu se suprostavim. Kao i da je meni neshvatljivo da ne priča sa ocem.To tamo nikada nije bilo tako.
Ona ima svoj brak, svoje dete, roditelj se poštuje i roditelji se ne razdvajaju, nema tu mama je bolja,a otac ne.

Mislim da sam pogrešila, što sam joj rekla, da manje sluša babu ( tašta od tog mog "brata") i da ne "hvata pelcere tamo" jer u toj kući niko sa nikim ne priča.
Tada je ona ućutala, jer sam pogodila srž problema, koji nije samo između nje i njenog oca, već i u njenoj bračnoj zajednici, pa se sve to prenosi na dete.

Da li ste uradili nešto kako biste ispravili tu grešku ili mislite da je ona nepopravljiva?

Znajući koliko me voli to "dete" kad sam je ispraćala, samo sam joj rekla da svojoj babi ni reč, niti ikome reč o tom našem razgovoru ne priča.
Jer mislim da je to moja greška, jer ko sam ja da spominjem njenu babu, koja je nažalost takva i koja je spremna na sve.To sve je, da se ceo svet vrti oko njem pa nek joj i deca pate.
Da bi me danas pozvala ta baba, inače žena od nekih 60 godina. Kad sam videla broj, sačekala sam da malo zvoni telefon i onda se javila, spremna da joj sa velikim uvažavanjem sve kažem i izvinem se.
No, ona me zvala da joj neki lek kupim, jer ga nema tamo.Usput mi je spomenula da se njena unuka lepo provela kod mene, kao i da njen praunuk je oduševljen zoovrtom.
Inače, znajući nju, očekivala sam da će mi svašta reći, no ona nije, verovatno ništa ne zna,a i ne treba da zna.
Ovih dana idem tamo, pa ću videti. A spremna sam da toj babi isto to kažem i zamolim je da se ne meša bar unuci u brak, ako se mešala ćerki.
Tako da ja uvek priznam grešku i sve uradim da je ispravim.