Pol Gogen

Ežen Anri Pol Gogen (fr. Eugène Henri Paul Gauguin) je jedan od tri slikara postimpresionizma. Imao je svoj stil: slikao je pomoću velikih površina oivičenih crnom linijom (slično vitražu). Taj stil zvao se sintetizam i u njemu boja ne određuje predmet. Gogen je preteča fovizma. Umetnički put Gogena ide od impresionizma do simbolizma. On slaže boje i oblike sa zavodljivošću i autoritetom, koji će uticati na nabiste, foviste, ekspresioniste. Svoje doživljaje i ispovesti objavio je u knjigama ‚‚Noa Noa" i ‚‚Pre i posle".

Rođen 7. juna 1848. godine u Parizu, poreklom potiče od španskih doseljenika u Južnu Ameriku i vicekralja Perua, i rano detinjstvo je proveo u Limi. Unuk je Flore Tristan, osnivačice savremenog feminizma. Nakon školovanja u Orleanu, u Francuskoj, Gogen je narednih šest godina proveo ploveći širom sveta u trgovačkoj mornarici, a kasnije i u francuskoj mornarici. Nakon povratka u Francusku 1870, zaposlio se kao pomoćnik brokera. Njegov staratelj Gistav Aroza, uspešni poslovni čovek i kolekcionar umetničkih dela, upoznao je Gogena sa Kamijom Pisaroom 1875.

Gogen je radnim danima bio uspešan berzanski broker, a odmore je provodio slikajući sa Pisaroom i Sezanom. Iako su mu prvi pokušaji bili nevešti, brzo je napredovao. Krajem 1883. Gogen je otpušten sa berze zbog ekonomske krize. Pokušava prvo da živi od slikarstva u Ruanu, gde Pisaro i Mone imaju bogate ljubitelje slika, a zatim odlučuje da sačeka kraj krize trgujući u Danskoj. Ne uspeva i vraća se u Pariz 1885, bez žene i dece. Još će godinama sanjariti o poslovima i izuzetnim nameštenjima, ali slikarstvo je postalo njegov život. Bez dovoljno sredstava za život, njegova žena (Met Sofi Gad) i njihovo petoro dece odlaze da žive sa njenom porodicom. Gogen je nadživeo dvoje od svoje dece. Njegova platna iz Ruana i Danske, koja su izložena 1886. sa onima koja je uradio tokom prvog putovanja u Pon-Aven, odlikuju se gustim i prigušenim tonalitetima. Egzotika, boje, djetinjstvo u Peruu i morska putovanja usađeni su u njegovo sjećanje, i indiskretno se pojavljuju na slikama nastalim 1887. na Martiniku.

Drugi put Gogen boravi u Pon-Avenu 1888. godine. Iz dugih rasprava sa mladim Emilom Bernarom nastaje nova estetika koja neoimpresionizmu suprotstavlja sintetizam (čiste boje, tamni prelivi) čiju sliku-manifest predstavlja ‚‚Vizija nakon propovedi'' (1888. Nacionalna galerija Škotske, Edinburg). Gogen je predhodnik simbolističke škole. U tom periodu, od novembra do decembra 1888, boravi u Arlu kod Van Goga i tada nastaju zaslepljujuća platna.

Kao i njegov prijatelj Vinsent Van Gog, sa kojim je proveo devet sedmica slikajući u Arlu, Pol Gogen je doživljavao napade depresije i jednom prilikom pokušao da sebi oduzme život. Razočaran impresionizmom, smatrao je da je tradicionalno evropsko slikarstvo postalo suviše imitativno, te da mu nedostaje simbolička dubina. Nasuprot tome, umetnost Afrike i Azije činila mu se punom mističnih simbola i snage. U to doba je u Evropi vladalo zanimanje za umetnošću drugih kultura, naročito Japana. Pozvan je da učestvuje 1889. godine na izložbi koju su organizovali Dvadesetorica.


Pod uticajem narodne umetnosti i japanskih grafika, Gogen je evoluirao u kloazonizam, stil kome je kritičar Eduar Dižarden dao ime po tehnici gleđosanja koju je primenjivao Emil Bernar. Gogen je veoma cenio Bernarov rad i odvažnost da upotrebi stil koji je odgovarao Gogenovom nastojanju da u svojoj umetnosti prikaže suštinu predmeta. U ‚‚Žutom Hristu'' (1889), koji se obično smatra najreprezentativnijim delom kloazonizma, slika je svedena na oblasti čiste boje koje su odvojene teškim crnim konturama. U takvim delima Gogen nije pridavao mnogo pažnje klasičnoj perspektivi i smelo je ukinuo suptilne prelaze boje — na taj način oslobodivši se dva najkarakterističnija principa postrenesansnog slikarstva. Njegovo slikarstvo je kasnije evoluiralo u pravcu „sintetizma“ gde ni oblik ni boja ne preovlađuju, već oboje imaju jednaku važnost.

Tokom 1891. Gogen, isfrustriran nedostatkom uspeha kod kuće i finansijski osiromašen, plovi u trope kako bi pobegao od evropske civilizacije i „svega što je veštačko i konvencionalno“. Pre toga je u nekoliko navrata pokušavao da nađe tropski raj gde bi mogao da ‚‚živi na ribi i voću'' i slika svojim sve primitivnijim stilom, uključujući kratke boravke na Martiniku i kao radnik na Panamskom kanalu. Dok je živeo u selu Matajea na Tahitiju, naslikao je ‚‚Fatata te Miti'' (‚‚Pored mora''), ‚‚La Orana Maria'' (‚‚Zdravo Marijo'') i druge prikaze tahićanskog života.

Gogen zaista na Tahitiju nalazi, u izvesnoj meri, sačuvani svet o kome je sanjao, ali, plašeći se istovremeno spletki i zaborava, vraća se u Pariz onog momenta kada ima dovoljno novih slika da bi ih izložio kod Diran Rijela. Našavši se pred njima, Malarme je očaran što nalazi ‚‚toliko misterije u tolikom sjaju''. Pisci (Strindberg, Šarl Moris, sa kojim sastavlja svoj rukopis ‚‚Noa-Noa'') i muzičari posećuju njegov atelje. Ipak, finansijski uspeh izostaje. Posle izgubljenog sudskog procesa, noge polomljene u tuči u Konkarnou, gde se mornari rugaju njegovoj kampanji za Ana Jovanku, Gogen, razočaran Evropom, 1895. ponovo odlazi na Tahiti.

Preselio se u Punauju 1897, gde je naslikao svoje remek-delo „Odakle dolazimo“ i ostatak života proveo na Ostrvima Markiz, samo jednom posetivši Francusku. Njegovi radovi iz tog perioda su puni kvazi-religijskog simbolizma i egzotičnih prikaza stanovnika Polinezije. U Polineziji se često sukobljavao sa kolonijalnom vlašću i katoličkom crkvom. Tokom ovog perioda je napisao i knjigu „Pre i posle“ (Avant et Après), koja predstavlja rascepkanu zbirku zapažanja o životu u Polineziji, sećanja, i komentare o književnosti i slikarstvu. Na Tahitiju je proveo drugi deo svog života i tamo se potpuno posvetio slikanju. Njegove polinezijske teme svode se na prikazivanje animalne lepote ženskog tela u šaroliko ornamentiranim tkanjima u gustom zelenilu tropske vegetacije.


Konfuznu religioznost bretonskih dela smenjuju na Polineziji veliki mitovi (zadovoljstvo, strah, smrt), masivne forme zasićenih boja. Radost povratka izvorima vidljiva je na slikama iz 1896. (‚‚Dani zadovoljstva'', Muzej lepih umetnosti, Lion), zatim se u njega uvlači teskoba (‚‚Nikad više'', 1897, Institut Kortold London). Deprimiran, pateći zbog vesti o smrti kćerke Aline, Gogen pomišlja na samoubistvo. ‚‚Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?'' (1897, Muzej lepih umetnosti, Boston) je slika, koja se pojavljuje tada kao vrsta testamenta. Ponovni polet, koji ga obuzima u selu Atuona, na ostrvu Hiva-Oa, na Markiškim ostrvima, dovodi do nastajanja remek dela iz kojih izvire njegovo osećanje rajskog sveta (‚‚Varvarske priče'', ‚‚Konjanici na obali mora''). Bavi se i skulpturom. Iscrpljen bolestima, alkoholom i oštrim sukobima sa lokalnim vlastima, umire u Atuoni 8. maja 1903. godine, u 55. godini. Sahranjen je na groblju Kalvarija u Atuoni na ostrvu Hiva Oa, Ostrva Markiz, u Francuskoj Polineziji.