Hipohondrija

Imala sam posla sa hipohondrima, ali ja nisam jedna od njih. Osoba o kojoj govorim uglavnom prepoznaje simptome svoje bolesti ko god ikakvu bolest spomene. Moguce je da ta osoba zaista pati od nekih problema sa zdravljem, ali je nemoguce da se niko ne moze pozaliti apsolutno ni na sta sto ta osoba nije vec dozivjela. Nemam pojma kako da pomognem toj osobi, i ako neko zna slobodno neka me savjetuje. Jedino znam da sam sada sumnjicava prema stalnim izvjestajima o narusenom zdravlju, pa postanem pomalo nestrpljiva kada slusam novu pricu o zdravstvenim problemima te osobe.

Često se zezam i kažem da sam hipohondor, kako na Zidu, tako i u reali.
Ne bih se zezala, da pre desetak godina,nisam imala sve siptome raznih bolesti i otišla kod psihologa, koji me unormalio sa jednom rečenicom,a to je " S.., ako ćeš da umreš, umrećeš, nisi neka bitna faca, već postaješ hipohondor i hajde već jednom umri, šta čekaš"
Šokirano sam je gledala i pokušala da nekako oravdam svoje mišljenje, da je meni loše i da nerazumem kako me niko ne shavta. Na to mi je preporučila neuropsihijatra.
Trebalo mi par dana da shavtim da sam umislila sve i da sam sve oko mene umorila sa svojim "bolesnim stanjem"
Hvala Gospodu Bogu, to je prošlo. Bacila sam merač pritiska (inače merila sam po nekoliko puta na dan )Sve upute, koje sam ja tražila od lekara opšte prakse, sam pobacala i evo prošlo je više od deset godina, ja sam živa i ništa mi ne fali,sem motke (tako kažu "neki" )
Inače moje stanje je bilo u samom početku, ja sam bila svesna da mi mentalno nije dobro i potražila sam stručnu pomoć. Inače nije lako hipohondorima, bave se samo svojim zdrastvenim stanjem, ne veruju lekarima, idu od vrata do vrata i tako menjaju lekare, obično imaju najteža obolenja od kojih misle da nema leka.
Dobar psiholog to rešava u par razgovora ili sa jednom rečenicom, koja je glasnije izgovorena.

Jao, enigma, moras mi dati tog psihologa da odvedem tatu i baku. Izludise me sa tim koliko su bolesni i kako je samo njima tesko. Niko drugi sem njih ne moze biti bolestan, samo oni, ostali izmisljaju. Ali valjda su doktore toliko umorili da ih i jedno i drugo izbjegavaju. Nije se ni cuditi, ide mi krv iz nosa, vjerovatno ce mozdani uskoro - doktor: imate krastu u nosu, to se lako ukloni. Otekla mi je desna ruka, mozda je rak - igrate sah cijelu noc za racunarom i drzite ruku u jednom polozaju, normalno je da otekne. Pa onda kazu ne idu doktoru, jer se plase nalaza. Ne, nego ne idu doktoru, jer znaju da ce im reci da im nije nista. I poslije doktori lazu ili ne znaju, nece da kazu istinu...

Ja sam pocetkom godine pravila neke nalaze, koji nisu bili bas najbolji, pa sam poslata na dodatne pretrage, koje nikako da napravim. Nisam htjela govoriti ni tati ni baki bas zbog toga sto znam kakvi su po tom pitanju, ali je maceha tati rekla. Kako mu je rekla pa dosad nijednom me nije pitao ni kako sam, ni da li sam vadila nalaze, nista... Ali se redovno u svakom nasem razgovoru pozali na svoje zdravlje. Malo mi je to neobicno, mada i razumijem, ipak sam ja dosta mladja i zdravlje mi je mnogo bolje nego njima.

Nekako sam prihvatila dedinu taktiku kako sa njima postupati. Ne spominjati nicije zdravlje, ne zaliti se. Kad oni pocnu o svom kukati i govoriti da je mozda rak, mozda nekakav udar, sto ce sigurno napraviti, samo ih saslusati, klimnuti i nastaviti neku sasvim drugu pricu

Cesarice moja, jako teško to ide, ja sam tada imala tridest i neku godinu. Uz mene je bila moja prijateljica, kojoj neizmerno verujem i koja me usmerila na psihologa.
Išla sam u Dom zdravlja, verovatno mi je tako "grubo rečeno", da sam kod privatnika, mislim da bi to potrajalo poduže.
Znam da starije je teško navesti da odu na razgovor, jer ja imam svekrvu, koja oduvek ima 116 raka.Ta žena na dve nedelje ide u bolnicu i sve analize joj rade, naravno ne nađu joj nikakvo oboljenje, a ona kaže da nemaju pojma lekari.
Ranijih godina je dolazila kod nas, gde je sve nismo vodili i onda je rečeno hipohondrija.
Nju isto, kao i Tvog oca ne zanima kako je njenoj deci, čak i kad sam joj spomenula to, ona mi je rekla da su oni mladi i da im nije ništa i da je svakom svoja muka najteža.Zanemela sam.
Nisam joj ništa rekla, jer gde ću da se objašnjavam sa staricom od 76 godina.

samo ih saslusati, klimnuti i nastaviti neku sasvim drugu pricu

Slažem se sa ovim, ali pazi da Te ne osude kako Te neinteresuje njihovo umišljeno zdr stanje.
Znam kako Ti je, jer godinama gledam kako majka bukvalno muči svoju decu i ceo svet njene dece se vrti oko nje, samo zato što sada ima 76 godina, a ćutali su joj dok je bila mlađa, nisu hteli ni da joj predlože adekvatnog lekara, već su podmićivali lekare u njenom domu zdravlja, da je kompletno pregledaju.
Nisu hteli da me slušaju, pa je sad to još teže, jer baba traži na dve nedelje da legne u bolnicu i da ide na sva ispitivanja.
Ne znam koliko ima godina Tvoj otac, možda bi trebalo da mu nagovestiš,a da ga ne povrediš, da je hipohondor, ili njegova supruga nek to uradi, jer se plašim da ne pređe to u ovo što čitaš oko moje svekrve.

I Ti uradi to što si započela početkom godine.

Moram da napišem i ovo..dešava mi se da pomislim kad leti uključim klimu, kako tamo iima milion virusa i kako mene čekaju i to i kažem, naravno zezaju me.
Kao i kad dođem iz neke zdr ustanove (ovih dana sam često bila u posetu bratu) da sam nahvatala recimo TBC
Na svu sreću to traje minut i nestane, jer se setim one rečenice, koja me dovela u red.
Hoću da kažem, da i pored razgovora sa psihologom, koji je bio uspešan, ja imam momente hipohondrije, na koje se posle smejem, kako ja, tako i moji

Ma ovi moji bjeze od doktora, jer znaju da ce im reci kako su zdravi (mislim onoliko koliko moze biti neko sa 84). Jedna prijateljica je tati i macehi ponudila da dodju i naprave kompletne nalaze besplatno kod nje (doktorica je). Maceha se obradovala, ali tata odmah odbio kao nema vremena. A ovamo nama kuka za sve zivo i to kako je to mozda rak, kao da nisam dovoljno uplasena od gubitka bliskih osoba, pa me treba napominjati. Zao mi u svemu bude macehe, koja je izgubila majku od raka, a mora slusati njega i njegove gluposti. Zbog toga i ne marim ako misle da sam nezainteresovana za njihovo zdravlje. Niti vidim da oni mare sto ja mislim da su nezainteresovani za moje ili bilo cije drugo.

Moja mama je imala neke stvarne probleme kada je usla u 40-te, ali je onda od straha sta ce se sa time desiti umislila da ima jos mnogo gorih problema i stalno se zalila. Otac se nikada nije zalio, i umro je prije sedam godina, a mama gura i to odlicno i hvala bogu sto je tako. Jedino sto me ponekad malo nervira je sto joj ne mozes spomenuti nikakav bol da se ona ne rasprica o tome kako tek nju to boli i koliko cesto, ali se i na to polako navikavam. Cini mi se da se malo popravlja vremenom, pa mi je drago sto je tako. Izgleda da ipak i ona i mi imamo i malo srece.