Crna rupa

Ono sto me muci ovih dana je sto sam uspjela drasticno smanjiti pusenje, ali nikako da predjem taj magicni prag uspjeha i sasvim ostavim cigarete. Vec dvije sedmice pusim od jedne do cetiri cigarete dnevno (to samo dva puta), vikendom i ne pusim, ali eto opet se svakog ponedeljka vratim cigarama i zapalim bar jednu-dvije dnevno. Mislim dok god pusim i jednu jedinu cigaretu da postoji opasnost da se vratim na kutiju dnevno, i da sam sada u idealnoj poziciji da okrenem ledja tom zlu. Ne znam i ne razumijem zasto ne prekinem potpuno, gotovo kao da imam neki sujeverni strah od potpunog prekidanja. Voljela bih da se toga rijesim i ponovo budem sretni nepusac.

Bolje da ovde izbacim neki iznenadni nalet gneva i besa, doduše neosnovanog, ali jbg, pojavio se i ne mogu mu ništa.
Imam osećaj da je bolje da danas nisam ustajao.
Nadam se da će mi se popraviti raspoloženje.
Neko glupo crnilo bez ikakvog osnova koje se pojavilo u meni ostavljam u crnoj rupi. Istresam bes ovde, bolje nego na ljudima oko sebe.

...sve negativno što mi se dešavalo zakopavam ovde!
...komšinicu neću da zakopam kao ni svekrvu, jer su me možda nesvesno povređivale.
..ružne snove i ružna jutra, strahove, stresove, hoestrerol višak kilograma

Željela bih da u crnu rupu bacim svu svoju borbu sa nikotinom, sva grozna nerviranja i slabost. Sa sobom bih željela da ponesem samo pozitivne ishode i dobre vibracije.

Bacam u rupu ovu neku učmalost i neopravdanu prezasićenost od svega. Ovu bolesnu dosadu i nezainteresovanost, nemotivisanost. Ovaj bol u glavi od mrštenja, premišljanje i spuštenu glavu. Dosta za večeras.

Drži sve ovo da bih mogao da spavam.

Danas mrzim ceo svet. Sve. Bez razloga.

Ja danas mrzim momka koji je pusio pred zgradom i stavio noge ne sjedalo stolice koja je ostavljena pusacima da na njoj sjede. Ne razumijem kako neko moze da bude tako praznoglav, neuredan i primitivan!    Zar je toliko glup da ne moze shvatiti da na toj stolici sjede ljudi i da je, naravno, treba cuvati da bude sto cistija?!

Želela bih u crnu rupu da bacim čitav svoj dosadašnji život... ali kako je to nemoguće ne preostaje mi ništa sem voljenja koje je po meni jedini vid spasenja, iako me, kako bi rekao moj dragi Niče, sve više obuzima iskren prezir prema ljudima. To osećanje me guši, kao što me guši ravnodušnost prema lepoti. Ne volim dane kada sam tupa, imuna i neprobojna za svet. Onda mi pada na um da okončam sve sa nekoliko kapi krvi, bez puno buke.
Pa ipak, biram samo da se nasmejem - bilo to cinično ili ne, bilo iz inata ili prkosa.

Ne mogu da kažem da sam nesrećan. Ali postoji ta neka skrivena tuga koju bih negde da izbacim iz sebe. Znam i šta je izaziva, ali ne mogu ništa da učinim. Samo me muči iz prikrajka stalno i vuče i usporava. Ne treba mi.

Želim da bacim u crnu rupu nerviranje zbog tuđeg mišljenja ničim izazvanog. Zaista želim toga da se oslobodim. Iš od mene Normalno je da mi je stalo do mišljenja najdražih, ali ... čoveče, koči malo, pa ni komšija mi nisi. Kuš!

Tako sam umorna. Umorna od svog i tvog tereta. Nisam ja toliko jaka. Jednostavno sam umorna.

Avaj! Uhvatila me malodušnost neka! Celog dana se ponašam i komentarišem kao isfrustrirana šalteruša! Da sam kojim slučajem žensko, bio bih siguran da sam u PMS-u. No kako nisam, ne znam šta me obuzelo. Valjda će proći kad prespavam noć.

Internet radi užasno poslednje dve nedelje i znam koji kreten iz doma je postavljen da održava mrežu i znam da je nesposoban kao muški polni organ za ono za šta je postavljen, a ne mogu ništa da uradim povodom toga zato što referenta doma boli ženski polni organ kakav je kvalitet interneta.

I ne znam koji mi je đavo, bio sam predivno raspoložen, šetao sam po snegu do drugarice i slušao muziku i osećao se divno, a onda mi je od polovine dana raspoloženje splasnulo i sad sam zgažen.

Proklinjem i internet i admistratora i sve koji imaju dodir s tim! Iskucao sam kilometarski post o Atlantidi Pekićevoj, sredio i sve je otišlo u tri k***a! Toliko sam se iznervirao da sam dva minuta lupao po sobi! Mrš!

A ko je autor "Crne rupe"?

Sahranjujem ovde časove održane u sadašnjem odeljenju IV-1, koje čine budući (sadašnji?) čankolizi, ubice, koljači, otmičari, narkomani i silovatelji, bacam uz to i svaku moju želju da im se osvetim ocenom ili sličnim, jer su svi već mrtvi, i ja ih se odričem.