Ostaviti trag

Sad mi prolazi kroz glavu Majina rečenica sa teme "Majka hrabrost" gde naša Maja kaže da pokojna Jelena živi kroz svoje dete.
Razmišljam da l ja ostavljam trag kroz decu, ne znam, ali znam da sam od njih napravila zrele i odgovorne ljude. Čak odgovornije i od mene i nekim situacijama.

Mislim da svako od nas želi da ostavi trag i da svako od nas ostavi svoj trag,a trag je živ onoliko koliko je bio voljen dok je bio živ ili koliko je bio uspešan.
U mom slučaju možda ne ide ni jedno, ili je to trenutno osećanje, koje će naravno proći.No, ima tragova dosta koji ostaju iza mene, počev od nečije greške što sam rođena, do plivanja kroz život i borbe da isplivam i za neke je to uspeh, za mene ne, jer smatram da je to je obaveza svakog čoveka.

Po čemu biste voleli da vas se sećaju?

Mislim da će me rado sećati po crnom humoru i to na svoj neki račun, kao i po razumevanju mnogo toga što većina Balkanaca ne mogu da razumeju ili neće ( ja imam "teoriju" da neće, jer mislim da čovek može mnogo toga da razume, samo ako hoće,naravno ovde ne mislim na neka nasilja!)
Pamti će me i po "oštroj reči", jer ja umem mnogo da ćutim i onda kažem strogo direktno. I moja deca će me pamtiti po toj mojoj oštroj reči, jer sam umela nekada da budem i gora nego neke "maćehe".Mada mi se to ne spominje, više ja to spominjem,a oni se smeju sada.Da l će tako biti kasnije ne znam.

Šta vi ostavljate u amanet generacijama koje će živeti posle vas?

"Ne radi ono što ne želiš da tebi urade"

Kada sam bila mladja pisala sam poeziju i priče i osjećala da je to moj jedinstveni trag koji će ostati u ovom svijetu. U ratu su nestale sve moje pisanije, a život me okrenuo u novom pravcu otada i sada rijetko pišem. Mnogi radjanjem djece ostavljaju trag. Ja nisam krenula tim putem.

Mislim da je najvažnije što sam ostvarila u životu da sam voljela i bila voljena. Uspomena na mene živjeće u mom suprugu dok god ga ima, a i u mom bratu i njegovoj porodici. Ja i suprug dijelimo i ljubav ka unutrašnjem uredjenju stana, pa će naš stan ostati kao mali spomenik svemu što smo voljeli i čemu smo se divili. Možda će moja dobrota ostaviti neki mali prolazni trag u ljudima. A ako i nestanem bez traga biću samo kap u moru. Važno je dobro živjeti, a ne šta će biti poslije moje smrti.

Naravno da je vazno dobro zivjeti, ali mene nekako jezi ta prolaznost i ipak bih voljela ostaviti nesto iza sebe.
Djeca su dobar odgovor i nadam se da cu ih jednog dana ostaviti iza sebe. No, pitanje je kakava ce ta djeca biti.
Voljela bih napisati knjigu. Ali ne svakakvu knjigu, vec neku koja ce uci u obaveznu lektiru. Ovo govorim, jer mi se cini da danas svako moze napisati knjigu. Ili snimiti seriju, film... To mi nekako djeluje kao nesto vjecno.

Zasad nisam nista napravila sto bi ostalo iza mene, po cemu bi me se sjecali. No, tjesim se, da jos ne namjeravam umirati, pa mogu poraditi na tome. Recimo, posvetiti se vise kuhanju i napisati jednom neki svoj kuhar To mi od svega najrealnije djeluje