Kriza identiteta

Mislim da jesam prolazila kroz krizu identiteta kada sam dosla u Veliku Britaniju. Sve ono sto je bilo moj zivot i sto me je identifikovalo se promijenilo. Sto je vazilo juce vise nije bila istina danas. Od cerke vrlo uspjesnih roditelja koja je i sama ostvarila karijeru do nezaposlene pridoslice sa istoka bez relevantnih kvalifikacija u nekoliko kratkih koraka. Bila je to situacija u kojoj su se mnogi izgubili i slomili, i koja ni meni nije bila laka. Uspjesno sam se nosila sa njom sve dok nisam izgubila posao do kog mi je bilo vrlo stalo pet godina po dolasku u zemlju. Na kraju sam, naravno, izasla i iz te krize, ali nije bilo lako. Otada pa do danas samo me je oceva smrt uspjela toliko uzdrmati da mi bude tesko nastaviti funkcionisati kao normalno ljudsko bice.

Susretala sam i druge ljude koji su imali krize identiteta i uglavnom sam im pokusavala pomoci bezrezervnom podrskom i razumijevanjem i ohrabrivanjem da se bore za opstanak. Mislim da ljudi koji prozive citav zivot zasticeni od problema mozda i nemaju krize identiteta, ali za vecinu je to ipak norma. Ako nista drugo, onda u tinejdzerskim godinama kada pokusavaju da pronadju sebe i svoje mjesto u zivotu. Naravno, ove krize mogu biti vrlo blage, a mogu biti i toliko velike da su gotovo nepremostive. Prozivjeti ih znaci postati mudriji i iskusniji.

Ja ne mislim, već znam da sam imala krizu indentiteta i to par puta.
Prva je bila dok sam bila dete, "neko" me je povredio i dugo sam bila u strahu od tog "čike" imala sam noćne more i sve je to trajalo dok mi nije pomogao dečiji psiholoh. Brzo sam se oporavila, naučila mnogo od te devojke i to je prošlo.
Ostala je trauma, koja je duboko zakopana u meni i sa kojom se sve ove godine bori i to dosta uspešno.
Sledeća kriza identiteta je bila kad sam ostala bez posla.No za tu krizu mi nije bio potrebna stručna pomoć, već sam nekako sama i uz pomoć mojih, kao i uz podršku prijateljice nekako prebrodila.
Taman kad sam se navikla na tu drastičnu promenu, stiže me zdr stanje Sandrino. Na nogama sam bila tada, no kad se sve to rešilo, ja sam klonula i tada mi je bila potrebna stručna pomoć.
Uz savete psihijatra i psihologa, ja sam prebrodila i to nekako, no ostao je taj strah koji se s'vremena na vreme pojavi kod mene.
Znam da sa strahom se treba suočiti i tako ga prevazići i ja to konstntno radim, no on nestane, pa se opet pojavi.


Od tih mojih kriza, gde sam ja bila anksiozna, nesigurna, zbunjena, ostala je posledica, tako da sam često depresivna.Tačnije rapoloženje mi je promenljivo, kao ovo vreme
Još uvek se to ne vidi na meni, jer mi ne dozvoljavalju da pokažem, Kažu kako žene na njivi kopaju i nisu depresivne, rad leči depresiju