Skender Kulenović

od **Still_dreaming** Uto Apr 16, 2013 12:56 pm

Skender Kulenović, rođen 2. septembra 1910. godine u Bosanskom Petrovcu, bosanskohercegovački je književnik i akademik. Pisao je pesme i poeme, komedije, eseje, kritike, putopise, crtice, priče i romane.

U Bosanskom Petrovcu je završio osnovnu školu, a potom, nakon naglog osiromašenja porodice (agrarna reforma), prelazi u majčino rodno mjesto Travnik. Tu je kao vanredni učenik završio Jezuitsku gimnaziju. Već u trećem razredu gimnazije javio se sa prvim književnim radom, zbirkom soneta „Ocvale primule“. Zatim je studirao pravo na Zagrebačkom univerzitetu.

Sarađuje u brojnim listovima i časopisima, a 1937. sa Hasanom Kikićem i Safetom Krupićem pokreće u Zagrebu muslimanski časopis ‚‚Putokaz''. Godine 1941. stupa u prvi partizanski odred Bosanske Krajine. Kulenović u ratu piše poeme, uređuje listove (‚‚Bosanski udarnik'', ‚‚Glas'', ‚‚Oslobođenje''). Odmah posle rata je direktor drame Narodnog pozorišta u Sarajevu. Uređuje ‚‚Pregled'', ‚‚Književne Novine'' i ‚‚Novu misao''. Jedno vreme je dramaturg Narodnog pozorišta u Mostaru, urednik u beogradskoj ‚‚Prosveti''. Zbog svog velikog književnog doprinosa izabran je 16. decembra 1965. za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 21. marta 1974. za njenog redovnog člana.

Njegova najznamenitija pesma ‚‚Stojanka majka Knežopoljka'' nastala je kao pesničko svedočanstvo užasa ustaškog klanja nad srpskim civilima na Kozari.

Glasoviti Kulenovićev jezik kao prvorazrednu vrednost prepoznali su mnogi, među ostalima i Radomir Konstantinović i Danilo Kiš. U eseju „Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović“ autor Filozofije palanke s neskrivenim divljenjem govori o „izuzetnom jezičkom čulu“ Skendera Kulenovića te dodaje: „Njegovo znanje jezika jeste znanje na granici bića i ne-bića, na kojoj kao da se, pod prijetnjom uništenja, između 'stvari', egzistencije i riječi gubi razlika, tako da, na mahove, tu biti znači govoriti (…).“

Danilo Kiš pak svoj esej počinje dijagnozom: „Skender Kulenović je bio rudar jezika (…) zalazio je on u najdublje slojeve našeg bogatog jezika (…). Jednako u svojim pesmama kao i u svojim prozama, Skender je birao uvek najtvrđu reč, uvek iz najdubljih jezičkih slojeva, uvek iz najtamnijih svojih leksičkih zona, jer je za njega najtačnija bila ona reč koja je najduže mirovala u rudi predanja, ona koja je najmanje istrošena, ona koja je najljuće zveknula na njegovom jezičnom nakovnju.“

U Kulenoviću se prepoznaje teški istočnjački prigušeni senzualizam, kao i osećanje da jedino što poput stećka može nadživeti sve iluzije jeste teška reč maternjeg jezika.

Bio je oženjen Vjerom Crvenčanin Kulenović i sa njom je dobio sina Vuka Kulenovića. Umro je 25. januara 1978. godine u Beogradu.

Dela:
‚‚Stojanka majka Knežopoljka'' (poema, 1945), ‚‚Komedije'' (‚‚Djelidba'', ‚‚Večera'', ‚‚A šta sad?''; 1947), ‚‚Zbor derviša'' (poema, 1949), ‚‚Ševa" (poema, 1952), ‚‚Soneti'' (1968), ‚‚Pisma Jovana stanivuka 1942 - 1945'' (pesme, 1969), ‚‚Divanhana'' (pripovetke, 1972), ‚‚Gromovo đule'' (priče za decu, 1975), ‚‚Šarenka'' (priče za decu, 1975), ‚‚Ponornica'' (roman, 1977).

od **Still_dreaming** Uto Apr 16, 2013 1:01 pm

Pisma

Kućno poštansko sanduče, i ista te ista dilema.
Izvadim ključ, pa kažem: Bolje, ne otvori!
Na sva ta draga pisma što ih unutra nema
budi sanduk ćutnje i ništa ne odgovori.

Kažem, pa otvorim, i opet u me zrene,
ljuta što je budim, crna mačka praznina.
I u jednom kutu, od prijatelja il' žene,
pisma sto neće stići čita paučina.

Ruka tad zatvori sanduk - to škrine ključ bez ruke.
Oči još okrznu ime - to gledaju oči bez zjena.
Trenuci otreznjenja kad saznam da nema me više,

i da se to svakoga jutra napravim od žbuke.
Ničega više nisam ni oblik ni sjena.
I kao samoj sebi samo praznina mi piše.

(‚‚Soneti'')

Skender Kulenović

Skender Kulenović

Skender Kulenović - Pisma