Soulbook

Ovo je post koji me je naveo da razmislim o ovakvoj temi, jer me mami na odgovor, a onda ćemo spamovati sirotog Ibzena! (Iz čije teme je preuzet post.)

ThePoet ::

Dok sam još išao u Dramsku radionicu, za jedan od javnih časova sam s jednom drugaricom radio scenu iz Lutkinog doma (prevod koji smo mi imali glasio je tako, iako većinom vidim Lutkina kuća), scenu u kojoj se Nora konačno odluči da napusti Torvalda. To je tako dobra scena i toliko teška, da sam se zarekao da ću pročitati celu dramu. Još uvek nisam stigao da je pročitam, ali mi je to na listi čekanja.

A čudno je što si pomenula i Pisma iz Norveške, pošto ih trenutno čitam. Bio sam skeptičan prema Isidori Sekulić iz nepoznatih razloga, ali me sa svakom stranicom sve više oduševljava.

Možda si ti u boljoj poziciji nego ja, jer sam ja čitala dela obrnutim redom - Ibzena, pa Isidoru. A Pisma iz Norveške zaista mogu da doprinesu boljem uvidu u način života Norvežana, pa time i olakšati razumevanje Ibzenove Nore (bar je meni tako bilo).

Što se Isidore tiče, priznajem da je ni ja ne gotivim... Prosto imam averziju. Gospa Nolu nikada nisam pročitala do kraja. Ali, u takvim tekstovima je Isidora nekako samosažaljiva, kao da govori o sebi, i onda ne volim da je čitam. Međutim, tamo gde dozvoli svom intelektu da se razjari (Krug iz Saputnika, na primer, ili pomenuta Pisma), tada je obožavam.

P.S. Odlična tema.

Sad mi pade na pamet pitanje šta sve oblikuje naš čitalački ukus.
Odbojnost prema Isidori i ja sam stekla jer mi je neko napomenuo kako je, uprkos svom ogromnom znanju, erudiciji, intelektu, bila zla i mušičava. Iz nekih intervjua se vidi. Od tako jake žene ne bih očekivala da se toliko samosažaljeva (što je bila ružna, a ne sama ili bolesna!) - jer onda sve što radi deluje nekako... veštački. Pa opet, to je najgore što možemo sebi da priredimo - da sudimo o knjizi prema koricama.
Što se teških, porodičnih drama tiče, ja dajem primat Glembajevima. Nikada se očajnije nisam osećala dok sam ih čitala, ali sam, istovremeno, bila oduševljena.

Mene je Isidora kupila već ‚‚Buretom'' i ‚‚Samoćom'', a učinila da se zaljubim u nju nakon ‚‚Pisama iz Norveške''. Osećam se kao da sam bio u Norveškoj. Sve mi je pokazala, sve sam video, a što je još bolje, čitao sam to dok je vejao sneg napolju, pa sam imao donekle utisak da sam tamo. Sa druge strane, ne dopadaju mi se njene kritike sa informativne strane, dok mi njen stil i u kritikama ‚‚leži''. Prva sledeća knjiga koju nameravam da kupim je ‚‚Kronika Palanačkog groblja'', mada nemam ni ‚‚Saputnike'' u svojoj biblioteci, ali biće.

Inače, primetio sam da me privlače ‚‚tamne ličnosti'' naše književnosti: Andrić, Isidora, Veljko Milićević, Pandurović, malo manje Dis. Najviše se pronalazim u Panduroviću, on dreči, grebe, urla u svojim pesmama. On me uznemirava.

Still_dreaming ::Inače, primetio sam da me privlače ‚‚tamne ličnosti'' naše književnosti

Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa - I. Andrić, ,,Znakovi pored puta".
Ne znam ni jednog dobrog pisca koji nije imao neko svoje mračno jezero i životno iskustvo koje je iskoristio kao podlogu za svoja dela. Pogledaj biografije svih autora koje si naveo. Skoro svi (kao i mnogi drugi) ,,potkačili" su neki rat ili bolest.

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, — nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

Na kraju nužno sledi osećanje da se ne pripada ovom svetu, već nekom svetu u kojem mi krojimo pravila. Možda je to svet ludila, stvaralaštva, narkotika...

Ajde ja ću ovde da napišem o Andriću. Vidim da ste tamo u Utopiji pisali da je ‚‚dosadan i naporan", pa da ga malo odbranim.

Ja mislim da je Andrić samo hirurški precizan u svojim opisima kako likova, tako i svih zbivanja, prirode, međuljudskih odnosa. Zbog toga mnogima njegov stil deluje hladan i nepristupačan. Ja nikad ne bih umeo da napišem ‚‚hroniku jednog vremena" kakva je Ćuprija, jer nemam tako precizan odnos prema činjenicama, ali je zato on iskoristio most kao centar svog romana i u milimetar slagao sve ostale likove i sva dešavanja oko njega. U tome je njegova genijalnost - baš u toj preciznosti. E sad, nekome se to sviđa, nekome ne.

Said the raven: nevermore!

Poslednje rečenice u književnim delima

Pada li vama još nešto na pamet?

(Ima seoba.)
Smrti nema!

 

Ne znam da li se, i koliko, i vama to dešava, ali u poslednje vreme imam ozbiljne probleme sa čitanjem. Tako me privuče neki naslov, jedva izdržim da sačekam trenutak kad ću u biblioteku po knjigu. Počnem da je čitam, sva euforična, i onda stanem. I mrcvarim i sebe i knjigu i ne završim čitanje. Tako sa Stepskim vukom, tako sa Velikim ratom...   

Imam i ja takvih perioda kad mi se čita, ali nikako da završim ono što počnem da čitam. Možda je problem u tome što ti možda to trenutno ne leži. Probaj neke laganije naslove, drugačije žanrove. Meni obično to pomogne. Uzmem neku kraću knjigu, recimo, ili nešto plićeumne naslove. Kao što postoji writer's block, tako postoji i reader's block ponekad.

Ja sam imao takvih problema, ali razmrsih to ukleto klupko. To mi se obično dešava sa obimnijim knjigama kod kojih mi treba dobra koncentracija da zapamtim i primetim sve, a i dobro pamćenje da održavam veze uspostavljene u početku knjige. A pošto sam imao slabu koncentraciju, dešavalo mi se da čitam po tri puta iste dve stranice, i opet ne znam šta sam pročitao. Zato sam nekoliko obimnijih knjiga presekao pripovetkicama, pa ih nastavio, i sad, hvala Podvarku, čitam normalno. (ne znam da li je to povezano nekako ili ne, ali ja to povezah)

Obojica ste u pravu. Em sam se uhvatila obimnih knjiga, a koncentracija mi je u minusu, em tekstova koji ne utiču na mene onako kako sam mislila da će. Samo ne znam zašto to nisam ukapirala do sad. Očigledno da ne smem sebi to da priznam, jer ne znam na koju foru učenike da navedem da čitaju, kad i ja sama imam takve faze...
Za početak, moraću nešto plićeumnije da uzmem, što kaže Poet.   

Liza_N. ::Ne znam da li se, i koliko, i vama to dešava, ali u poslednje vreme imam ozbiljne probleme sa čitanjem. Tako me privuče neki naslov, jedva izdržim da sačekam trenutak kad ću u biblioteku po knjigu. Počnem da je čitam, sva euforična, i onda stanem. I mrcvarim i sebe i knjigu i ne završim čitanje. Tako sa Stepskim vukom, tako sa Velikim ratom...   

Već pola godine mučim istu muku. Gledam sad baš temu Jedna rečenica iz knjige: od devet knjiga, do kraja sam pročitala pet. A tu su onda još i one knjige koje nisam spominjala u temi, a od kojih sam uglavnom odustala. Prvo sam mislila da je problem u tome što posudim knjigu iz knjižnice i trebam ju pročitati u određenom roku pa mi to stvara pritisak. Ali onda sam počela ostavljati i svoje knjige; pročitam trećinu, sva sretna i zadovoljna, onda ju ne uzmem u ruke tjedan-dva i na kraju vratim na policu. Sad bar imam vremena za čitanje, ali ne ide... Probat ću poslušati Stillov savjet pa presjeći s nekom kratkom pričom, novelom, možda pomogne.

Trenutno sam zapela s Jane Eyre. Knjiga ima preko 500 stranica, ostalo mi je još pedesetak stranica do kraja i tako mi stoji na noćnom ormariću već dva tjedna, ni da ju pipnem. A ne treba mi ni dva sata da pročitam do kraja...