Post nedelje

od **Still_dreaming** Ned Sep 22, 2013 12:16 pm

Sigurno vam se svima dešava da želite odgovorite na nečiji post nekad, ali nemate vremena u tom trenutku, a posle zaboravite. Ili vam se dešavalo da želite da čujete i mišljenje drugih o nekom stavu nekog od nas.

Ova tema će nam omogućiti da nešto od onoga što smo propustili ne bude propušteno. Kada nemate vremena da odgovorite na post ili kada želite da čujete i mišljenje drugih na tu temu, jednostavno ga kopirajte i pošaljite polly, Poetu ili meni na pp. Ne morate nigde naglašavati da ste poslali. I nas troje ćemo isto to raditi. Od ponuđenih / predloženih postova, post o kojem će se diskutovati ili na koji ćemo se nadovezivati bira uređivački tim (polly, Poet, Still) i objavljuje ga ovde u temi u subotu u ponoć, iliti u prvim minutima nedelje, zbog čega reč ‚‚nedelja'' iz naslova ima dva značenja: ‚‚dan u sedmici'' i ‚‚sedmica''.

Svake nedelje biće izabran jedan post i o njemu će se diskutovati u nedelju, pošto je većina forumaša tog dana slobodna.

Šaljite svoje predloge svake sedmice do subote u podne ili koji sat posle toga.

od **ThePoet** Sub Okt 19, 2013 10:56 pm

Still_dreaming ::
Vreme kada smo pesnike dočekivali kao filmske zvezde

Pre 85 godina Beograd je priredio veličanstven doček jednom - pesniku! Novine su pisale o njegovim šetnjama gradom, odlascima u restorane, govorima... Onako kako danas pišemo o filmskim zvezdama.

Tagore je bio jedan od najznačajnijih ljudi svog doba: U društvu sa Gandijem

Hronike beleže da su uveče tog 14. novembra 1926. godine peroni na beogradskoj železničkoj stanici i okolne ulice bili prepuni naroda, i da je red morala da održava žandarmerija.

Veliki broj ljudi čekao je da vozom iz Zagreba stigne Rabindranat Tagore, indijski filozof i pesnik 1913. godine ovenčan Nobelovom nagradom za književnost. Kad je voz sa zakašnjenjem od 20 minuta stigao i kad se pojavio pesnik, usledila je erupcija oduševljenja!

Pesniku je prišla gospođa Mimi Velmar-Janković i predala mu, u znak dobrodošlice, veliki buket cveća, a on se na engleskom zahvalio za srdačan doček. Praćen frenetičnim klicanjem, zatim je ušao u auto i odvezao se u hotel “Palas” - gde je za njega i pratnju (dve ćerke, zet i unuka) bio rezervisan veliki apartman.

Tu je primao novinare, između ostalih mladog Predraga Milojevića iz ‚‚Politike” i Stanislava Vinavera, docnije poznatog književnika, koji je radio za ‚‚Vreme”, a pesnika je u tekstu oslovljavao sa ‚‚Majstore”.

Jugoslovenska sekcija PEN kluba je u “Srpskom kralju” priredila ručak za uglednog gosta, a on je te i sledeće večeri držao predavanja za građanstvo, u novom zdanju Univerziteta i na Kolarcu. Oba puta “okupio se ceo Beograd”, a bilo je i onih koji su ostali ispred da bar vide pesnika.

I onda se desio pravi skandal: ‚‚Čim se Tagore pojavio za katedrom”, izveštava ‚‚Vreme”, ‚‚nastao je oduševljen pljesak, ali se začulo i nekoliko zvižduka s galerije. Nekoliko dečaka je zviždalo Tagori, i prekidalo mu govor sa uzvicima ‘Dole Tagore!’, i ‘Živeo Gandi!’ U isto vreme poleteli su s galerije i letci u kojima se na engleskom i srpskom, pod potpisom Ljubomira Micića i Branka Ve Poljanskog, Tagore naziva najgorim imenima i saopštava mu se da je srpsko gostoljublje laž.”

Ovu akciju, očigledno, priredili su pripadnici avangardnog umetničkog pokreta okupljeni oko časopisa ‚‚Zenit”.

Rabindaranat Tagore i Albert Ajnštajn

Izvor: Blic
-----------------------

Lepa vremena.

Still je ovaj post objavio u temi Rabindranat Tagore 15. oktobra, a mislimo da o njemu vredi malo više govoriti.

Ciceron je davno rekao: ‚‚O tempora o mores" (‚‚Kakva vremena, takvi običaji!"). Neki bi rekli da je to nekada tako bilo, da smo nekada dočekivali pesnike kao danas ‚‚VIP zvezde", ali da su vremena prosto bila drugačija. Međutim, činjenica je da smo nekada pisce i pesnike poštovali, a danas ih marginalizujemo. Šta se to u međuvremenu desilo? Šta se promenilo? Da li smo masovno opijeni? Da li je razvoj televizije i novih tehnologija delom odgovaran za to?

I da li može nešto da se učini da se ova vremena vrate? Ili mislite da ih ne treba ni vraćati?

od **polly88** Uto Okt 29, 2013 12:10 am

Čini mi se da danas svako može biti pisac, ali malo je onih koji stvarno vrijede. Isto tako mi se čini da se pisce prije više cijenilo. Oni koji su stvarno imali talent, ti su bili i primijećeni i probili su se. Oni koji su napisali nekoliko pjesama u svoje bilježnice, na tome su i ostali. Danas je tu internet i svi ti 'mali' pisci su nam blizu, treba samo nekoliko klikova mišem pa da čitamo stihove nekoga čije ime ne znamo, a čiju ćemo pjesmu vjerojatno već za nekoliko sati zaboraviti. Onda će možda ta ista osoba o svom trošku izdati zbirku pjesama i za sebe govoriti da je pisac. Ali daleko je to od onoga što ja osobno smatram piscem, tj. onoga što je nekada bio i značio Tagore.

Kada sam zadnji put bila na predstavljanju neke knjige? Kada sam zadnji put uopće čula da netko predstavlja knjigu? I koliko je taj 'netko' zaista bio Netko? Iskreno, ne sjećam se. Dobro, s obzirom da sam studirala književnost bila sam na nekoliko tih predstavljanja, ali mogu reći da uopće ne bih znala da se tako nešto događa u gradu da nam profesori nisu govorili i isto tako vjerojatno ne bih otišla na većinu toga da nas profesori nisu tjerali. (Zapravo su nas ucjenjivali - ako budemo na tim događanjima, dobit ćemo dodatne bodove ili će se to računati kao predavanje pa ćemo biti upisati kao da smo bili na nastavi i sl.) Jednog se predstavljanja sjećam, a to je bilo predstavljanje knjige Kafkin prijatelj Mire Gavrana. Nitko me nije tjerao i bilo je odlično. Bilo je možda pedeset ljudi (s tim da je sigurno pola njih bilo tamo zato što su organizatori ili zato što su profesori književnosti), što je žalosno jer ne gostuje Gavran svaki dan u Osijeku i on je za suvremenu hrvatsku književnost ipak Netko.

Ono što hoću reći je da danas pisci malo koga zanimaju. Čak i oni koji čitaju teško da će se izvući iz kuće i otići pogledati u oči pisca kojeg vole, poslušati što ima za reći. Nekada nije ni bila stvar u tome da ga vole; pisac poput Tagorea jednostavno je bio takva veličina koju se trebalo vidjeti.

Da, želim da se ta vremena vrate, vremena kada se znalo što je kvalitetno i kada se to kvalitetno poštovalo, vremena kada se s oduševljenjem dočekivao Tagore i vremena kada netko poput Nives Celzijus nije mogao ni pomisliti da će izdati 'roman', a kamoli da će za njega dobiti nagradu.

od **Still_dreaming** Uto Okt 29, 2013 5:30 am

U meni su se mešala osećanja dok sam čitao ovaj članak - bio sam nekako ushićen što se piše o tome i u isto vreme tužan što danas nije tako.

Da, danas svako može biti pisac. Ono što me još više nervira je baš to što si ti pomenula: ti ljudi koji napišu nekoliko pesmica ili pričica, objave knjigu ili je čak ni ne objave i nazivaju se piscima. Sami sebe nazivaju piscima. Kako skromno.

Juče čujem devojku u prolazu kako izgovara ‚‚bili za šankom ja, Darko, Mirko i Tijana... Haos, razumeš, bio... Kaže Darko meni fazon...'' A? Surprised

Šta reče devojko? E, onda neko takav uzme da čita ‚‚knjigu" jednog ‚‚pisca", jer knjigu jednog pravog pisca nikad ne bi mogao da razume, a pritom bi joj, zbog nemogućnosti sklapanja složene rečenice, bilo teško i da isparati dešavanja u knjizi sa složenim rečenicama. Sad je ‚‚kul pričati u fazonu kao da te ništa ne interesuje", jer su svi ‚‚u fazonu 'boli me uvo, idem na fejs', a i kome to, ono, treba". (‚‚brate" sam izostavio, jer ne znam koje je ‚‚pravilo umetanja", pa da ne preteram (ako se preterati može)).

Strašno mi po želucu skače ono što sam pojeo kad se nešto marginalno trpa u naslove, kad se nešto banalno propagira, kad se o nekome ko ne zaslužuje ni da mu se ime zna priča toliko. Vrisnuo bih kad neko prevrne očima na pominjanje nekog pisca ili kad neko kaže da voli neku umetnost ili da je (ne daj blagi bože) studira. Ili kad se ljudi odvaraćaju od toga, jer nije profitabilno. Pa ti ako ih poslušaš, vala nisi ni bio za to što si inicijalno mislio.

A što se tiče poseta književnim večerima i sličnim događajima, nisam bio mnogo puta na takvom događaju. Uglavnom zato što nisam čuo da se organizuje, jer se o tome ne bruji na sve strane (a i nema se ‚‚sredstava za brujanje"). I posećenost je uglavnom bila slaba, što me je uvek porazilo. Kultura u dnevnim novinama zauzima jednu stranicu, dakle, tu je čisto da bi je bilo. Časopisi o književnosti i umetnostima prestaju da izlaze posle nekoliko brojeva, jer je više rashoda nego prihoda. Emisije posvećene umetnosti uglavnom nisu toliko gledane i retko se snimaju, a i ako se snimaju, ne dožive više od nekoliko epizodica. Vreme emitovanja se ostavlja za kasne sate - nikad u udarnom terminu - a čak i oni koji vole umetnost moraju zaraditi za hleb, pa u kasne sate neće biti budni kako bi ih gledali. Kakva su to merila?

Nabacah ja u ovaj post svašta bez reda, ali navrlo iz mene, pa sam morao.

od **Still_dreaming** Sub Nov 02, 2013 2:41 pm

Naš mali dnevnik
27. 10 u 21:08

polly88 ::
U ponedjeljak sam bila u trgovini i nazvala mamu da joj kažem kakve su cijene namještaja pa da se dogovorimo da kupim ili ne. Na kraju razgovora rekla mi je da je umro bratić iz Srbije. Imao je samo 34 godine. U tom sam trenutku ostala bez zraka, prekinula sam razgovor i istrčala van da se smirim. Nisam ni suzu pustila, iako mi je bilo teško i jedva sam se suzdržavala. Kada su moji došli kući s posla, saznala sam da je samo tata dobio slobodno da ide na sahranu; pitao me da idem s njim, ali rekla sam da mi se ne ide. Sahrane su mi previše stresne situacije i mislila sam da će mi biti zlo kada odem. No tu sam noć sanjala i bratića i sahranu i prvo što sam napravila ujutro kad sam ustala bilo je da sam javila mami da ću ipak ići s tatom.

Dobro sam se držala sve dok nisam ugledala uplakane rođake ispred kapele. Suze su same krenule i samo sam ih sve zagrlila. Tih sat i pol u kapeli i na groblju trajalo je kao vječnost. U čitavoj toj gužvi, prilazile su mi kojekakve bakice da pitaju za mamu i brata, kako sam, što studiram, gdje živim i još trista čudesa, a meni zbilja nije bilo ni do čega, najmanje mi se dalo odgovarati na ta besmislena pitanja dok pokušavam zadržati suze.

Loše sam se osjećala i na karminama. Kao da je nakon sahrane svima pao kamen sa srca pa su se odjednom u sali svi počeli šaliti, galamiti, prežderavati, a mene je to živciralo do krajnjih granica i malo je nedostajalo da opet zaplačem.

Prošlo je skoro tjedan dana, no i dalje se ne osjećam dobro. Ne mogu se skoncentrirati ni na što, samo bauljam po kući, živčana sam i uopće mi nije do razgovora. Ne sjećam se da me je nečija smrt toliko pogodila.

Mislila sam da će mi biti lakše kad sve zapišem, da će se jedan dio tuge otkinuti, ali čini se da to ne ide tako lako...

Velike sahrane su mi oduvek bile jedna velika farsa. Automatsko izjavljivanje saučešća mi je nešto najgore. Zato sam uvek bio za to da samo najbliži sahrane umrlog, a ne da se na sahrane ide po principu ‚‚bio je i on na sahrani kad je meni taj i taj umro''. Onaj ko zaista žali treba i da ‚‚ispraća''.

A ljudi dolaze da jedu i piju i vide one koje nisu videli dugo i saznaju o njima što više. I da ‚‚uzvrate dolazak''. Jedan život se upravo završio, ej! A pokojnik se jedva i pominje. Čak nisam ni protivnik smeha na sahranama - smeh je dobar, ali samo u slučaju da se smeje prilikom priče o nekim dogodovštinama pokojnika, kada se ljudi prisećaju nekih lepih i smešnih događaja iz njegovog života. Taj dan treba posvetiti sahranjenom, obnoviti sećanje na njega, upoznati ga iz reči drugih.

Potpuno te razumem, polly. :tiktak:

od **ces@ric@** Sub Nov 02, 2013 3:24 pm

I meni su sahrane prilicno teske i drzim se toga da je nebitno ko je bio, a ko nije. Moja maceha kaze "nije bitno ko je dosao, ako mu taj neko za zivota nije valjao". I slazem se s tim misljenjem.
Na drugu stranu, moj otac (sto mene uzasno nervira) pridaje i previse znacaja ko je kome dosao na sahranu, a ko nije... I kasnije za godisnjice, 40 dana, obilaske grobova... Meni je to uzasno! To sto cu ja nekom otici na sahranu ne odrazava moju bol za gubitkom te osobe. I kad idem na sahranu, idem najvise zbog prijatelja/rodjaka koji je u zalosti.
To poslije sahrane, druzenje, smijeh mi je uredu ako je, kao sto Still rece, vezano za pokojnika. Moze i za njegovu familiju, ali sve u granicama. Ja sam ove godine sahranila i baku i dedu, ljude koji su me odgajali, i to poslije sahrane mi je dosta dobro doslo. Mojoj baki je puno pomogao taj smijeh i rucak u kafani poslije dedine sahrane. I ona je nekako zivnula, cak se i smijala sto mi je bilo neopisivo drago vidjeti.
No, tuzno je sto mnogima sahrane sluze kao okupljanje familije i prilika da se sazna sta se dogadja u zivotima drugih

od **polly88** Uto Dec 24, 2013 1:28 am

Post koji je Cesarica ostavila u temi Cafe "Utopija" 16. 12.

ces@ric@ ::Moram priznati da me razljutio ovaj tekst (nije neocekivan, ali me ljuti ova cinjenica):
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/427428/Ucenici-u-Hrvatskoj-ne-znaju-Nusica-nasa--deca-samo-cula-za-Krlezu

I znam da ce mnogi poletjeti "pa ne citaju ni oni nase pisce", ali me to ne zanima. Budite bolji! No ovo mislim da i nije toliko zbog nacionalne mrznje koliko do toga da zaista klinci slabo danas ista citaju

Slažem se da djeca danas slabo čitaju, a i oni koji čitaju rjeđe uzimaju u ruke knjigu nekog domaćeg pisca (mislim u slobodno vrijeme, a ne kada je u pitanju lektira). S druge strane, jedno je čuti za nekog pisca, a drugo je pročitati nešto od tog pisca. Školski programi su takvi kakvi jesu i teško da će se mijenjati u smislu da će se u Srbiji obrađivati više hrvatskih, a u Hrvatskoj više srpskih pisaca. U Srbiji sam u srednjoj školi od hrvatskih pisaca čitala samo Ivana Mažuranića, dok u Hrvatskoj nikoga od srpskih pisaca nismo ni spomenuli. U trenutku kada sam poželjela čitati neke srpske pisce morala sam djela skidati s interneta jer ih je u knjižnicama nevjerojatno malo, a najčešće su te knjige na tavanu/podrumu ili knjižničari kažu da ih uopće nemaju. Da ne kažem da usput i sakrivaju knjige koje su napisane na ćirilici, ako su i neki strani autori u pitanju.

Mislim da bi u prvom redu trebalo povećati izdavanje knjiga (hrvatskih u Srbiji i srpskih u Hrvatskoj) i pokazati čitateljima kako i susjedi imaju vrijednu književnost. Toliko smo toga zajedno proživjeli, imamo slična razmišljanja, slične sudbine, sličan smisao za humor; vjerujem da će se svaki čitatelj brže i lakše povezati sa susjednom književnošću nego recimo finskom, portugalskom ili nekom trećom, udaljenijom u svakom smislu.

od **Still_dreaming** Uto Dec 24, 2013 9:15 am

Ja znam da je to tako. Čak ni moj smer na filološkom nije se puno dotakao hrvatskih pisaca. Pre je postojao ceo predmet ‚‚Hrvatska književnost", a sad se skoro niko ni ne pominje. Mi smo imali predmet ‚‚Dubrovačka književnost" - Ivan Gundulić, Šiško Menčetić, Džore i Marin Držić - i to je sve što ja znam od hrvatske književnosti, tj. toga se sećam, a radili smo ih još. A što se tiče novije hrvatske književnosti, znam veoma malo. Znao sam za Dobrišu, Krležu, Kamova, Ujevića, Desnicu (e da, njega smo radili u okviru knj. 20. veka), Matoša, Šimića. Za Krkleca sam samo čuo, a Kamova mi je polly otkrila. Sigurno znam još 2-3, ali sad mi se ne ‚‚javljaju".

Moje mišljenje je da nisu samo deca kriva, nego i sistem obrazovanja. Bar neki pesnici mogu kod nas da se ubace i neki naši kod Hrvata. Pa 2-3 pesme da se deca zainteresuju, pa će oni koji vole da čitaju naći način. I ja sam većinu ovih gore sam otkrio, idući po forumima i blogovima.

od **polly88** Ned Jul 13, 2014 4:45 am

Post koji je Cesarica ostavila u temi Naš mali dnevnik 7. 7.

ces@ric@ ::Na neki nacin, danas me je pogodila smrt Bore Todorovica. Pogledala sam jako puno filmova sa tim glumcem i bio mi je drag. No, pored toga, cini mi se da jednostavno nestaje ta generacija. Dobro, ne cini mi se, nego je tako, svi oni imaju preko osamdeset godina i njihovo vrijeme istice. Znam da je normalno, ali mi je i jako zao zbog toga. Kao da nestaje sve sto vrijedi.

Pocelo je smrcu mog dede, u januaru prosle godine. Pet mjeseci kasnije umrla je i baka. Potom je umrla i Jovanka Broz, kako kazu zadnje dobro sto je ostalo iza Tita. Mom dedi Tito je bio najveci idol.

Poslije Jovanke, umrla su i Ruzica Sokic i Dusan Pocek, jos asocijacija na baku i dedu. Baka je svojevremeno komentarisala kako je Ruzica jedna od najljepsih glumica, a za Poceka je rekla da taj nikako ne moze da ozdravi apelujuci na njegove uloge u Boljem zivotu i Srecnim ljudima. Vise ne prave takve serije. A nema vise ni Profesionalca, Maratonaca, ni Djenke...

Osudjeni smo na neke Vize za buducnost, preglumljavanje Mirke Vasiljevic i njoj slicnih manekena sa vrlo malom dozom talenta. Moja generacija, ona malo starija i sve mladje ne ostavlja nista za sobom. Cini mi se da sve ide u zaborav. Jednom su se Jelena Karleusa i Lepa Lukic prepucavale, da bi ova samoprozvana „diva“ rekla Lepoj kako jednu te istu pjesmu pjeva 50 godina. Lepa joj je odgovorila da joj se „diva“ obrati onda kad joj neka pjesma bude trajala duze od jednog ljeta. Jelena jos nije napravila dobru pjesmu, a kamoli neku koja traje...

Izgleda da je tako i kod drugih. Pjesme ne traju, i tekstovi istih uglavnom imaju sve manje i manje smisla. Voditelji na televiziji se kupe sa ulica i mnogi imaju losu dikciju. Malo je Jasminki Sipki ostalo.
I knjige... danas niko ne cita Andrica, Selimovica, Dostojevskog, Copica, niti takvi pisci vise postoje. Danas je neka lagana literatura, vulgaran rjecnik, pornografija...

Mozda je i mene pregazilo vrijeme, mozda sam samo rodjena u pogresnom vremenu, ali me danas prati taj osjecaj da sve sto je dobro nestaje...

... ostali samo dugmici...

Sve prolazi, sve se mijenja... Ako i nemamo razloge o tome razmišljati svaki dan, s vremena na vrijeme neki nas događaj potakne na to da razmislimo što je to netko ostavio iza sebe, kao i što ćemo mi ostaviti kada nas jednoga dana ne bude, po čemu će nas se netko sjećati.
A tu je onda i ta vječita 'borba' među različitim generacijama i čuvena rečenica koja počinje s "kad sam ja bio/la mlad/a" koju smo bar jednom svi čuli.
Što se to promijenilo u posljednjih 50-60 godina da se o tom vremenu razmišlja s nostalgijom? Što su to oni imali, a mi nemamo? Što su oni ostavili iza sebe, a što ćemo jednoga dana ostaviti mi? Što će naši potomci za 30-40 godina čitati, gledati, slušati? Hoćemo li biti ponosni na to što smo ostavili?
Ne moramo se zadržati samo na umjetnosti.

od **ces@ric@** Pon Jul 14, 2014 2:30 am

Ex YU muzika je bila odlicna stvar, Bijelo dugme, stare pjesme Hari Mata Harija, Magazina, Merlina, Prljavog kazalista...

Serije tipa Otpisanih, Bolji zivot, Srecni ljudi...

Jedan Dusan Kovacevic, koji je kreator Maratonaca, Profesionalca, Balkanskog spijuna, Radovana III...

Promijenilo se i to da se djeca vise ne plase profesora/nastavnika, vec se profesori/nastavnici plase njih. Znanje nikad manje, klinci nikad bezobrazniji i agresivniji. Prije se vise cijenilo znanje, ucenje i trud, danas to nije popularno. Djeca se stide biti odlicni ucenici i reci da su ucili ili citali nesto.
Nema vise lijepog odgoja. Djeca se uce da koriste kompjutere, ne da grade kuce od lego kockica.

Moji su mi pricali da si nekad mogao mirno zaspati u parku, niko ti nista ne smije. Samo te milicija moze otpremiti kuci. Ta sigurnost mi fali.

Iza moje generacije ce tu i tamo ostati po neki Djokovic i mozda jos neko ko mi trenutno ne pada napamet.

od Sponsored content

Post nedelje

Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje

Re: Post nedelje