Sumnjičavost

Ma sumnjicava sam...ne 'gutam' tek tako sve...mozda su to bubice, ne znam, ako jesu, neka ih...tako sam sacuvala sebe od raznih 'ajkula' sa likom delfina...

ja uvjek sumnjam , u sebe u druge , ali ujedno i dajem potpunu slobodu drugoj strani da se pokaze i dokaze da mogu da vjerujem ...nemo kaze da samo navlacim ostale osobe u mojem okruzenju na nesto sto nebi uradili nikada...ne smeta mi ako se moje sumnje ispune , bude mi malo zao, ali bas zbog toga stalno sam sumnjicav, i na vrijeme se pripremim za negativnu reakciju..

ne znam nesto nadrobih , ali nisam siguran da sam htio ovo reci, malkice sam zbunjen , nesto mi ne ide kako treba , ali valjda je to to, nadam se da cu se popraviti

Ja verujem ljudima. Oni koji su mi bliski, njih dovoljno poznajem da ne očekujem podvale i iznenađenja.
Sa svima ostalim krećem otvorenog srca, verujem dok mi ne daju povod za sumnju. Sve su to površni odnosi koji ne uzdrmaju moj svet, kad saznam da nisu bili iskreni. Tužna mi je sama pomisao da moram da strepim od svakog čoveka videći u njemu potencijalnog lažova.

Nisam sumnjičava preterano. Jednostavno nemam razloga da to budem sa ljudima koje poznajem. Oni su tu kad mi je potrebno, verujem im i poznajem ih dovoljno.
A što se tiče sumnje u ljubavi, to je zanemarljivo. Naravno da postoje trenuci kada ste malo skeptični, ali uglavnom nemam problema sa sumnjom.
Verujem ljudima, a i oni meni...

Kada nekog upoznajem, sumnjam u svaku izgovorenu reč. Merim i procenjujem, ali sve to polazeći od stava da su ‚‚svi dobri, dok se ne dokaže suprotno''. Uvek sumnjam, tako sam se istrenirao. Nakon svakog razgovora sledi analiza i procena - koliko sam ja dobro postupio i kako su postupili drugi. Iz kakvih pobuda? Ima li razloga za sumnju?

A sumnjam i bez razloga, obično kad sam pod nekim pritiskom sa druge strane. Zbog toga osobe najbliže meni bivaju ponovo stavljene na proveru, iako ona nije neophodna.

Mene počelo da zamara sumnjičavost, jer ja sam baš preterivala da nisam nikome verovala.U svakoj reči, gestu pitala sam se zašto je to baš tako i šta je sledeće i dal je to baš tako.
Došla sam do tog stanja da sam počela da sumnjam u Vilotića Naravno, on me zna, brzo me pročitao i oterao u tri lepe.
No, ja i dalje sumnjam, jer stalno mi sastanči
Bez zeanje sumnje umeju da i opasne.Treba biti i tu umeren, sačuvati sebe.
Šta ja ima da sumnjam da l je tako ili onako, ako je rečeno da je tako, nek mu bude da mu verujem

Ja nisam previse sumnjicava po prirodi. Trudim se da ljude prihvatim takvima kakvi jesu. Medjutim, svjesna sam i da ne treba svoje povjerenje poklanjati bilo kome, pa kada mi se ucini da neko laze tezim da se razocaram, i toj osobi pridajem mnogo manje paznje ubuduce, ili cak i u potpunosti prestajem sa njom/njim da komuniciram.

Sto se tice ljubavi, rekla bih da sam sumnjicava samo ako mi neko da povoda da budem takva. Nisam do sada nikada pala u zamku da provjeravam sta ima po dzepovima mog partnera, na njegovom telefonu i slicno, ali mi se cesta odustvovanja od kuce, i veliki prekovremeni rad nije dopadao kod partnera, cak ni kada je donosio ogromne prihode. Moram priznati, u ovim okolnostima sam bila ljubomorna i sumnjicava jedno vrijeme, sada shvatam da je bilo bezrazlozno.

Sumnjičava sam dosta.Moja cimerka bi rekla da mi je to mana, ali ne smatram da je tako.Svaku reč volim da izanaliziram i to mi nije naporno.Svi su mi loši dok se ne dokaže suprotno.Gledam kako moja sestra "prolazi", a sušta je suprotnost.Ili ona, možda, samo nema sreće.
Kako da ne budem sumnjičava prema nekom nepoznatom?Prema bilo kome, uostalom?Nije to nešto što se primećuje, niti nešto što preterano pokazujem, sem kada nekome želim da stavim do znanja da mislim da laže ili slično.Čak nekada i zapišem nešto u phone, kako to ne bih zaboravila da izanaliziram, kada se rastanem sa nekom osobom..

U vezi nisam sumnjičava, preterano.Kada se pojavi crv sumnje, a obično se pojavi, nakon što sam izanalizirala nešto podobno, dođe do "rasprave", a iz toga do rešenja, ukoliko sam pogrešila, mada retko grešim i napadam, kada su takve stvari u pitanju...Drugima ne verujem.Od najdražih ću savet uvek da primim, ali sebe ću da poslušam.Nikada ne bih dečku proveravala telefon, džepove, i sl.Ako je dotle došlo, da "moram" to da radim, onda - da se pozdravljamo.

Da li ste sumnjičavi? Ili verujete u sve što vam se kaže bespogovorno? Zavosi prema kome. Postoje osobe kojima verujem bespogovorno, ali postoje i one prema kojima sam sumnjičav.

Možemo li sumnjati bez razloga? Tj. može li sumnja doći sama od sebe, poteći tek iz nekih naših bubica? Možemo, naravno, ali zašto bismo sebe bespotrebno opterećivali ako za to nemamo razlog? Kada se pojavi razlog pojavi se i sumnja.

Moram reći da sam postala sumnjičava, i mislim da je tako bolje. Nisam bila takva prije.
Nisu svi voljni da kažu kako jeste, da se ponašaju kako treba i da budu što jesu. Neko iz straha, neko iz pakosti, neko namjerno ne želi da ...
Sve u svemu bolje je sumnjati, makar malo rezerve imati. Da sam takva bila od početka sada ne bih bila iznenađena postupcima, riječima osoba. Bolje biti sumnjičav, makar malo...
Naravno, sumnjičavost se prema posebnima izgubi vremenom jer to zasluže.

Nisam sumnjičava i ne preispitujem svaku reč ili osobu i njeno ponašanje odmah na početku, pre bih rekla da sam rezervisana. Verujem dok se ne uverim u suprotno. Svakome dam prostora onoliko koliko osetim u tom momentu da treba da dam, ostalo pokaže vreme.

Jesam sumnjičav, a nisam bio takav. Naprotiv, bio sam prilično naivan i lakoveran. Nisu to sumnje koje me opterećuju, ali mnoge stvari uzimam sa rezervom. Mislim da je bolje tako