Vuk Branković-izdajica ili...

Kukavicluk je cest razlog izdaje, pa prema tome i jedno i drugo, i izdajica i kukavica

Kada u Srbiji nekoga valja obeležeti kao izdajnika „svega što je srpsko’’ najlakše je da mu to saopštite na jednostavan način - recite mu da je Vuk Branković. Taj naziv će one koji istoriju uče preko narodnih epskih pesama i kafanskih stolnjaka užasno povrediti, dok će ljubitelji istorijskih udžbenika možda čak biti i počastvovani.

Naime, u epskim narodnim pesmama Kosovskog ciklusa Vuk Branković je prikazan kao čovek koji je izdao svog tasta, srpskog kneza Lazara: „Bog ubio Vuka Brankovića, on izdade tasta na Kosovu, i odvede dvanaest hiljada, pobratime, ljuta oklopnika’’.
S druge strane, istoričari kažu da je Vukova izdaja na Kosovu vremenom dobila vrednost „vanvremenskog pojma’’. On je postao personifikacija ne samo kosovske nevere, već i svih izdajnika s ovdašnjeg podneblja, i to samo zato što je najistaknutija ličnost koja je preživela boj na Kosovu polju.
„Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su neposredno nakon nje, uopšte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja koja bi došla s njegove strane ne bi imala nikakve logike, jer on za tako nešto nije imao bilo kakvog razloga, a to će se naročito videti iz kasnijeg razvoja događaja kada je Vuk bio, skoro, jedini koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oružano odupirao Turcima’’, objašnjava Željko Fajfrić, advokat iz Šida, koji se bavi proučavanjem srpskog srednjeg veka u svojoj knjizi „Sveta loza Brankovića’’.
U vremenu neposredno pred bitku svakako najjači srpski velikaš bio je knez Lazar, a odmah iza njega Vuk Branković. Vuk je bio najzainteresovaniji od svih Srba da se Turcima pruži otpor, budući da su njegove zemlje bile najugroženije i prve na udaru pošto je „stolovao’’ u Vučitrnu. Zato je s knezom Lazarem organizovao sve ono što se u Srbiji moglo podići na oružje.
Kakvo je njegovo učešće u bici može se saznati iz posrednih turskih izvora, a najviše od njihovog pisca Nešrija. Po njemu na Kosovu je srpsku vojsku vodio knez Lazar koji je zapovedao centrom vojske, dok je bosanski kralj vodio levo krilo (Nešri misli na vojvodu Vlatka Vukovića), a desnim krilom je komandovao Vuk Branković. Uz Vuka je bio i jedan od njegovih sinova, verovatno Grgur.
Vukov deo vojske je izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom početku bitke odmah razbili levu tursku stranu (koju je vodio Jakub, stariji sin sultana Murata). Međutim, zbog toga što srpska sredina pod komandom Lazara nije izdržala pritisak, i nakon pogibije kneza, Vuk Branković se povlači videvši da je bitka gotova i da nema smisla ginuti. Još uvek nema ni pomena, ne samo o Vukovoj izdaji, već o izdaji bilo kog velmože iz okruženja kneza Lazara.
Jedan od prvih koji je optužio Vuka za izdaju bio je Mavro Orbin, dubrovački benediktinski monah i istoričar i to tek negde krajem XVI veka. Orbin navodi da se Vuk Branković s većinom svojih ljudi izvukao iz bitke zbog toga što je još od ranije imao takav dogovor sa sultanom Muratom kako bi se dočepao Lazareve države.
„Čitajući Orbinov tekst vidljivo je da on nije baš kategoričan kada tvrdi da je Vuk izdao na Kosovu, a uz to se i ograđuje kada navodi moguću Vukovu izdaju rečima: „kako neki kažu“. No, to je bilo sasvim dovoljno da se pojave mnogo razrađenije (i fantastičnije) verzije o Vukovoj izdaji poput one u Tronoškom rodoslovu ili Priči o boju kosovskom. Nekako izlazi da što su spisi bili kasnije pisani imali su više detalja o izdaji’’, navodi Fajfrić.
Kada se 1898. godine slavilo 500 godina Kosovske bitke, veliki srpski istoričari Ljubomir Kovačević i arhimandrit Ilarion Ruvarac odlučno su pobili istinitost legende o Vukovoj izdaji, baveći se tim fenomenom nezavisno jedan od drugog, koristeći sve, u tom trenutku, raspoložive izvore.
Uticaj tradicije bio je toliko jak da je teorija o izdaji Vuka Brankovića našla mesta i u udžbenicima, pa je zbog svog nepokolebljivog stava Ljubomir Kovačević i sam bio označen kao narodni izdajnik. Recimo, i pisac „Opisa prenosa Lazarevih moštiju“ 1392. godine, naziva Vuka pohvalnim imenima, koja se teško mogu izreći za izdajicu, „epitet“ koji je Vuku prišio narodni pevač.
Vukov odnos prema turskom sultanu posle bitke bio je, u najmanju ruku, nipodaštavajući, iako je čak i kneginja Milica sa sinovima sarađivala s Osmanlijama. Kada je 1394. g. Bajazit pozvao svoje vazale na dogovor u Ser, svi su došli osim Vuka Brankovića. U bici na Rovinama, maja 1395. godine, na turskoj strani su učestvovali svi srpski vazali, osim njega.
Sledeće godine, Vuk je odsustvovao i u bici kod Nikopolja, u kojoj je Bajazit odneo pobedu. Vuk je vodio neku vrstu gerilskog rata s Turcima, sve dok nije dopao u sultanove šake. Ljutiti Bajazit, najveći deo Vukovog feuda dao je Stefanu Lazareviću, sinu kneza Lazara, zadržavši za sebe samo neke, strategijski važne tačke.
Pošto je izgubio zemlju, nasilno je odvojen od porodice, kojoj je ostavljeno „nešto poseda da bi mogli nekako živeti“ i odveden u turski zatvor gde je bio zatočen sve do oktobra 1397. godine kada je preminuo, okovan u tamnici. Posle smrti telo mu je preneto na Svetu goru.

Pripisana mu tuđa izdaja
„Narodno predanje bilo je nepravedno prema Vuku iako se zna da je on i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze s Mađarima. Od Turaka niti je šta tražio niti je šta dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova s Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a nije mu htelo oprostiti što na Kosovu nije našao smrt’’, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda’’.

Pobili se zbog žena
Mavro Orbin piše da je knez Lazar udao ćerku Maru za Vuka Brankovića dok je drugu ćerku Vukosavu udao za Miloša Kobilića, plemića koji je bio odgojen na kneževom dvoru. U jednom momentu dve sestre su se tako posvađale oko muževa da je Mara (Vukova žena) ošamarila Vukosavu (Miloševu ženu) i to je dovelo do oružanog megdana između Vuka i Miloša.
U tom dvoboju Vuk je prošao jako loše i Miloš ga je zbacio s konja, a potom nastavio i dalje da udara. Samo okolni plemići, koji su ovaj dvoboj posmatrali, uspeli su Vuka da spasu totalnog poniženja. Knez Lazar je pokušao da izmiri zavađene zetove, ali u tome uspeva tek prividno. Neposredno pred bitku na Kosovu Vuk je iskoristio priliku da se osveti i da lažno optuži Miloša kako ovaj sprema izdaju u vreme čuvene Kneževe večere.

Eto, nije...

Na osnovu gore navedenog teksta imalo bi smisla zakljuciti da se on borio i povukao tek kada je vidio da je vojska kneza Lazara gubila bitku. Da li bi ista bolje bilo za Srbiju da je u tom trenutku odlucio da se bori do zadnje kapi krvi tesko je reci, ali je vjerovatan odgovor ne. Turska je bila vrlo mocna drzava, stizala je cak i do Beca, pa je vjerovatnije da je Vuk samo postedio sigurne pogibije mnogo srba koji bi se inace borili i izgubili zivot.

U svakom slucaju, kada vidim kako se sada istorija prekraja i kako se laze, mogu doci do sigurnog zakljucka da je vrlo tesko znati prave cinjenice o ovim dogadjajima, koje je vjerovatno svako interpretirao kako je njemu odgovaralo.