Književni biseri

A masterpiece is still a masterpiece when the lights are off and the room is empty.

(Branko Miljković)

Mornar je ostavio more
lađa je ostavila luku
i kralj je ostavio kraljicu
i škrtac zlato
                       ... eto zašto

Udovica je ostavila crninu
luđakinja ludnicu
tvoj osmeh moje usne
                       ... eto zašto

Ostavićeš me
ostavićeš me
ostavićeš me
vratićeš mi se
udaćeš se za mene
udaćeš se za mene

Nož se ženi sa ranom
pljusak se ženi dugom
osmeh se ženi suzom
poljubac sa pretnjom
                       ... eto zašto

I vatra se udaje za studen
i smrt se udaje za život
kao što se i ljubav udaje za život

Udaćeš se za mene
Udaćeš se za mene
Udaćeš se za mene.


Žak Prever, "...eto zašto"

https://www.youtube.com/watch?v=RG-PXr7sces


Reverse Engineering  by  Beau Sia


we may end tomorrow,
like paris’ youth.

but i want to believe
you’re forever
like affordable drinking water.

i’d ask you to live in the now
with me,
but both of us are tired
of that marketing scam,

and i just want to hold
the parts of you
that can’t be sold.

let’s share our tragedies
so we don’t become textbooks
filled with omissions,

let’s give our faults a chance,
knowing
they don’t have to be validated
by oprah
to be beautiful.

we’ve been taught so many saviors
maybe it’s time to save us
from chasing
the playlists of others.

the soundtrack of love is not
a fixed point in the sky.

our wishes should only reflect
the people we wake up as,
and not
the people
the world sees us as.

so here’s my lack of eloquence,
and here’s my shotty imagery,
and here’s my lack of regard for
form
in the face of feelings
i’ll label love,
because i don’t respect
any authority
that would try to quantify
the ache
you inspire me with.

let’s learn each others’
past in an attempt
to reverse engineer love.

before we learned to
not get burned by the stove.

before we saw
institutions crumble all around us
in the name of.

before we felt loss
that would cripple weaker men.

before we came into
all the words spoken
by other people

about
how we should feel

about these hearts

we’ve
been given.

when the explanation
didn’t exist,

and in the moment
before terrors were imposed on us,

we will love.
no punchline.
no fancy statements.
no perfect structures.

we will love.

Ovo je priča o čoveku obeleženom jednom slikom iz detinjstva.


Prizor nasilja, koji ga je potresao, i čije će značenje shvatiti tek mnogo kasnije, odigrao se na glavnom pristaništu aerodroma Orli, nekoliko godina pre izbijanja Trećeg svetskog rata.



Roditelji su nedeljom vodili decu na Orli, da gledaju poletanje aviona.

Te nedelje, dečak, o kome govori ova priča, zauvek će upamtiti nepomično sunce, prizor na kraju pristaništa i lice jedne žene.



Ništa ne izdvaja uspomene od ostalih događaja: one se prepoznaju tek kasnije, po ožiljcima koje ostavljaju.

Pošto je to lice bilo jedina slika iz vremena mira koja je preživela rat, često se pitao da li ga je zaista video; ili je taj nežni trenutak izmislio da bi tako potisnuo pometnju koja će uslediti, s tom iznenadnom bukom, ženinim gestom, telom koje se tetura, kricima ljudi na pristaništu, prigušenim strahom.

Kasnije je shvatio da je video smrt nekog čoveka.



Nešto posle toga, Pariz je bio uništen.



Mnogi su umrli.

Neki su sebe videli kao pobednike. Drugi su postali zarobljenici.

Preživeli su se povukli u podzemne hodnike Šajoa.



Na površini zemlje, u Parizu, kao i u većem delu sveta, nije se moglo živeti, zbog trovanja radijacijom.

Pobednici su držali stražu nad carstvom pacova.



Zarobljenici su bili podvrgnuti eksperimentima, očigledno veoma važnim za one koji su ih izvodili.

Ishod je za neke bio razočaranje, za neke smrt, a za neke, opet, ludilo.



Jednog dana su među zarobljenicima izabrali novo zamorče. Bio je to čovek o kome govori ova priča.



Bio je uplašen. Čuo je za šefa istraživanja. Očekivao je nekog ludog naučnika, dr Frankenštajna. Ali, sreo je jednu razumnu osobu, koja mu je smireno objasnila kako je čovečanstvo osuđeno na propast, kako je Prostor postao nedostupan i kako jedina šansa za opstanak leži u Vremenu. U otkrivanju neke pukotine u Vremenu, kroz koju bi se onda, možda, moglo doći do hrane, lekova, izvora energije.



To je bila svrha eksperimenata: poslati izaslanike u Vreme, da bi od prošlosti i budućnosti zatražili pomoć za sadašnjost.



Ali, ljudski um se opirao toj ideji.

Probuditi se u nekom drugom vremenu, značilo bi ponovo se roditi, ali kao odrasla osoba. To bi bio prevelik šok.

Pošto su prethodno, u razne zone Vremena, slali beživotna ili neosetljiva tela, naučnici su se sada okrenuli ljudima sa veoma snažnim mentalnim slikama.

Ako bi ovima uspelo da zamisle ili sanjaju neko drugo vreme, možda bi uspeli da u njemu i žive.



Logorska policija je nadzirala čak i snove. Taj čovek je bio izabran među hiljadama drugih zbog svoje opsednutosti jednom slikom iz prošlosti.



U početku ništa, osim ogoljavanja stvarnosti i izmicanja svih njenih oslonaca.

Počinju.

Čovek ne umire, ne ludi.

Pati.

Nastavljaju.

Desetog dana, slike počinju da cure, kao priznanja.

Jutro u vreme mira.

Soba iz vremena mira, prava soba.

Prava deca.

Prave ptice.

Prave mačke.

Pravi grobovi.

Šesnaestog dana je na Pristaništu.



Prazno.

Ponekad uspeva da ponovo pronađe neki srećan dan, ali neki drugi, da ugleda lice sreće, ali neko drugo.

Ruševine.

Devojka koja bi mogla biti ona koju traži.

Prolazi pored nje na pristaništu.

Ona mu se osmehuje iz automobila.

Javljaju se i druge slike i onda spajaju, u tom muzeju, koji je možda samo onaj njegovog sećanja.



Tridesetog dana dolazi do susreta.



Sada je siguran da je prepoznaje.

U stvari, to jedino u šta je siguran, u tom svetu bez datuma, koji ga u prvi mah zapanjuje svojim obiljem.

Svuda oko njega, samo velelepni materijali: staklo, plastika, frotir.

Kada se povrati iz transa, žena nestaje.



Oni koji izvode eksperimente pojačavaju kontrolu i ponovo ga šalju na zadatak.

Vreme se još jednom zakotrljalo i trenutak se vraća.

Ovog puta je pored nje, obraća joj se.

Ona ga pozdravlja, bez iznenađenja.

Nemaju uspomena, nemaju planova. Vreme se bezbolno gradi oko njih, a jedini orijentiri su ukus trenutka koji žive i crteži na zidovima.



Kasnije odlaze u park. Seća se da je nekada bilo parkova.

Ona ga pita za ogrlicu, vojničku ogrlicu, koju je stavio oko vrata na početku rata, koji tek treba da se dogodi.

On izmišlja neko objašnjenje.



Hodaju.

Zastaju kod stabla sekvoje, s godovima obeleženim istorijskim datumima. Ona izgovara neko englesko ime, koje on ne razume.

Kao u snu, pokazuje joj na neku tačku iza drveta i čuje sebe kako joj govori, „Dolazim odande...“



... i pada unazad, iznuren.

Onda ga preplavljuje još jedan talas Vremena. Posledica još jedne injekcije, naravno.



Ona sada spava na suncu.

On pomišlja kako je u svetu iz kojeg se upravo vratio, samo zato da bi ponovo bio s njom, ona mrtva.



Ona se budi. On joj opet priča.

U nečemu suviše fantastičnom da bi u to mogla da poveruje, ona razabire glavno: neku daleku zemlju, veliko rastojanje koje treba preći.

Sluša ga, ne podsmeva mu se.



Da li je to isti dan? On ne zna.

Nastaviće tako, s bezbrojnim šetnjama, u kojima će se među njima razvijati prećutno poverenje, poverenje u najčistijem izdanju.

Bez uspomena, bez planova.

Sve do trenutka kada, negde ispred njih, ne oseti barijeru.



Tako se završio prvi niz eksperimenata.

Usledio je period pokušaja u kojem se viđao s njom u raznim trenucima.

Ponekad je zatiče ispred njihovih crteža na zidu.

Ona ga dočekuje tako prirodno. Zove ga svojim Duhom.

Jednog dana deluje uplašeno. Jednog dana se privija uz njega.

Ne zna da li i se on naginje ka njoj, da li se njime tako upravlja, da li sve samo zamišlja ili sanja.



Negde oko pedesetog dana, sreću se u muzeju s bezvremenim životinjama.



Sada je sve savršeno usklađeno. Kada se prebaci u izabrani trenutak, može da ostane tamo i kreće se bez napora.

I ona deluje ukroćeno. Dočekuje ga kao neku prirodnu pojavu, kao posetioca koji dolazi i odlazi, koji je stvaran, priča, smeje se zajedno s njom, sluša je, i onda ponovo nestaje.



Po povratku u sobu za eksperimente, oseća da se nešto promenilo.

Tu je sada i komandant logora. Iz razgovora koji se vodi oko njega, razaznaje da posle sjajnih rezultata eksperimenata s Prošlošću, sada nameravaju da ga pošalju u Budućnost.

Od uzbuđenja za trenutak zaboravlja da je onaj susret u muzeju bio i poslednji.



Budućnost je bila bolje zaštićena od Prošlosti.

Posle niza pokušaja, ovog puta mnogo napornijih za njega, uspeo je da uhvati odjeke sveta koji će doći.

Prolazio je potpuno preobraženom planetom, ponovo izgrađenim Parizom, s deset hiljada nedokučivih avenija.



Drugi ljudi su ga očekivali.

Bio je to kratak susret.

Ovi su, očigledno, odbacili sve ostatke nekih drugih epoha.

Izrecitovao im je svoju lekciju. Pošto je čovečanstvo preživelo, ono ne može da svojoj prošlosti uskrati sredstva za opstanak.

Taj sofizam je bio prihvaćen kao prerušeni znak sudbine.

Dali su mu energetsku jedinicu dovoljno snažnu da pokrene celu ljudsku industriju i vrata Budućnosti su se ponovo zatvorila.



Malo posle povratka, prebacili su ga u drugi deo logora.



Znao je da ga njegovi tamničari neće poštedeti. Bio je oruđe u njihovim rukama; njegovu sliku iz detinjstva iskoristili su kao mamac, da bi ga uslovili; ispunio je njihova očekivanja, odigrao svoju ulogu.

Sada je samo čekao da, u nekom delu njega, ubiju sećanje na taj dvaput proživljeni delić vremena.

Ali onda je, duboko u tom limbu, primio poruku od ljudi iz budućnosti.

I oni su putovali kroz vreme, samo mnogo lakše.

Sada su bili tu i predložili mu da ga prihvate kao jednog od svojih.



Ali, on je imao drugačiji predlog: umesto u tu pacifikovanu budućnost, hteo je da se vrati u svet svog detinjstva, i toj ženi, koja ga je, možda, i dalje čekala.



Evo ga opet na glavnom pristaništu Orlija, usred tog vrelog nedeljnog popodneva, pre rata, u kojem je sada mogao da ostane.

Zbunjeno je pomislio kako je i dečak, koji je nekada bio, sigurno tu negde i posmatra avione.

Ali, prvo što je potražio, tamo na kraju pristaništa, bilo je lice žene.



Potrčao je ka njoj.



I kada je prepoznao čoveka koji ga je pratio još od podzemnog logora, shvatio je da nema načina da umakne Vremenu i da je taj trenutak koji mu je bilo dato da posmatra kao dečak i koji nikada nije prestao da ga opseda, bio trenutak njegove sopstvene smrti.



Kris Marker, "Pristanište"

Ponovo se budim iz košmara. Oblivena znojem. Teškog isprekidanog daha. Pomirena sa nesanicom koja će uslediti. Zatvaram oči i zamišljam kako majka klizi sa prstima preko mog čela. I ponovo žudim za njenim dodirom.
Izvlačim se iz postelje i krećem na tiho noćno putovanje ka sobi sa druge stgrane hodnika, ali me duboka čežnja tera da promenim pravac. Ulazim u maminu sobu, otvaram fioku u kojoj je držala svoju molitvenu asuru i unutra pronalazim primerak Kurana. Tražim stih Ajatul Kursi i pronalazim reči. Bismilah ir Rahman ir Rahim.  "U ime boga, Najmilostivijeg, Najsamilosnijeg", čitam – na engleskom i na arapskom.  On zna šta leži pred njima, i šta je iza njih, a oni ne shvataju ništa od toga, izuzev onoga sto On želi da im otkrije. Prstom pratim te reči, iznova i iznova, i konačno shvatam ono što ranije nisam shvatala. Da ne postoje odgovori na sva pitanja. Da neke istine ostaju nepojmljive za ljudski um.
Tada moja stopala ponovo kreću kroz hodnik, ka prvobitnom odredištu. Prilazim krevetu u kome spava Aminina kći, zastajem i gledam u nju. Tiho sedam na ivicu kreveta, sećajući se onog dana kad se rodila. To dete, začeto u Amininoj mašti, čiji sam život bila spremna da okončam još pre nego što je počeo. Ali, to su tajne, skriveni detalji, koje više nikad neću moći da razotkrijem. Zato što će zanavek ostati obavijeni tragedijom Aminine smrti. Sakina je izgubila majku. To je kraj priče koju će ona znati, priče u kojoj ja ne mogu zauzeti Aminino mesto jer bih joj time po drugi put oduzela majku.
Ali, postoji drugi način, nešto o čemu ću još dugo moći da razmišljam i što se ne kosi sa onim što se još nisam usudila da priznam. Sećam se još nečeg, rečenice da u fikciji mogu biti sakrivene najveće istine. To je Madžid Kan rekao pre nego što je Sakina bila začeta.
Sakina se meškolji u snu. "Mama?"
Opominjem sebe da ovog puta ne smem da ustuknem. Vidim svetlucanje beonjača u mraku i znam da je budna. "Nije mama. To sam ja, Saira-kala. Žao mi je, dušo."
Ona podiže ruku i dodiruje mi obraz.
"Plačeš."
"Stvarno?" Polako se spuštam pored nje.
"Ne možeš da spavaš?"
"Ne mogu."
"Zato što si ružno sanjala?"
"Da, Sakina."
Sakina tako dugo ćuti da mislim da je ponovo utonula u san. Ali nije.
"Znaš, i ja ponekad ružno sanjam."
"Stvarno? Šta sanjaš?"
Osećam kako sleže ramenima. "Ne znam."
"Znaš da uvek možeš da dođeš kod mene? Kad nešto sanjaš i kad se probudiš, uvek možeš da dođeš kod mene."
"Stvarno?"
"Naravno."
Sakina ponovo ćuti, ali sad znam da se nije uspavala.
"Nedostaje mi mama."
"I meni, Sakina. I meni stašno nedostaje."
"Jesi li se uplašila zbog tog sna?"
"Jesam."
"Mama mi je pisala po čelu, kad me nešto uplaši." Ona podiže ruku i nasumično prelazi prstom preko mog čela. "Ali ne znam šta je pisala. Da li ti znaš?"
Recitujem joj drevne arapske reči. Alahu la ilaha il huva, Al-Hajul-Kajum...
"Znaš li šta to znači?"
Na trenutak oklevam. "Mislim da to znači da postoje mnoge stvari koje ne možemo da razumemo. Stvari iz prošlosti. Loše stvari koje su se desile. Kao ono što se desilo mami. I zato se plašimo onoga što bi moglo da se desi u budućnosti. Normalno je da se plašimo, ali i dalje moramo da se nadamo i da verujemo."
"Stvarno?"
"Stvarno. To bi i mama želela. Da se nadamo i da damo sve od sebe da budemo dobre i da činimo dobro. Čak i kad se plašimo."
Sakina se pomera ka meni i ja više ne mogu da se oduprem. Uzimam je u naručje i privijam je uz sebe. I znam da je više nikad neću pustiti.