Reinkarnacija

U reinkarnaciju ne vjerujem. Ako bi ipak postojala ne bih joj se previše radovala. Za mene je i ovaj jedan život više nego dovoljan. Takodje mi se čini da se situacija na planeti ne kreće u dobrom pravcu sa sve većom prenaseljenošću, zagadjenjem i slično, pa se ne bih voljela morati suočavati sa problemima budućnosti.

Imam prijatelja koji čvrsto vjeruje u reinkarnaciju. Dva puta je doživio kliničku smrt. Kaže da je u tom stanju doživio odvajanje tijela i duha, te je sasvim ubijedjen da je duša postoji i nezavisno od tijela. Sada se posvetio proučavanjima Hari Krišne i nadgradio je svoje iskustvo ubjedjenjem da se svi reinkarniramo nakon smrti. On ne misli da je reinkarnacija kazna onima koji su griješili. Naprotiv, po tim vjerovanjima ljudi koji se ubiju moraju da čekaju prije nego što nastave živjeti.

Mene prilično zgraža pomisao da bih se mogla vratiti u život kao neka životinja, naročito kada pomislim sa kakvim merakom ubijam ili bih rado ubila neke od njih (zmije, insekte osim buba mare i slično). Možda mi ne bi bilo mrsko postojati kao delfin.  

Ne verujem ni u šta što ne doživim, a da sam svestan toga. Ne verujem ni u čije priče niti religiozna predavanja.
Što se reinkarnacije tiče, postoji kruženje materije iliti lanac ishrane, a da li duša (ako je sastavljenja od materije, a nije stanje uma) prelazi iz jednog tela u drugo ne znam. Interesantne su priče o reinkarnaciji jer razrađuju čovekovu maštu, ali ne bih voleo da čitav život provedem razmišljajući da li možda nešto postoji. Sa druge strane smatram da svako ima pravo na svoje mišljenje, verovanje i slično sve dok to ne prelazi granice normalnog ljudskog ponašanja.

Nemam ništa protiv da se vratim jer život nije izbor...život je priroda.

Reinkarnacija je nešto u šta bih baš želeo da verujem, ali, nažalost, ne mogu sebe da ubedim u takvo nešto. Život bi mi bio lakši i verovatno sporiji ako bih znao da ću imati vremena i u narednom životu da uradim neke stvari. Ovako grabim kao lud i grebem po vazduhu i žurim negde i trčim, a ne hvatam ništa i vreme mi prolazi u magnovenju.

Malo znam o tome, malo sam to proučavao. Naišao sam na neki test na netu koji kao otkriva šta ste bili u prošlom životu i to mi je bilo baš zanimljivo, ali nisam poverovao u njega. Zato mi je tako dobar film "Cloud atlas". Jednostavno silno želim da verujem, a ne mogu.

Ne znam šta da mislim, od silnih misli i filozofija i teorija sve više sebe zbunjujem a ne dolazim ni do kakvog odgovora. Jedino u šta odista želim da verujem je da smrt nije kraj. Očajno je, jadno i posve tako tragično prihvatiti da si ništa, da si tašt, pust, nepostojeći, da te nema. To je tako depresivno i tako ne u skladu sa svime... Mora biti da postoji nešto više od prostog naziranja stvari, ali mi to ne možemo spoznati jer smo ograničeni. Kada bi znali sve tajne ne bi ni bili ljudi, bili bi božanstva i stvoritelji...bili bi svemir sam. A on je mnoooogo brate velik... i mnooogo širok i još se širi... ne mogu da prihvatim da će i on nekada nestati...a i ništa je nešto...i to je neki vid materije... ne mogu da poverujem u reinkarnaciju ali verujem u dušu. Tako mi je lakše.