O ljubavi...

Podijeljena ljubav


Jesi li ikada hranio golubove? Kakav je osjećaj kada sjedneš na klupu, izvadiš hranu iz kese, a 30-40 golubova odmah doleti? I svaki se gura da sleti na tebe. I svuda su po tebi, po glavi, po ramenima, po rukama, po leđima…i svuda po klupi oko tebe. A kada baciš hranu na zemlju, oni pohrle ka njoj. Ali ne svi. Tek tada spaziš tri goluba kako stoje još uvijek na tvojoj ruci. Oni su tu da ih miluješ. Ta tri goluba ne žele da ih hraniš, nego da ih maziš. I započinju da guguču, da se vrte i plešu po tvojoj ruci. I onda te jedan od njih pogleda sa nekim najposebnijim golubijim pogledom. Pa ljubomorno, razmahujući krilima, otjera ona druga dva. To je trenutak vanzemaljske ljubavi. Taj golub ti se potpuno predao, zaboravljajući na sve ostalo.
A kada hrana svrši, svi golubovi su opet svuda po tebi. I više i ne znaš šta svaki od njih hoće. No, kada riješiš da kreneš, bijele panatalone su ti išarane malim crnim stopama…kao pečati nezaboravne golubije ljubavi.

Jesi li ikada hranio galebove? Kakav je osjećaj, kada si gore negdje na devetom spratu, ali ti se čini kao da je sto deveti sprat, jer oko tebe sve je samo plavo nebo. I čim otvoriš prozor, galebovi nagrnu. I ti si tamo gore sam sa njima. Pa im bacaš komadiće hljeba, a oni ih hvataju u zraku. A ako neki i ispuste na zemlju, nikada ne slijeću da ga pokupe. Galebovi vole nebo!

Jesi li ikada hranio vjeverice? Kakav je osjećaj kada šetaš po parku, a one te gledaju vragolasto sa obližnjih stabala? A kada čučneš, one sve hrle ka tebi, skaču ti u krilo i hvataju te za ruku. A ti namjerno držiš šaku zatvorenom. No one znaju, da tamo kriješ hranu i svojim šapicama otvaraju ti prst po prst…prst po prst…sve dok na kraju ne izvade ono što su tražili. Može li čovjek uopšte i da opiše koliko se ljepote krije tada u njihovim očima?!

Jesi li ikada hranio mačke lutalice? Kakav je osjećaj kada do tebe dođe jedna koja umire od gladi? A ti izvadiš u neku zdjelu najukusniju hranu koju imaš i postaviš je pred nju. Kakvo iznenađenje, ona je i ne pogleda! Već prvo ide ka tebi da se umiljava. I hoće da je miluješ dugo, dugo. Tek kada se nasiti milovanja, ona se sjeti hrane…i odlazi da jede. I ako želiš da nahraniš mačku, treba da sjediš stalno pored nje. Može li iko da objasni koliko mnogo ljubavi ima samo u jednoj mački?

Jesi li ikada hranio psa lutalicu koji govori očima, pozdravlja te repom i provjerava šta nosiš u kesama? Ali ljubav…ta njegova ljubav je neobjašnjiva. A još kada ih je deset? I svaki se gura da je što bliže tebi, da ti spusti glavu na dlan? Kako se osjećaš kada vidiš tu posvećenost i žeđ za milovanjem?

Jesi li ikada hranio prasiće cuclama? A oni meki kao svila. I dok sjediš pored njih, svi skaču po tebi i guraju posvuda svoje vlažne njuškice. Pa se sklupčaju uz tebe i svaki te gleda sa tako dobrim i pametnim očima.

Jesi li ikada hranio tele, jare, jagnje ili lane? Jesi li hranio bačene tek rođene mačiće? A piliće ispale iz kvočkinog gnijezda? Možda si imao ježa, koji leđima okrenut spava na kauču, a ti ga češkaš mo mekanom trbuhu? Ili plavooku vranu, koja te ne ispušta iz vida i prati te svuda po parkovskim alejama? Kuče, koje hrče na jastuku do tebe? Ili pet mačića u ormaru, zajedno sa dvije mačke, gdje se ne zna koje je čije, ali ti se ipak jednako brineš za sve njih? Možda malog guštera koji ti hoda po zavjesama ili skakavce u saksijama cvijeća? Jesi li nosio golim rukama žabu iz bašte da je kosilica ne bi presjekla? Jesi li ikada imao kornjaču? Ili kitnjaste papagaje, koje izneseš na balkon, otvoriš vrata kaveza i pustiš ih da odlete? Ali nedugo zatim, nakon kratkog leta oni se opet vrate nazad u kavez. Zašto? Zar to nije ljubav?

Jesi li ikada uhvatio lastu u zamku? A onda čuo najljepšu pjesmu kada je pustiš na slobodu? Jesi li ikada slijepog miša nosio veterinaru? I davao novac samo da spasiš neku životinju? A raduješ li se mišu koji te gleda iz ugla kuhinje?

Jesi li pokušavao da uslikaš sokola koji leti visoko na nebu? A on kada vidi objektiv, spusti se vrlo nisko do tebe, kao da želi da ti pomogne u fotografisanju? Možeš li da primijetiš kada srna kori svoje mladunče? Jesi li spasavao punoglavce kada im lokva presuši?

Jesi li samo znao za te životinje ili ste postali i prijatelji kada si im pomogao i brinuo se o njima?

A jesi li ikada hranio gladne ljude? Jesi li nekada pokušao da nahraniš potpunog stranca? Ili da mu pružiš utočište? Jesi li pokušao da makar jednom obučeš odrpanog čovjeka, da se pobrineš o bolesnom, da vratiš osmijeh na lice tužnom? Ili da pomogneš djeci, omladini, odraslima?

Jesi li bar jednom pokušao da podijeliš ono što imaš sa nekim nepoznatim? Jesi li? Ako nisi, uvijek možeš da pokušaš. Što prije – to bolje.
Osjećaj je nevjerovatan.
To se zove podijeljena ljubav.

Osam laži moje majke

Moja majka nije uvijek govorila istinu. Slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima!

Priča počinje sa mojim rođenjem. Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj porodici. Siromašnoj do te mjere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U rijetkim prilikama zadesilo bi se da imamo malo krompira u kući. Majka bi pripremila skromni obrok i uvijek bi istresala svoj dio na moj tanjir govoreći: ‚‚Jedi, sine, ja nisam gladna.”

To je bila njena prva laž

Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po okončanju kućnih poslova, otišla do rijeke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dijete. Jednom prilikom, uspjela je uloviti čak dvije ribe. Požurila je u kuću i spremila obe ribe i stavila ih pred mene. Ja sam malo-pomalo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:
‚‚Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.”

Ovo je bila njena druga laž.

Vrijeme je prolazilo i došao je dan mog polaska u školu. Kako nismo imali dovoljno imetka da se školujem, majka je otišla u jednu trgovinu odjeće i dogovorila se sa vlasnikom da prodaje odjeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće, zabrinuo sam se i izašao da je potražim. Ugledao sam je kako nosi torbu sa odjećom i kuca na vrata tuđih kuća. Zovnuo sam je:
‚‚Mamaaaaa, hajde dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!”

Ona se nasmijala i rekla: ‚‚Sine moj, ja nisam umorna.”

Ovo je bila njena treća laž.

Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je bilo veoma vruće, majka je željela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo zemlju, a površina pijeska titrala je od toplote. Ušao sam u školu, a ona je ostala čekati u školskom dvorištu. Kada su se ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočeka u topli majčinski zagrljaj, ispunjen ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svjež sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se ipogledao u nju: niz njeno čelo slivale su se kapljice znoja. Pružio sam joj čašu i rekao: ‚‚Majko, pij”, a ona reče: ‚‚Sine, samo ti pij. Ja nisam žedna.”

Ovo je bila njena četvrta laž.

Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće, jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo često gladovali. Pored naše kuće živio je moj ujak, inače veoma dobar čovjek. On nam je često slao hranu da utolimo glad. Kada su komšije vidjele da je naše stanje postalo nesnošljivo, savjetovali su majku, koja je još uvijek bila mlada, da se uda za čovjeka koji bi nam pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savjet riječima: ‚‚Ja nemam potrebe za ljubavlju.”

Ovo je bila njena peta laž.

Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen posao u jednoj firmi i odlučio sam da preuzmem brigu o kući. Kako je majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odjeću po kućama, tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odbila da prestane raditi, izdvojio sam dio svoje plate i dao joj, a ona je odbila primiti rekavši: ‚‚Čuvaj, sine, svoje pare, ja imam dovoljno za sebe.”

Ovo je bila njena šesta laž.

Bez obzira što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao. Postigao sam uspjeh i povećali su se moji prihodi. Jedna firma ponudila mi je dobar posao u svom sjedištu u Njemačkoj. Zbilja sam se obradovao i tako počeo i sanjati o novom srećnom životu. Nakon što sam otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi kod mene. Ona nije htjela da me ometa i rekla mi je: ‚‚Sine, ja nisam naučila da živim lagodno.”

Ovo je bila njena sedma laž.

Kako je vrijeme prolazilo, majka je sve više starila i ubrzo je oboljela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim trenucima neko joj je morao pomagati. Šta sam mogao da uradim kada su između mene i moje voljene majke bile mnoge države? Ostavio sam sve i vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala, pokušala je nasmijati se. Srce mi se cijepalo jer je bila iscrpljena i slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao…. Suze su se počele slijevati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utješiti rekavši:

‚‚Sine, ne plači, ja ne osjećam bol.”

Ovo je bila njena osma laž.

Nakon što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila. Svakome ko uživa blagodat živih roditelja, poručujem:

Čuvaj ovu blagodat prije nego što budeš tugovao za njenim gubitkom.

Svakome ko je izgubio svoju voljenu majku, poručujem:

Uvijek se prisjeti…

Bili su vrlo mlad bračni par, tek par mjeseci u braku. No, čak i za to malo vremena mogli su da shvate da brak i nije baš ono kako su ga sebi ranije predstavljali.

U suštini, nije da se više nisu voljeli; naprotiv, još uvijek su osjećali jako silne emocije jedno prema drugome. Ali su ih sve rjeđe iskazivali.

A prije!! Samo do prije par mjeseci, kao da su se takmičili ko će prvi reći „Volim te“. Ili ko će to više puta reći u jednom danu. Ili ko će to da dokaže na interesantniji i origilnalniji način. I nije padalo teško, niti im je moglo dosaditi. Činili su to iskreno i sa ljubavlju; pružalo im je neopisivo zadovoljstvo da svoja osjećanja pokažu jedno drugome.

I u jednom trenu kao da se sve iz korijena promijeni. Do te mjere su bili napeti u posljednje vrijeme, da su i najmanji događaj ili najbezazlenija riječ bili dovoljan povod da se ozbiljno posvađaju i izvrijeđaju.

Već sasvim očajni i istrošeni od novonastale situacije, jedno veče odlučiše da sjednu i porazgovaraju o svemu. I, ako je moguće, da pokušaju da nađu neko rješenje, koje će biti na obostranu korist.

Nijedno od njih dvoje nije htjelo razvod, ali su istovremeno bili i svjesni da je nemoguće živjeti takvim životom. Bilo im je sve jasno, ali nisu nalazili riječi da to i iskažu. Dugo su sjedili tako ćuteći jedno naspram drugog, razdirani iznutra protivuriječnim osjećanjima i mislima, pitajući se neprestano, šta bi bilo najbolje rješenje.

I odjednom muž poskoči:

- „Palo mi je nešto na pamet!“ – reče sa neskrivenim zanosom u glasu. „Hajde da zasadimo jedno drvo u bašti i to neka bude ‘Naše drvo‘!! Ako kroz sljedeća tri mjeseca drvo uvene – razvešćemo se. Ali ako se primi i počne da raste i da se razvija – nikada više nećemo sebi dozvoliti nijednu misao o razvodu. A za to vrijeme, možemo da spavamo i u odvojenim sobama.“

„I šta misliš, jesi li ZA?“ – upita je nesigurno i uperi u nju pogled prepun očekivanja.

U prvi tren ženi se to učinilo kao prilično čudna i suluda ideja – da im budućnost braka zavisi od nekakvog drveta. Ali kad je pak malo razmislila o bezizlasnosti njihove situacije – na kraju pristade.

Sljedećeg jutra otidoše zajedno do obližnjeg rasadnika i kupiše jedno omanje drvo. Dođoše kući, izabraše pogodno mjesto u bašti i međusobno se pomažući – zasadiše ga.

Prošlo je oko mjesec dana od toga dana.
Jedne noći sudariše se, u tami njihove bašte. U pogledima im se izprva vidjelo čuđenje, da bi se zatim pretvorilo u radostan sjaj.

Oboje su u rukama imali po kantu vode.
Svake su noći išli da zaliju drvo…

Lejla i Medžnun


Bio jednom jedan kralj. Čuo je za priču o dvoje ludo zaljubljenih – Lejli i Medžnunu. Saznao je da je Medžnun napustio svoj dotadašnji život u gradu i počeo da živi u pustinji i na poljima. Kralj pozva svoje vezire i vojnike te im naredi da mu dovedu Medžnuna u palatu. Vojnici odoše na polja, pronađoše Medžnuna i dovedoše ga pred kralja.

‚‚Zašto si napustio društveni život, ostavio svoj dom a nastanio pećine i pustinje? Kako to da nisi osetio slast druženja?”, upita kralj.

‚‚Ostavio sam svoju rodbinu i prijatelje jer su me krivili zbog ljubavi prema Lejli. Ah, kako bih voleo da dođe dan kada će oni videti njenu lepotu i svi se u nju zaljubiti, i požaliti zbog svih ukora koje mi zbog nje uputiše!”, odgovori Medžnun.

Nastavio je pričati i pričati o Lejlinoj lepoti do te mere da je i kralj poželeo da vidi Lejlu. Naredio je vojnicima da mu ju dovedu. Vojnici odoše do Lejlinoga plemena, pronađoše je i dovedoše pred kralja. Na kraljevo iznenađenje, Lejla je bila mršava, crnomanjasta i nimalo lepa.

‚‚Pa ona i nije nešto posebno, sasvim je obična. Moje sluškinje lepše su od nje. Nema sjaja, niti lepote”, pomisli kralj.
Medžnun, osetivši kraljeve misli, reče:
‚‚Kralju, treba da vidite Lejlin sjaj i lepotu mojim očima. Morate imati Medžnunovo oko kako bi Vam se tajna njene lepote otkrila.”

Reci ranije


On je bio ljudina, jakog glasa i odlučnih pokreta. Ona je bila nježna i osjetljiva. Vjenčali su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala djecu. Djeca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajena priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.

Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili ljekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali:

‚‚Hm, hm…” Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo:

‚‚Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život”.
Čovjek nije ništa odgovorio. Sjeo je uz krevet i uzeo ženu za ruku… njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
‚‚Ti nećeš umrijeti!”
‚‚Zašto?” upita ona jedva čujnim glasom.
‚‚Zato jer si mi potrebna!”
‚‚A zašto mi to ranije nisi rekao?”

Od toga dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro osjeća. Ljekari se i dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lijekovi tako brzo izliječili.

Ljubav je kada neko žrtvuje svoj život,
Svoju lepu i lagodnu starost,
Ne bi li ostao kraj tebe, ne bi li umro kraj tebe...

Kada neko proguta svoje principe i ponos,
Kada ti pokloni svoja krila,
Kada te gurne napred i dune ti u leđa,
Ne bi li makar malo brže išla.

Kada te neko gaji kao cvet,
Čekajući te da procvetaš,
Da budeš najbujnija,
A onda kada se to desi, ne da ti da uveneš, čuva te
I održava takvom dokle god ima života u njemu.

Kada shvati na kraju dana, dok uveče leži u krevetu,
Da mu nešto fali
- Kada shvati da si ti taj deo koji mu nedostaje da bude ceo, potpun.
Kada se oseća nemirnim kad nisi kraj njega,
Kada grli i miriše tvoje stvari koliko mu nedostaješ

Kada neko veruje u tebe više nego što veruješ ti u sebe;
Kada je spreman da podredi život tebi,
Kada ti kaže da ste dovoljni jedno drugome da idete sami protiv celog sveta.
To je ljubav

"Definicija Ljubavi" by: Igor Bilić

Kad kažem ‚‚Volim te”, to nije zato što te želim ili zato što te ne mogu imati.

To nema nikakve veza sa mnom.

Volim ono što ti jesi, ono što radiš, kako pokušavaš.

Video sam tvoju dobrodušnost i tvoju snagu.

Video sam tvoje najbolje i najgore strane.

I sa savršenom jasnoćom razumem šta si ti zapravo.

Ti si prava žena zmaj.


Džoš Vedon

Priča o najlepšoj ženi na svetu


Jednom je jedna grupa muškaraca raspravljala na temu ‚‚Kako izgleda najlepša žena na svetu?'' Jedan je voleo plameno-crne, kao ugalj oči, sa vatrenim pogledom. Drugi je voleo sivo-plave oči, beskrajno duboke, kao nebo. Trećem su pak najdraže bile one sa braon očima, tople i nasmejane… A za kosu, jedan je govorio da su lepše žene sa kraćom kosom, a drugi je tvrdio – sa dužom, koja pada sve do peta. Jedni su se oduševljavali onima sa visokim i veličanstvenim držanjem, a drugi radije manjim, nežnijim i elegantnijim figurama.

I svaki od njih je mislio da su njegovo mišljenje i opis najtačniji i nije prestajao da ubeđuje one druge u ispravnost svog suda. Videvši da tako nikada neće stići do zajedničke saglasnosti, napokon rešiše da odu do jednog mudrog čoveka i da čuju njegovo mišljenje:

‚‚Počeli smo da polemišemo”, rekoše mu, ‚‚i nismo nikako uspeli da se razumemo. Kaži nam ti, mudri čoveče, koja žena je najlepša žena na svetu?”

Dugo je starac gledao u bele vrhove dalekih planina, povremeno se neprimetno osmehujući…i naposletku odgovori sa ove tri reči:

‚‚Ona koju voliš.”

Priča o jednom ljubavniku


Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je puno radije voleo umreti i propasti, nego se odreći posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena joj se morala pokoriti, i došla je, i on je stajao raširenih ruku kako bi je privukao sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu. On je voleo, i pri tom je našao sebe samog.

Većina njih voli da bi pri tom izgubila sebe.

Herman Hese

Zbog nje


Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.

Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Imao sam četrnaest prvih ljubavi


Imao sam četrnaest prvih ljubavi.
Moja prva prva ljubav bila je jedna učiteljica. Sada je već baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospođa, koja me se sigurno i ne seća.
Moja treća prva ljubav nije me primećivala.
Moja četvrta prva ljubav bila je jedna od prvih žena u životu koje nisam imao.
O petoj, šestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slične ostalima da mi se već mešaju u glavi.
No, najčešći oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan.
Ipak, nisam bio sasvim iskren: jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je književnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujući toj srećnoj vezi vi i čitate ove redove o prvoj ljubavi.


David Albahari - ‚‚Mrak”

Duše su kao cvetovi


Ja sam dva puta u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se već odavno razišli.

Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svom mestu, i nijedna ne može preći ka drugoj, jer bi se inače morala rastati od svog korena, a to joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima, ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja.


Herman Hese

Tajna večne ljubavi


Postoji jedna stara indijanska priča koja govori o dvoje mladih indijanaca: o mladiću i djevojci. Jednom se njih dvoje uputiše do velikog poglavice svoga plemena i rekoše mu odlučno:

‚‚Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala večno.”

‚‚Dobro”, – odgovori im poglavica. ‚‚Reći ću vam šta da učinite. Ali prvo pođite sa mnom gore u planinu, a pre toga pronađite mi dva orla i ponesite ih sa sobom, a posle ćemo videti šta dalje.”

Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada stigoše na vrh planine, poglavica im ovako reče:

‚‚Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu.”

Zaljubljeni ga poslušaše i vezaše noge pticama.

‚‚Sada ih pustite da lete!” – reče poglavica.

Mladić i devojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi ne mogoše da polete, jer im noge bejahu međusobno vezane. Oni padoše na zemlju i počeše da kljuju jedan drugoga, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani. Tada stari indijanac reče:

‚‚Sada presecite uže!”

Mladi izvršiše i tu naredbu, presekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice se brzo izdigoše u visine, zavrteše se par puta u krug pa uzleteše ka snežnim vrhovima obližnje planine. A mudri poglavica im reče:

‚‚Eto, to je tajna večne ljubavi i sreće: ako su ljudi zavezani jedni za druge, nikada im neće uspeti da polete. Vi možete slobodno da letite i zajedno, ali ne da budete vezani. A ako se ipak vežete, nikada nećete moći da spoznate ni ljubav ni sreću.”

Grupi djece u uzrastu od 4-8 godina postavljeno je pitanje: “Šta je ljubav?”
Njihovi odgovori bili su dublji i širi nego što je to iko mogao očekivati. I evo šta nam djeca kažu:

“Kad vas neko iskreno voli onda taj neko izgovara vaše ime sasvim drugačije. Vi znate da je vaše ime sigurno u njenim ustima.“ – 4 godine

“Ljubav je kada se djevojka naparfemiše, a momak stavi na lice kolonjsku vodu i oni onda izađu i mirišu jedno drugo” – 5 godina

“Ljubav je kada izađete sa nekim da jedete pomfrit i date mu većinu svog pomfrita i ne očekujete ništa zauzvrat.” – 6 godina

“Ljubav je ono što vas tjera da se smijete čak i kad ste umorni” – 4 godine

“Ljubav je kad moja mama skuva kafu za mog tatu i onda ona prva proba tu kafu da se uvjeri da je kafa lijepog ukusa” – 7 godina

“Dok sam recitovala pjesmu na bini, bila sam jako uplašena. Gledala sam u ljude koji su me gledali i među njima vidjela moga oca koji se smijao i mahao mi. On je bio jedini koji je to radio. I više nisam bila uplašena. “ – 8 godina

“Ljubav je kad me moja mama ljubi više nego iko. Vi to ne možete vidjeti, ali ona me ljubi najviše od svih kad ja spavam” – 6 godina

“Ljubav je kada moja mama da mome tati najbolji dio pečenog pileta” – 5 godina

“Ljubav je kada vam vaše kuče liže lice, iako ste ga cijeli dan ostavili samog.” – 4 godine

“Kada volite nekoga vaše trepavice idu gore pa dole i mnogo zvijezda izlazi iz vas.” – 7 godina

“Vi stvarno ne trebate govoriti ‘volim te’ osim ako to baš stvarno ne mislite. Ali ako to već mislite, onda to trebate reći puno puta, jer inače ljudi zaboravljaju.” – 8 godina.

Nakovanj


Neki čovek je bio zaljubljen u jednu vrlo visoku ženu. Svake večeri bi je pratio kući posle posla i stalno se nadao da će je poljubiti, ali je bio previše stidljiv da bi je za to i upitao. Jedne večeri smogao je hrabrosti.

‚‚Mogu li da te poljubim?” upitao je. Pristala je. Ali taj čovek je bio izuzetno niskog rasta, pa su pogledali naokolo ne bi li našli nešto na šta bi se popeo. U blizini je bila napuštena kovačnica, pa se popeo na nakovanj, koji mu je omogućio da je poljubi.

Produžili su dalje i, nakon stotinjak metara, čovek je opet upitao: ‚‚Draga, mogu li da te poljubim?”

‚‚Ne”, odgovorila je, ‚‚dosta je bilo za večeras.”

‚‚Zašto mi to onda ranije nisi rekla, da ne teglim ovaj prokleti nakovanj!?”

***
Kada ljubav nosi teret, uopšte ga ne primećuje.

Ljubav - ta najlepša od svih reči, ta najpojavnija od svih pojava i najčudnija od svih čuda. Iznad svega je što biva i što ponire, iznad svega što se javlja i nestaje. Ona stvara, ona pokreće, ona usrećuje, ona opravdava. Ona pobeđuje! Da - ona je je jedina pobeda. I nema ničeg svetijeg ni poletnijeg, ničeg čarobnijeg nego voleti svet, ljude, decu, svemir, prirodu, sva bića, sve što postoji i ne postoji. Ljubav je uzvišena privrženost drugome i sebi jer voleti možemo tek pošto istinski zavolimo svet unutar sebe. Ljubav je najveći dar i moć čovekova, najopasnije od svih oružja i najdelotvornija od svih amajlija. Kada bih mogla naslikati ljubav postidele bi se sve ikone i Božje lice pretvorilo bi se u srce. U srce iz kojeg se krv u kapima daje svakom ponaosob ulivajući mu iskru beskrajne moći voljenja. Ja u Boga retko poverujem, verujem u neke svoje vizije Božanskog, ali u ljubav verujem neizmerno i jemčim da je ona jedina prava stvarnost od svih!