Dragana Konstantinović

Zašto

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...

Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti
i samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.

Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,
to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

Susret

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

TEBI, LJUBAVI

1.
Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

2.
Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Iluzija

Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim…
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve…
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim…
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena…
San koji uzleće iznad kletve…

Ne, nisi ti iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti…

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena…
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi…
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena…
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi…?

Ne, nije sve iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi.

Rođena 1961. godine. Veći deo svog života provela u Beogradu odakle se 1993. preselila u Vankuver, Kanada.
Objavljivala priče iz žanra naučne fantastike u jugoslovenskim časopisima i novinama. 1994. godine objavljena joj je novela ¨Ves¨ u ¨Tamnom vilajetu - izboru jugoslovenske fantastike¨ u izdanju izdavačke kuće ¨Znak sagite¨ iz Beograda.

Ovo je sve što sam našao o njoj... A žena me fascinira. Ovo što piše je tako čisto, divno, kao da duša, ispunjena godinama iskustva, iskrsava preda mnom dok je čitam... Kao da poznajem ovu ženu...

Zato, molim vas, ako znate nešto više o njoj, ili ste našli negde bilo šta, napišite mi ovde... Bio bih vam veoma zahvalan...

Sećanje

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

Prva ljubav

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju…
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.

Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče…
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi pokloniš nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku…
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge

koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju…
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Pesma o povratku


Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…

Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.

Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.

Nada mnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.
Znam: neću se nikad vratiti.

Piši mi...
Dragani Tucaković

Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako žurno
uveče koračaš Knezom...

Da li jos uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...