Herman Hese

"Demian"

Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišuci mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja žudnja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom uftiljenom, plitkom, normiranom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke dane snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka, u svetu, zavrnem šiju. Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspešno odgajanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

Kada se na psihijatrijskom kauču prisećao početaka svoje dvostruke prirode, slavni pisac Herman Hese vratio se do dana detinjstva. Tvrdio je da mu se tada javljao duh u obliku čovečuljka, koji ga je podstrekivao da se penje na nameštaj, skače u fontanu, kamenjem razbija prozore... Pošto „divljeg kobolda” niko sem njega nije video, od roditelja je dobijao grdnju i batine. I starija sestra upozoravala ga je da u silnim nestašlucima može da strada, na šta joj je jednom rekao: „Nema veze! Ako i umrem, poneću u grob par slikovnica!”

Inače, još od Hermanovog rođenja, 2. jula 1877. godine u gradiću Kalvu, otac Johanes i majka Mari Hese zacrtali su da će im sin postati sveštenik i da će ih zameniti u nekadašnjem misionarskom poslu u Indiji. Kada su shvatili njegovu neobuzdanu i prkosnu prirodu, nisu odustali od plana, već su ga vaspitavali brižnije i strože od ostale dece. Pošto su zapazili da postaje pitomiji kad sluša priče, opisivali su mu daleku Indiju, čitali Bibliju, legende i bajke.

Međutim, po preseljenju u predgrađe Bazela, petogodišnji dečak opet je „podivljao”: čas je sam samcat, „baš kao pušteno jare ili ždrebe”, neumorno jurio po livadi, a čas je u igrama predvodio družinu iz kraja. Smirivao se tek u kući, kada je crtao, pisao pesme, svirao na harmonijumu (instrument sličan orguljama i klaviru). Jedne večeri, posle izvođenja uspavanke koju je sam komponovao, upitao je oca: „Je li da pevam lepo kao sirene i zao sam kao one?”

Buntovni sanjar

Sedmogodišnji Herman uskoro se obreo u misionarskom internatu u istom gradu, gde je postao bled, tužan i utučen. Na sreću, posle dve godine vratio se u okrilje porodice, jer su roditelji zbog posla odlučili da se presele nazad u Kalv. U dedinom domu, koji je ujedno bio i izdavačko preduzeće, istraživao je štampariju, muzičku sobu, biblioteku... Kako ga želja za rušenjem pravila nije napuštala, u latinskoj školi podnosio je šibanje i izvlačenje ušiju, a u kući zatvaranje u mračnu sobu na tavanu. Niko nije znao da kažnjenik pomera crepove sa krova, čita knjige i ponavlja „ili ću postati pesnik ili ništa!”

Čim je u septembru 1891. godine krenuo u manastirsku školu u Maulbronu, počeo je da se ističe u pisanju sastava, ali ne i u drugim predmetima. Učenje i vežbanje violine doživljavao je kao mučenje, a sebe kao mašinu koja će se pokvariti od preteranog navijanja. Sledeće godine iznenada je pobegao iz zgrade i, nakon opšte potrage, policija ga je pronašla na udaljenosti od deset kilometara. Direktor škole odredio mu je jednodnevnu kaznu zatvora na hlebu i vodi, uz savet da se smesti u duševnu bolnicu, „za svaki slučaj”'.

Majka se izborila za odlazak sina u banju Bad Bol, ali nakon njegovog novog bekstva, kupovine pištolja i pretnje samoubistvom, prihvatila je predlog za zamak Šteten u Remstalu. Sa dijagnozom „moralno ludilo”, Hesea su zadužili da pomaže bolesnima u učenju i obrađuje baštu. Pisao je kući: „Pustite me da ovde crknem kao ludo pseto ili mi budite roditelji.”

Kada je izašao na slobodu, tokom narednih godina sa promenljivom srećom pokušavao je da nastavi školovanje, postane šegrt u fabrici i radnik u knjižari. Čim je zaradio nešto novca, 1898. godine u izdavačkoj kući u Drezdenu o svom trošku štampao je „Romantične pesme Hermana Hesea”. Među prvim obožavaocima javili su se student i pesnik Ludvig Ugel Fink i jedna dama koja mu je ponudila pomoć oko izdavanja zbirke proznih tekstova „Sat iza ponoći”. Sav srećan, poslao je knjige roditeljima, ali umesto pohvale dobio je prekor da se odao svetu laži u kome „nisko, životinjsko, nečisto važi za lepo”. U isto vreme pesnik Rilke ocenio ga je rečima: „na samoj ivici umetnosti”.

Sledeće godine Hese se preselio u Bazel, sa željom da šeta stazama filozofa Fridriha Ničea i slikara Arnolda Beklina. Pored muzeja, posećivao je i stari kraj u kome je proveo dane detinjstva. Pobuđena sećanja navela su ga da pobegne od „papirnatog života”, pa je posle rada u knjižari sa drugovima odlazio u prirodu, na izlete, pecanje, kupanje... Laknulo mu je kada su ga u julu 1900. godine na regrutaciji oslobodili vojne obaveze (zbog jake kratkovidosti) i kada je prikupio dovoljno novca za putovanje o kome je dugo maštao. Dana 21. marta 1901. godine otišao je u Italiju, gde je obilazio muzeje, crkve, pijace, parkove, ulice... Hranio se jeftino, kako bi što duže mogao da luta zemljom i upija utiske. Zabeležio je:

„Ovde se uči slavna umetnost lenčarenja i dokolice”. Po povratku kući obišao je roditelje i saznao tužnu vest da mu se majka smrtno razbolela. Naredne godine nije imao snage da je isprati na večni počinak, već je napisao stihove „Najbolje si me razumela baš ti”.

Obnaženi pismenjaci

Godine 1903. u društvu Marije Bernuli ponovo je otišao u Italiju: krenuli su kao poznanici, a vratili su se kao zaljubljeni par. Posle venčanja dogovorili su se da će živeti u prirodi, daleko od industrije, buke i tehničkih novotarija. Uskoro su se preselili u selo Gajenhofen, na nemačkom delu Bodenskog jezera, gde su preuredili jednu staru, oronulu kuću. U potpunom miru on je, posle „Petera Kamencinda”, pisao knjigu „Pod točkom”, a ona je na klaviru svirala Šopena. Dopisivanje sa književnicima i izdavačima dovelo im je brojne goste koji su se kraće ili duže zadržavali. Pisac Štefan Cvajg hvalio je domaćine, ali se žalio na nisku tavansku gredu zbog koje je zaradio čvorugu na glavi. Međutim, pesniku i lekaru Ludvigu Ugelu Finku kuća se toliko dopala, da je sličnu kupio u blizini. Stari prijatelji su od tada često šetali poljima, pili vino, išli u ribolov, sunčali se obnaženi... Seljaci su ih gledali u čudu, ali su ih uvažavali i pozdravljali kao „pismenjake”.

Kada je 1905. godine dobio sina Bruna, Hesea je zapljusnuo snažan talas nemira: od porodičnog života bežao je u šetnje po kiši, vožnje čamcem, letenje dirižablom „Grof Cepelin”. Željan novih iskustava, poveo se za zamislima „Sunčeve braće”, preteče hipika, koji su posećivali koloniju „Monte Verita” („Breg istine”) kod Askone. I sam se neko vreme nag zatvorio u kolibu i hranio samo voćem i vodom. Kada se mršav i napaćen vratio kući, podsmešljive kritike prijatelja da je „apostol kelerabe” malo su ga otreznile. Ubrzo je počeo da zida lepu, udobnu vilu sa terasom, koju je opisivao kao zlatni kavez okružen baštom. Nakon rođenja drugog i trećeg sina opet je bežao: 1909. godine na putu je proveo punih pet meseci, a 1911. godine stigao je do Indonezije, Cejlona i Sumatre.

S porodicom se kasnije preselio u Bern, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata. U dnevniku je priznao da se „ježi od pomisli na front” i da ratovanje doživljava kao „svinjariju i stravične patnje”. Nakon što je u novinama objavio članak „O, prijatelji, nemojte te tonove”, u kome je osudio širenje mržnje, napali su ga da je kukavica, izdajnik, „tip bez otadžbine”. Pohvalio ga je jedino pisac Romen Rolan, koji mu je došao u posetu. Uz poruku „naklonjen sam Nemačkoj, ali mi je čovečanstvo iznad svega”, Hese se okrenuo dobrotvornom radu: nemačke ratne zarobljenike snabdevao je „lekom za dušu” i slao im čak 12.000 knjiga mesečno. Međutim, posle vesti da mu je umro otac, zapao je u veliku krizu, pa je morao da se povuče i potraži stručnu pomoć. U maju 1916. godine otišao je u privatni sanatorijum „Kurhaus Zonmat” u Lucernu, gde je pored terapije izlaganja Suncu i masaže, dobijao i blage elektrošokove. Sa doktorom Jozefom Langom, učenikom slavnog Karla Gustava Junga, a kasnije i sa samim Jungom, prošao je seanse psihoanalize i razjasnio mnoge nedoumice.

Prema dnevniku svojih snova 1919. godine napisao je knjigu „Demijan”, koju je objavio pod imenom Emil Sinkler (što nije zavaralo novinare). Na prvo mesto stavio je želju da se ostvari kao pisac, a na drugo da sluša samo unutrašnji glas, svoje „ja”. Posle četrnaest godina braka zatražio je razvod i držao se te odluke, bez obzira što mu je žena doživela nervni slom. Novi život počeo je u Montanjoli, malom selu kantona Tičino u Švajcarskoj, gde se uselio u oronuli zamak sa kulama, okružen divnom baštom. Jedva je spajao kraj sa krajem, pa je počeo da se bavi slikanjem predela zbog zarade.

Tokom dana boravio je u prirodi, dok je uveče uz vino proučavao istočnjačku religiju i pisao „Sidartu”, eseje, bajke... Iako ga je ćud stepskog vuka terala ka samoći, oženio se pevačicom Rut Venger, kćerkom prijatelja. Nedugo zatim suprugu je ostavljao u hotelu i sklanjao se u iznajmljenu sobu u Bazelu. Pošto je pokušavao da se uklopi u društvo, gotovo na silu uzeo je časove plesa kako bi učestvovao u balu pod maskama. Nije ni slutio da će ga tamo zavesti lepotica u kostimu Pjeroa i da će u punom svetlu videti svoju dvostruku prirodu. U isto vreme razvratna strana terala ga je da nastavi sa „ždranjem, lokanjem i uživanjem”, a sveta da se uzdigne od poroka i „ne bude stoka”!

Pesma odbijanja

Početkom 1927. godine, kada je završio „Stepskog vuka”, od izdavačke kuće dobio je pohvalu za rad, uz najavu štampanje biografije. U tu svrhu sa piscem Hugom Balom vodio je duboke razgovore koji su mu mnogo značili. Njegova iznenadna smrt veoma ga je potresla, a tugu i bol izrazio je u knjizi „Narcis i Zlatousti”. U to vreme osećao se kao da je sam na svetu, iako su mu obožavaoci pisali pisma, slikali portrete, slali poklone... Kada se posle razvoda od druge žene vratio u Montanjolu, za njim je došla i Ninon Dolbin, verna čitateljka koja ga je gledala kao „dalekog boga”. Prihvatio je predlog da mu u popodnevnim časovima čita novine i knjige, a zatim i da se sa njom oženi. U proleće 1930. godine od imućnog prijatelja Hansa Bodmera dobio je velikodušnu ponudu da sazida lepu, udobnu kuću i u njoj boravi doživotno. Naredne godine nikla je Casa Rossa (crvena kuća) i Hese je u nju preneo svoje najveće blago – biblioteku od nekoliko hiljada knjiga.

U godinama pre Drugog svetskog rata prepoznao je zlo nacizma, a Hitlera je u pismu sestri ocenio kao „pajaca” i „teatralnog Tevtonca bez mozga”. Pošto je u novinama hvalio jevrejske pisce, napali su ga da je „svinja” i „izrod koji piše nemoralne knjige”. Kao sledeći korak očekivao je pojavljivanje svog imena na listi zabranjenih pisaca, što se nije dogodilo. Kako? Saznao je da njegov nekadašnji prijatelj Ludvig Ugel Fink određuje koje su knjige „dobre”, a koje „izopačene”, ali da ga nigde nije spomenuo. Takođe i da je ulica u Konstanci, koja je nosila naziv Heseova, nekim čudom preimenovana u Finkovu!

Sa zabranom doštampavanja knjiga, nekako je preživljavao od pisanja kritika, ali uprkos tome vrata doma otvorio je za izbeglice, koji su pred nasiljem napuštali Nemačku. U vreme rata privodio je kraju „Igru staklenih perli”, na kojoj je radio punih jedanaest godina. Izbegavao je da se izjašnjava o politici, jer je imao otpor prema partijama koje „ličnost guše u korist mase”. Napisao je „Pesmu odbijanja”: „Bolje da me umlate fašisti nego da budem fašista! / Bolje da me umlate komunisti nego da budem komunista!”

Vođa hipika

Posle rata zamerili su mu što nije napadao naciste: nazivali su ga „švajcarskim dembelom” i „žderonjom medenjaka”, koji je sit sedeo u toplom i ćutao, dok su se mnogi borili. Hese im je odgovorio da priznaje samo pojedinačnu pomoć i da je učinio koliko je mogao. Nije očekivao nikakve dobre vesti i iznenadio se kada su mu 1946. godine javili da je dobio Nobelovu nagradu za književnost! Brojna pisma, telefonske razgovore i posete doživeo je kao „kamenovanje do smrti”, pa je umesto odlaska u Stokholm poslao tekst zahvalnosti. Od tada nije mogao da se oslobodi obožavalaca, koji su mu opsedali dvorište, kucali na vrata, fotografisali kuću, kroz prozor upadali u sobu... Vremenom je suzio izbor gostiju i okrenuo se samo onim odabanim, poput Tomasa Mana, Andrea Žida, Martina Bubera... Na kapiju je stavio natpis: „Molim bez poseta''.

U narednim godinama uživao je u plodovima svog rada: dobio je sabrana dela, prevode knjiga, velike tiraže, orden i nagradu za mir Udruženja nemačkih knjižara... Već se uplašio da će postati „živi spomenik”, pa je sa zanimanjem pratio pojedine kritičare koji su ga opisivali kao trećerazrednog pisca koji se davi u „kičerskom sirupu” i ne može da odmakne od „pubertetskih duševnih patnji”. Čuo je i da su studenti na američkom univezitetu Berkli svoj kafe krstili „Stepski vuk”, ali nije verovao da sa njima ima neke sličnosti. Za svoj 85. rođendan postao je počasni građanin Montanjole, a umro je ubrzo zatim, 9. avgusta 1962. godine.

Od tada je legenda o njemu nezadrživo rasla: za mudraca i vođu proglasili su ga bitnici, deca cveća, protivnici rata u Vijetnamu... I drugi kafei i pabovi dobili su nazive „Stepski vuk”, „Demijan”, „Madžik teatar kafe”, „Sidarta”. Pesma rok grupe „Stepski vuk” iz filma „Goli u sedlu”, „Born to be wild” postala je prava himna hipi-pokreta. Čak je i Snupi, pas Čarlija Brauna, u stripu progovorio: „Vratimo se na Hermana Hesea!” I danas knjige ovog nobelovca nastavljaju da plene pažnju čitalaca i šire važnu poruku – da se bez poznavanja sopstvene duše ne može naći ključ za razumevanje života i sveta.