Silvija Plat (1932-1963)

od **Maja** Sub Mar 13, 2010 8:11 pm

Silvija Plat (Sylvia Plath,27. 10. 1932 – 11. 2. 1963) je rođena u Bostonu 1932. godine. Odličan student Smit koledža i žena engleskog pesnika Teda Hjuza. Godine 1960. objavila je u Engleskoj zbirku Kolos, a 1963. pojavio se njen roman Stakleno zvono, pod pseudonimom Viktorija Lukas. Život je završila stavivši glavu u gasnu rernu u Londonu 1963, jedne veoma hladne zime, u kući u kojoj je nekad stanovao Vilijem Batler Jejts, njen duhovni i pesnički otac kome se neizmerno divila. Za sobom je ostavila dvoje male dece i rukopis nove zbirke poezije. Zapravo, priča o Silviji Plat počinje tek dve godine posle njene smrti, objavljivanjem Arijela, zbirke koja je izazvala ogromno interesovanje s ove i s one strane Okeana, doživela mnoga izdanja i proslavila svog tvorca.

Četiri su značajna momenta ove biografije na kojima se zasniva gotovo sva kritička literatura, sem nekoliko časnih izuzetaka: rani gubitak oca, potajno neprijateljstvo prema majci (formiranje Elektrinog kompleksa), gubitak muškarca i samoubistvo.

Snažan erotizam karakteriše čitavo delo Silvije Plat. Opsednutost smrću samo je konsekventna posledica ogromne erotske snage koja se od ove pesnikinje ispoljava u sva svoja tri vida: erotizmu tela, sakralnom erotizmu i erotizmu srca. U njenoj poeziji smrt se dosledno doživljava kao erotski čin u kojem se diskontinuirano biće, kako kaže Žorž Bataj, predaje svom kontinuitetu koji je i pronađeni smisao i mogućnost ponovnog rođenja. Sva ova tri erotizma prelivaju se u njenoj poeziji jedan u drugi, služeći se kako neiscrpnim arsenalom hrišćanske simbolike, tako i artiklima i artefaktima savremenog sveta pretvorenim u svojevrsne fetiše. Biti u vlasti erotizma znači ne znati za granice, znači kršiti zabrane.

Dok je pisala onako kako je to svet želeo, to jest njena majka, njen muškarac, njene kolege, njeni profesori, konačno Jejts i kompanija, dok je očekivala aplauz, Silvija Plat je bila Kolos. Kad se razbilo ogledalo u kojem je tražila svoju idealnu sliku, tek tada, na komadićima srče, njena autentična stvaralačka energija, oslobođena njenog "kraljevsko-kurvinsko super ega", mogla je da stvori pravu sliku – Arijela, za kojom je tako dugo tragalo njeno istinsko biće. Kao da su se na nju u potpunosti odnosile reči koje je Blok uputio Ani Ahmatovoj: "Dosta, ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom!"

Priče o Silviji Plat kao feministkinji besmislene su koliko i proglašavanje njene poezije za intelektualnu. Pojavni svet, kao spoljašnje iskustvo, bio je za nju samo povod da se govori o onom drugom svetu, svetu unutrašnjeg iskustva kojem i pripada erotizam i koji sa razumskim ima malo ili pak uopšte nema doticaja. S druge strane, samo je na oko paradoksalna tvrdnja da su njoj autoritativna majka, provincijalna sredina i neprobojni muški bedem bili neophodno potrebni kao izazov i izvor snage. U erotizmu, kaže Bataj, veličina zabrane proporcionalna je erotskoj snazi i dobijenom zadovoljstvu. Najbolju "žensku" literaturu pisale su malograđanke, a ne emancipovane žene oslobođene društvenih stega oličenih u patrijarhalnom moralu zapadne civilizacije. Tamo gde su se puritanizam i tradicionalna ženstvenost sudarali sa dubokim prodorima u metafiziku bića i sveta, otpor je bio tako silovit da je pucala kora života rađajući bebe od najčistije duhovne tvari.

Kritička literatura o Silviji Plat davno je prerasla njeno neveliko delo. Sociološki gledano, ona predstavlja tipičan američki fenomen, potrebu društva da se, s vremena na vreme, identifikuje sa nekim od svojih žrtvovanih predstavnika. Pažnja koju je njeno delo izazvalo posle njenog samoubistva, po mišljenju Suzan Sontag, "pažnja je drugog reda, neka vrsta apoteoze". Savremena američka istorija prepuna je ovakvih primera. Merilin Monro i Dženis Džoplin, za života erotski simboli, postale su svetice. Džon Lenon je pevao, dok je nag išao u susret svom ubici, "Raspeli su me" – i raspeli su ga. Plath-people, kako poklonike njene poezije podsmešljivo nazivaju neki kritičari, bez zazora manipulišu "krvlju i telom" Silvije Plat u sasvim religiozne svrhe. Snaga erotizma nastavlja da deluje jer, dosledan je Bataj, "erotizam je potvrđivanje života čak i u smrti".

od **Maja** Sub Mar 13, 2010 8:13 pm

OGLEDALO

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Sto god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamuceno ljubavlju ili nedopadanjem.

Nisam okrutno, samo istinoljubivo-
Oko malenog boga, cetvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.

Ruzicast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomisljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna zena se svija nada mnom
Trazeci moje potvrde za ono sto stvarno jeste.
Zatim se okrece onim lazovima, svecama i luni.
Vidim joj ledja i verno ih odslikavam.
Nagradjuje me suzama i pokretima ruku.
Vazno sam joj. Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna
starica
Iz dana u dan dize prema njoj, kao strasna riba.

od **Maja** Sub Mar 13, 2010 8:15 pm

JUTARNJA PESMA

Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.

Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.

od **Maja** Sub Mar 13, 2010 8:16 pm

GROZNICA 41

Čisto? Šta je to?
Jezici pakla su
mlitavi, mlitavi k'o trostruki

Jezici mlitavog, debelog Kerbera
što na ulazu dahće. Nemoćan
lizanjem da očisti

Grozničavu tetivu, greh, greh.
Zapomaže fitilj.
Neuništivi vonj

Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju
oko mene k'o Isidorini šalovi, bojim se

Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti.
Takvi sumorno žuti pramenovi dima
sopstveni element tvore. Neće se razići,

Već će oko Zemlje kružiti
gušeći staro i nejako,
bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja
viseći svoj vrt u zraku veša,

Djavolji leopard!
Izbeli njega radijacija
i ubija začas.

Tela preljubnika pomazujući
k'o pepeo Hirošimu i razjedajući.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k'o bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe il' bilo koga.
Telo me tvoje
ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam -

Moja glava mesec
od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Celom sobom kamelija sam neizmerna
što žari se i ljeska, blesak do bleska.

Mislim da se dižem,
mislim da ću se uzneti...
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja

Čista sam acetilenska
Devica,
opervažena ružama

Poljupcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) -
Raju.

od **Maja** Sub Mar 13, 2010 8:22 pm

Arijel

Zastoj u tmini.
Potom nesuštastvena plavet
Briznu iz hridi i dalji.

Lavice božanska,
Kako srastamo,
Stožer od peta i kolena – Brazda se

Cepa i promiče, sestra
Smeđem luku
Vrata van mog dohvata.

Crnooke
Bobice tamne bacaju
Udice –

Crni slatki krvavi zalogaji.
Seni.
Nešto drugo

Kroz zrak me tegli –
Bedra, vlasi;
S mojih peta ljuspe.

Bela
Godiva, ljuštim se –
Mrtve ruke, mrtve neumoljivosti.

A sad
Penim do žita, bleska mora.
Detinji plač se

U zidu topi.
I ja sam
Strela,

Kap rose što leti
Samoubilački, zajedno s putem
U crveno

Oko, kotao jutra.

od **lunja** Čet Sep 23, 2010 1:51 am

Ženski Lazar

Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva -

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
sjajna kao nacistički abažur,
moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.

Salvet u kut,
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta.
I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.

Koliki milion niti.
Gomila što krcka kikiriki
Gura se da vidi

Kako mi odvijaju ruku, nogu-
Veliko svlačenje.
Gospodo, dame,

To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža

Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrećan slucaj

Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se više ne vraćam tu.
Njihala sam se sklopljena

Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.

Umiranje je
Veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.

Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.

Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si.
Ovo je teatralni

Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom
Poviku iznenađenja:

"Čudo!"
Koji me obara.
Plaća se

Razgledanje mojih ožiljaka, plaća se
Slušanje mog srca -
Stvarno kuca.

I plaća se, mnogo se plaća
Za reč ili dodir
Il kaplju krvi

Pramen moje kose ili mog odela.
Zato, zato Herr Doktor,
Zato Herr Neprijatelj -

Ja sam vaše delo,
Ja sam vaše blago,
Čedo od suva zlata

Sto se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vašu veliku brigu sporim.

Pepeo, pepeo-
Džarate i mešate.
Meso, kost, ničeg tu nema -

Parče sapuna,
Burma s venčanja,
Plomba zlatna.

Herr Bog, Herr Lucifer
Oprez
Oprez.

Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.

od **lunja** Čet Sep 23, 2010 1:52 am

Dobrota

Dobrota se oko moje kuće šunja.
Dama Dobrota, tako je fina!
Plavi i crveni dragulji njenog prstenja dime se
U prozorima, ogledala se
Ispunjavaju osmesima.

Šta je stvarnije od detinjeg plača?
Možda je divljiji plač zeca
Al duše on nema.
Šećer sve leči, tako kaže Dobrota.
Šećer je neophodan fluid.

Njegovi kristali melem mali,
O, dobroto, dobroto,
Što parčiće sakupljaš ljupko!
Moje japanske svile, očajni leptiri,
Mogu svakog časa biti probodeni, anestezirani.

I evo tebe, s šoljom čaja
U paru zamotanom.
Mlaz krvi je poezija,
Ništa ga ne zaustavlja.
Pružaš mi dva čeda, dva ružina cveta.

od **lunja** Čet Sep 23, 2010 1:54 am

TATICA

Ne valjaš ti, ne valjaš ti
više, cipelo crne masti
u kojoj sam živela poput stopala
trideset leta, sirota i bela,
jedva se usudjujući da udahnem il' učinim apći.

Tatice, morala sam te ubiti.
Ti umro si pre no što sam imala vremena...
Težak poput mramora, torba puna Boga
sablasni kip s jednim nožnim palcem
veliko k'o foka iz Friska

I glavom u ćudljivom Atlantiku
gde se zeleno preko plavog preliva
u vodama divnog Nosita.
Molila sam da te vratim tu.
Ach, du.

Na nemačkom jeziku, u poljskom gradu
što sravnjen je valjkom
ratova, ratova, ratova.
Al' ime je gradu obično.
Moj prijatelj Poljak

Kaže da ih je tuce il' dva-tri,
pa nikad nisam mogla reći gde si ti
kročio, koren pustio.
Nikad nisam mogla s tobom govoriti,
jezik mi se zaglavio u vilici.

Zaglavio se u zamci, bodljikavoj žici.
Ich, Ich, Ich, Ich.
Jedva da govorih.
Od svakog sam Nemca mislila da si ti.
I ta bestidna jezičina

Mašinerija, mašinerija
što me grubo gura k'o da sam Juda.
Juda za Dahau, Aušvic, Belsen.
Počela sam da govorim k'o Juda.
Mislim da možda i jesam Juda.

Snegovi Tirola, svetlo bečko pivo
nisu odveć čisti ni istinski.
S mojim ciganskim pretkom i srećom hudom
i mojim tarok-špilom i mojim tarok-špilom
mogla bih pomalo i Juda biti.

Uvek si me platio ti,
s tvojom Luftwaffe, tvojim ćurli-ćurli,
i tvojim urednim brkom
i okom arijevskim, što plavo sjakti.
Panzer-man, panzer-man, o, ti....

Ne bog nego svastika
toliko crna da se nijedno nebo ne može provući.
Svaka žena obožava fašistu,
čizma u lice, zversko
zversko srce zveri k'o ti.

Ti stojiš pred školskom tablom, tatice,
na slici koju imam o tebi,
razrez ti na bradi umesto na nozi
al' manji djavo zato nisi, niti si
išta manje onaj čovek crni

Što uspe moje lepo crveno srce na dvoje pregristi.
Deset mi je leta bilo kad su te sahranili.
Sa dvadeset sam pokušala da umrem.
I da se vratim, vratim, vratim tebi.
Mislila sam i kosti će hteti.

Al' iz vreće su me izvukli
i lepkom spojili,
i tad sam znala šta mi je činiti.
Napravila sam model po tebi.
Čoveka u crnom s Meinkamph izgledom

I sklonošću da muči i tlači.
I rekla sam: postojati, postojati.
Zato sam, tatice, najzad na slobodi.
Crni telefon je iz korena isključen,
glasovi kroz njega ne mogu gmizati.

Ako sam morala jednog, morala sam dvojicu ubiti.
Vampira koji je tvrdio da je ti
i celo jedno leto krv mi pio,
sedam leta, ako baš hoćeš da znaš.
Tatice, sad možeš opet da počivaš.

Kolac je u tvom debelom crnom srcu
a seljaci te nikad nisu voleli.
Igraju oni sad i gaze po tebi.
Uvek su znali da si to ti.
Tatice, tatice, skote, ja sam na slobodi.

od **lunja** Čet Sep 23, 2010 1:55 am

Ti si

Na klovna nalik, najsrećniji na svojim rukama,
stopala do zvezda i mesečeva lobanja,
sa škrgama k'o riba. Zdrav razum
zgrčenih palčeva na način dodoa.
Smotan u tebi poput kotura,
lovi svoju tamu k'o što sove rade.
Mutav k'o repa od četvrtog
jula do Dana svih budala,
o, ti visokonarastajući, moj hlepčiću.

Mutan k'o magla i iščekivan k'o pošta.
Dalja od Australije.
Atlas svinutih ledja, naš putujući račić.
Umotan k'o pupoljak a kod kuće
k'o sladjica u vrču salamure.
Vrša puta jegulja, bockavih.
Skakutav k'o meksički grah.
Ispravan k'o dobro izveden zbir.
Čist dosije, s tvojim sopstvenim likom.

od **ces@ric@** Pon Nov 15, 2010 12:50 pm

LEZBOS

Pakost u kuhinji!
Sikću krompiri.
Sve je to Holivud, bez prozora,
Neon trepće kao užasna glavobolja
Stidljive papirnate trake namesto vrata -
Pozorišne zavese, udovičine lokne
A ja sam ti, draga, patološka lažljivica
A moje dete - vidi je, smetenu na podu,
Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se rita -
Zasto je ona šizofrena,
Rumeno njeno i belo lišće, panika,
Bacila si njene mačiće kroz prozor
U nekakvu cementnu jamu
Gde pogane, bljuju i cvile a ona ne može to da sluša.
Kažeš ne podnosiš je,
Kopile je devojčica.
Ti kojoj su produvali jajovode kao pokvaren radio
Očišćen od glasova i istorije, statičke
Buke novog.
Kažeš trebalo bi da udavim mačiće. Njihov smrad!
Kažeš trebalo bi da udavim svoju devojčicu
Prerezaće sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj.
Beba se ceri, debeli puž
Na uglačanim rombovima oranž linoleuma.
Njega bi mogla da pojedeš. On je dečak.
Kažeš muž ti ne valja.
Njegova jevrejska mama čuva njegov slatki seks
poput bisera
Ti imaš jednu bebu, ja imam dve.
Trebalo bi da sedim na steni kraj Kornovola i kosu da
češljam.
Trebalo bi da tigraste gaćice nosim, avanturu bi
trebalo da imam.
Trebalo bi da se sretnemo u drugom životu, trebalo bi
da se sretnemo u zraku,

Ja i ti.

Dotle tu je smrad masti i bebina pogan.
Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje.
Smog kuvanja, smog pakla
Preplavljuje naše glave, dve zlobne oprečnosti,
Naše kosti, našu kosu
Zovem te Siroče, siroče. Bolesna si.
Sunce ti daje čir, vetar ti daje TBC.
Nekad si lepa bila ti.
U Njujorku, u Holivudu, muški su govorili: "Svršila?
Uf, mala, strašna si"
Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva.
Impotentni muž izlazi na kafu
Pokušavam da ga unutra zadržim
Stari gromobran,
Kisela kupatila, vedrine od tebe daleko.
Baca se niz plastično kaldrmisano brdo
Išibana trola. Varnice su plavičaste.
Bljuju plavičaste varnice,
Rasipajući se u milion čestica poput kvarca.

O dragulju! O, dragoceni!
Te noći je luna
Teglila svoju torbu, bolesna
Zver
Gore nad svetlima pristaništa
A onda je postala normalna
Tvrda, izdvojena i bela.
Sjaj ljušture na pesku na smrt me je preplašio
Nastavili smo da sakupljamo pregršti, ljubeći ga
Meseći ga, telo mulata,
Svileni pesak.
Pas je pokupio tvoje pseto od muža. On je otišao.

Sad sam tiha, u mržnji
Do grla,
Tupa, tupa.
Ne govorim
Pakujem tvrde krompire kao finu odeću
Pakujem bebe,
Pakujem bolesne mačke.
O, vazo kiseline,
Ljubav je to čime si ispunjena. Znaš ti koga mrziš.
Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata
Što se otvaraju ka moru
Gde ono nadire, belo i crno,
A onda kulja nazad.
Svakoga dana puniš ga duševnošću, kao krčag.
Tako si iscrpljena
Tvoj glas je moja naušnica
Što lepeće i siše, krvožedni šišmiš
To je to. To je to.
Viriš sa vrata,
Tužna veštičara: "Svaka je žena drolja.
Ne mogu da komuniciram."

Gledam kako se tvoj dražesni decor
Zatvara nad tobom poput bebine pesnice
Ili sase, to more
Draga, taj kleptoman.
Još sam neiskusna.
Kažem: možda se i vratim
Znaš ti čemu služe laži

Čak ni na tvojim zen nebesima nećemo se sresti.

od **Maja** Uto Jan 11, 2011 11:24 am

Metafore

Ja sam zagonetka od devet slogova,
Slon, nezgrapna kućerina,
Dunja sto se klati na dve vreže
O rujno voće, slonovačo, plemenita stabla!
Ta vekna je velika narasla od sopstvenog kvasca.
Tek iskovan novac je u tom debelom buđelaru.
Ja sam sredstvo, pozornica, u teletu krava.
Pojela sam vreću zelenih jabuka,
Ukrcala se na voz sa koga mi nema silaska.

od **ces@ric@** Sub Jan 15, 2011 12:18 pm

Moram priznati da za nju nisam cula do negdje petnaeste godine kada sam gledala pozorisnu predstavu o njenom zivotu. Predstava me jako dojmila, pa sam pocela istrazivati vise o njoj i kod kuce sam pronasla neke njene pjesme. Dok me recimo za glumce i pjevace uopce ne zanima sta se dogadja u njihovom privatnom zivotu, o piscima i pjesnicima vrlo rado citam. Volim saznati sta je ustvari to sto ih je navelo da to i to napisu, koja je pozadina svega toga.

od **Benzaiten** Pet Jul 15, 2011 4:47 am

Obožavam je, toliko talentovana a toliko namučena... Njene pesme izazivaju grč u mom želucu, kao da je svaka molba, svaka je jauk.

Najteže mi je pala ova, zaključujete zašto:

SVAKODNEVICA

Umorna od prstenja
Umorna od glasova u glavi
koji joj kažu - piši, umri
ona stavlja glavu u pećnicu
dobro zagrejanu, netom opranu
da napravi svoj poslednji ručak
za muža kojeg nema,
za decu koju neće videti kako odrastaju,
čak i za suseda u
stanu iznad njenog stana,
jedinstven, originalan ručak
po njenom receptu,
ne osobito sladak,
ručak koji je već i pre spremala
ali joj nikad nije uspeo,
ručak koji će sama pojesti...

od **Maja** Uto Dec 11, 2012 11:20 pm

Rez

Divota -
Moj palac umesto luka.
Nema više vrška
Tek nekakva šarka

Kožna,
Jagodica kao šešir,
Samrtno bleda.
Pa crveni taj pliš.

Hodočasniče mali,
Indijanac ti skide skalp.
Ćureća kresta tvog
Ćilima odmotava se

Pravo iz srca.
Stupam na njega,
Ščepavši bocu
Ružičastog sekta.

Svetkovina je to.
Iz posekotine
Istrčava vojnika milion
Crveni mundir na svakom.

Na čijoj li su strani?
O moj
Homunkuluse, bolesna sam.
Pilulu uzeh da umorim

Tanušni
Papirnati osećaj.
Saboteur,
Kamikazo -

Mrlja na tvojoj
Kju Kluks Klan gazi
Babuški
Tamni i gasne, a kad

Loptasta
Sržž tvog srca
Suprotstavi svoj mali
Mlin tišine

Kako đipaš -
Trepanirani ratniče,
Prljavče,
Palče patrljče.

‚‚Pesma izazvana slučajnom posekotinom, karakteristična je za humor Silvije Plat i njenu jedinstvenu sposobnost brze asocijativnosti. Saboteur (franc.) - saboter, zabušant; crveni mundiri - engleski vojnici; homunkulus - u Geteovom Faustu, čovek stvoren veštačkim putem."

Iz zbirke pesama ‚‚Rani odlazak" koju sam dobila na poklon za rođendan od prijatelja. givenheart

od **ms.k** Pon Nov 10, 2014 4:14 pm

Vertikalna sam

Ali radije bih bila horizontalna.
Ja nisam drvo sa korijenjem u zemlji
Što minerale siše i majčinsku ljubav
Da mu svakog marta iznova zablista zeleni list,
Ja nisam ni ljepotica baštenske leje
Što je prate mnogi uzdasi, veličanstveno obojena,
Nesvjesna da uskoro mora da ogoli.
Drvo nije kao ja, ono je besmrtno
A cvijet nevisok, smjelo iznenađuje,
Pa poželim dugovječnost prvog i smjelost drugog.

Večeras, kroz slabašnu svjetlost svijeća,
Drveće i cvijeće rasipa svoje ledene mirise.
Koračam kroz njih ali me niko, niko ne primjećuje.
Pomislim ponekad da im usnula,
Misli raspršenih,
Najviše na svijetu ličim.
Prirodnije je kada legnem na zemlju.
Tada nebo i ja započinjemo povjerljive razgovore,
A kada me konačno na zemlju polože biću korisnija:
Drveće će moći još jednom da me dodirne, a cvjetovi će naći
vremena za mene.

Silvija Plat, "Vertikalna sam"

Ja?
Hodam sam;
Ponoćna ulica
Pod mojim se nogama ispreda;
Kad sklopim oči
Utrnu sve te izmišljene kuće;
Moj hir je
Što ponad zabata mesečev nebeski luk
Visoko visi.

Ja
Zbijam kuće
I smanjujem drveće
Odmičući se; na uzici mog pogleda
Klate se ljudi-marionete
Što se, nesvesni da nestaju,
Smeju, ljube, napijaju,
Ne sluteći da ako ja trepenem
Oni umiru.

Ja
Kad sam dobre volje,
Dam travi njeno zelenilo
Nebo obojim plavim, a suncu podarim
Zlato;
Kad sam najhladnijeg raspoloženja, imam čak
Apsolutnu moć
Da bojkotujem boju i cvetu svakom zabranim
Da postoji.

Ja
Znam da se ti pojavljuješ
Kraj mene živa,
Poričući da si iskočila iz moje glave,
Tvrdeći da osećaš
Ljubav dovoljno jaku da dokaže stvarnost puti,
Mada je sasvim jasno
Sva tvoja lepota, sav tvoj duh, dar su od mene,
Draga moja.

Silvija Plat, "Solilokvij jednog solipsiste"

od Sponsored content

Silvija Plat (1932-1963)

Silvija Plat (1932-1963)

Silvija Plat - Ogledalo

Silvija Plat - Jutarnja pesma

Silvija Plat - Groznica 41

Silvija Plat - Arijel

Silvija Plat - Ženski Lazar

Silvija Plat - Dobrota

Silvija Plat - Tatica

Silvija Plat - Ti si

Silvija Plat - Lezbos

Silvija Plat - Metafore

Re: Silvija Plat (1932-1963)

Silvija Plat - Svakodnevica

Silvija Plat - Rez

Silvija Plat – "Vertikalna sam" i "Solilokvij jednog solipsiste "

Re: Silvija Plat (1932-1963)