Obaveze i stres

U stresu se najbolje snalazim. Ali zaista!
Kad obaveze pritisnu...to mi je tek kao neki pogon motora.
Iako mi i na san zna izaci to osjecanje da imam obaveza, nekako se nikad u tome ne izgubim. To kod mene cak prelazi i u bezobrazluk. Evo, zbog mog "rasterecenog" ucenja i polaganja ispita...moji roditelji placaju za prenesene ispite i sekiraju se.
Zapravo mama, taj je tip, otac i ne bas.
Sta, pa uzvraticu im te pare i ostale stostruko vise, ebem ti pare.
A sekiracija...sta cu im. Ja cu taj faks zavrsiti, i to oni znaju. I sta im ja mogu sto hoce da se sekiraju zato sto sam razvukla...Kazem da cu im nadoknaditi pare, i dacu im inzinjera, al necu da sebe da maltretiram, nek se svak sa stresom nosi kako najbolje zna.

Prilicno dobro funkcionisem i kad imam gomilu obaveza...uvijek uspijevam da organizujem vrijeme i sve izvrsim u nekim predvidjenim rokovima...
Nisam od onih sto panice kad imaju obaveze...niti ih dozivljavam pretjerano stresno...sve ja to odradim polako i nevjerovatno je da uvijek sve stignem...

Ja se osecam bolje kada mi je dan popunjen. Nekako, tada znam da moram to, to i to da uradim i nije mi dosadno.
Naravno, ne mogu da kazem da se nesto preterano stresiram, ali svakakve sitnice su tu u pitanju i uspevam da se izborim s tim.

Zivot je borba protiv problema. Sto lakse rijesavamo probleme, to nam je zivot ljepsi. Mada postoje i neki problemi na koje ne mozemo uticati i koji nas mogu dokusuriti. U svakom slucaju treba bit pozitivan i ne gubiti nadu.

Celog vikenda sam bila pod stresom i odrazilo se na moje spavanje i lice (jos novih bubuljica ). Ali, sve je dobro proslo. Znam, kazem sebi zasto se nerviras unapred, sacekaj. Iscekivanje me ubija, ali sta da se radim. U narednom periodu cu se naviknuti na to, jer svi kasne, ne dolaze na vreme, a ako dodju, onda piju kafu i ponovo kasne. Pih... Zato, bez nerviracije... Idemo dalje... I na kraju je sve bilo odlicno...
Znam da ovaj post mnogima nece biti jasan (iskreno, ni meni ne bi bio), ali nije bitno. Vazno je da ja znam o cemu se radi... :

Zaista ne ne znam odakle mi snage više za sve.
Prisebna sam i kad sam pod stresom, ili takav utisak ostavljam na sve oko mene.Sećam se kad mi je svekar preminuo.Svi su klonuli.A, treba dostojanstveno ispratiti na počinak pokojnika.I ja sam bila pod stresom tugom, ali sam morala najpre da postavim na noge supruga i da ispratimo njegovog oca.Plus da pratim kako je ko (mjaka njegova, sestra, tetke) i naravno našu decu.
Ovo je jedan stres, gde su svi pod stresom i tugom.

Naučio me život da nekako uvek budem na nogama i oslonac za sve.

Ja se sa obavezama najcesce dobro izborim. Nekada mi je to vrlo vazan podstrekivac koji me tjera da dam sve od sebe i trudim se iz petnih zila da sve sustignem i ponovo fino organizujem. Ako je bas nerazumna kolicina obaveza zna da se odrazi tako sto pocnem da gubim san i budem nervozna, sto inace nije moja odlika. Ako u pitanju nisu samo obaveze nego i veliki problemi, kao u enigminom primjeru, nekada na takvo nesto reagujem ponovnim pocinjanjem pusenja. Lose brate do zla boga, moracu to promijeniti kod sebe.

Ovih dana sam imala obaveze i bila sam pod užasnim stresom.
Pišem o stresu i gde čovek mora da nađe rešenje i to odmah i da bude spreman da podnese, kaže i onu najgoru vest.
Pre par dana, pozvala sam majka Radu da je čujem kao i svaki dan.
Umesto jasan i čist glas, čula sam muk i plač.Oduzela sam se tada.
Znam da moj "bratt" najstariji je na nekom ispitivanju kod pulmologa i da ništa strašno nije, bar su mi tako pričali. Da bi mi to jutro rekla majka Rada da moj brat ima kancer i da su minimalne prognoze da će ostati živ.
To je Onaj najstariji brat, koji je bio strog prema nama i na koga mi se skoro žalila njegova ćerka.
Ja njega obožavam, on je sve uradio (kao i svi oni) da ja budem ovo što jesam i to nikada ne mogu da zaboravim.
Elem, pokušala sam da smirim tu već staru ženicu, ali nisam uspela. Istog momenta sam pozvala brata, koji je bio negde kod lekara, naravno sam.
Kratko smo pričali,meni je samo odzvanjalo u glavi da su će živeti još dva meseca, tako su mu rekli.
Trebalo mi je dva sata da se oporavim i da razmislim gde i kako da ga dovedem za Beograd.
Srah je bio konstantan, jer sam se i ja plašila tog najgoreg.No u dubini duše osećala sam da nije kasno.
Okrenula sam pola grada, našla lekare i samo mu javila da istog momenta krene kod mene.
Najpre nije hteo, onda sam bukvalnu povisila ton i narenički mu rekla da hoću da ga vidim sutra kod mene i da mu je sve zakazano kod lekara.
Na to mi je samo rekao i to mrtvim glasom "dobro vidimo se ujutru"
Kad mi se pojavio ujutru, bio je crn u licu i nije bio sam,jer ne može da vozi auto, već ga neko dovezao.
I da skratim, tresle su mi se noge, a imala sam osmeh na licu i bila sam pozitivna, dok me duša bolela.
Tresle mi se i ruke i krila sam to, dok sam stajala ispred skener kabineta.
Plakala sam kad su mu radili bronhoskopiju, plakala sam da me ne vidi.
Radilog je rekao da nije kancer i da ima pušačka pluća i nije savetovao bronhoskopiju. Dok pulmolog je sve to isto potvrdio, samo je posavetovao i bronhoskopiju.
Onda su se svi skupili oko njega i naravno ja tu i rešeno je da se ipak uradi bronhoskopija i isključi mogućnost kancera.
Zaplakao je i mahnuo rukom.Znam taj njegov gest, koji mi uvek govorio "ajd sad, pa šta bude biće". Zagrlila sam ga i pričala da to nije strašno i da kratko traje i da mora tako..ma ne sećam se šta sam sve pričala, jer sam osećala užasan bol u grudima.
Mislim da je taj zahvata trajao ceo vek.Nemo sam stajala i čekala.
Juče su bili rezultati, naravno nema kancer, već ima pušačka pluća koja ne traže nikakvo lečenje, samo prestanak pušenja.
To savetuju svim pušačima, no on je već prestao da puši, tako da to nije problem.
Problem je u lekaru, koji je bukvalno odokativno postavio dijagnozu i mentalno ubio čoveka.Imao je sve simptome koje prate takvu bolest.
Od juče ih nema, od juče živi, a i ja

Mislila sam da mogu dosta dobro da podnesem stres i da pod njim dosta dobro funkcionisem, no izgleda da mi je zdravlje popustilo upravo zbog njega. Glavobolje, nesanice, povisen pritisak, sve to potice od tog stresa.
A ovako, obaveze dosta dobro podnosim, jer mi je draze kad ih ima puno, neg kad nema nijedne. No, dodje faza kad puknem kad mi nametnu jos jednu i poslije ne mogu da vjerujem da sam tako reagovala, ali i faze kad samo klimam glavom i bukvalno kao da ih sa osmjehom primam.