Agresivno ponašanje

Reagovala bih, u svakom slucaju, bez obzira da li poznajem tu osobu ili ne. Smatram da "zrtvama" svakako bi trebalo pomoci, jer one nekada nemaju dovoljno snage da se izbore sa situacijom ili se, pak, plase da prijave osobu, a neke je i sramota da priznaju sta im se desava u kuci.
Kako bilo, po mom misljenju bi trebalo izgraditi josh Sigurnih kuca i na neki nacin obezbediti zenama, da ih osoba nece zlostavljati pri trajanju prijave, ili ako sazna za to. Zato bi mozda trebalo obratiti se nekome iz neke ustanove u koju iovako idete i dogovoriti da se slucaj prijavi i da sledeci put kada osoba dodje to bude reseno i da se zena, ili ko vec zastiti, jer najcesce muskarac koji je nasilan prema svojoj supruzi ili vec nekoj zeni iz svog okruzenja, prati njeno kretanje i ponasanje ili joj ne da da izadje iz kuce, sem ako ne mora da odvede dete lekaru i slicno, te takve prilike bi trebalo iskoristiti.
Meni samo nije jasno, kako ljudi koji cuju i vide svasta u emisiji tipa "rijaliti sou-a" Trenutak istine na televiziji Pink, to i dalje dozivljavaju upravo kao sou i niko od cele drzave ne reaguje. Zar te ljude ne bi trebalo privesti, nakon nekih izjava. U nekim situacijama voditeljka je javno apelovala da se odazove neka sluzba, ali koliko vidimo za sada se niko nije javio niti odreagovao na uzase koje mozemo videti tamo.

Ja imam samokontrolu, i tuču uopšte mrzim. Jesam u neku ruku agresivan, ali kad mi se to desi, uvek lepo kažem okolini da me ne dira dok se sam ne smirim. Pogotovo tu agresivnost mogu da ispoljim kad doživim neki neuspeh, i to samo na mesta gde nema nikog. Nije prijatno gledati agresivne ljude na delu. 5 puta u životu mi se desilo da sam udario čoveka, i stvarno mi je bilo neprijatno. Dovoljno je bilo puta da ljudi primete da ne volim tuču i da ne volim kad se neko rčka s mene na taj način. Ali nasilje u porodici, sa tim se već ne bih složio. Treba pričati sa supružnikom i decom ako slučajno dođe do toga. Meni je otac to šta je, i uvek me je učio da ispravno mislim svojom glavom i ne dopustim ikome da me pokvari na bilo koji način. Protiv sam agresije.

‚‚Mržnja je osveta kukacice zbog pretrpljenog straha.''
Džordž Bernard Šo

Fizička, verbalna ili facijalna, svejedno, svuda je oko nas bar u jednom od ovih oblika. I prelazna je, da.

U osnovnoj školi bio sam žrtva agresije. Veoma živa deca puna besa, dok sam ja bio mirno i druželjubivo dete. Ne znam još uvek šta im je to smetalo kod mene. Bilo kako bilo, svakog dana sam strepeo od njih trojice - u grupi ili pojedinačno, svejedno, uspeli su da me zaplaše. Nisam pričao nikome, a u školi nije ni bila tajna kakvi su oni i nisam bio jedina od njihovih ‚‚lakih meta''. Branio sam se verbalno, na fin način, ali oni nisu razumeli, to jednostavno nije bio njihov način. Čak i tada, nisam ih krivio, nego žalio. Jer da su potražili smisao u tome, videli bi da ga nema. Mrzeo sam fizičko, uvek sam bio golman i uvek najodgovorniji ako izgubimo, a meni obe noge leve i totalni antitalenat. Kada ugledam protivničke igrače da se približavaju, noge mi se odseku (uzrast 11-15 godina), jer znam da ako zabrljam neće biti dobro. I ko zna zbog čega sam im sve bio kriv, ali sam bio kriv u većini slučajeva. Bio sam napadan i od strane drugih (dvojica-trojica, nisam siguran), ali sam njima vraćao istom merom, jer oni nisu uspeli da me zaplaše. Nije mi bilo nimalo žao kad se ta agonija od osnovne škole završila. Kasnije sam saznao da su imali teško detinjstvo - jednom mrtav otac, drugom majka prevarila oca, pa haos u kući, a trećem roditelji u inostransvu, živi sa babom i dedom, što je verovatno uticalo na njega.

U srednju sam krenuo obećavši sebi da se niko neće tako ponašati prema meni više. Pored toga, sa mnom u odeljenje je išla moja sestra od strica, pa sam obećao sebi da nju niko ne sme ružno pogledati. Stavio sam sebe u ulogu zaštitnika nje i sebe i uvek se u sekundi menjao kad osetim agresiju. Postajao sam i sam agresivan i zauzimao odbrambeni stav, nekad čak i napadao pre nego što budem napadnut (iako je to u srednjoj bilo uglavnom verbalno). Jednom sam se u razgovoru sa tri puta većim drugom (nekih 120 kilograma - grdosija) posvađao. Obojica pijani, još on lud u takvom stanju. U jednom trenutku je ustao i pozvao me napolje da se bijemo. Ustao sam istog trenutka, iako sam znao da nemam nikakve šanse. U najboljem slučaju bih ga udario jednom, i onda bih završio na zemlji. Ali bih ga bar udario, a ne kao u osnovnoj školi na fin način, pa ništa. On je odustao, verovatno shvativši da sam u tom trenutku isti kao i on - lud. Kasnije je pričao kako se šalio kad je to predložio. Ne znam, bio sam pijan, možda sam ja šalu preozbiljno shvatio. Bilo je još nekoliko takvih situacija i izgledalo je kao da će da dođe do fizičkog obračunavanja, ali pošto su reči moje oružje, nisam hteo da napadnem dok ne budem napadnut.

Nakon srednje škole sam sreo svih trojicu iz osnovne škole. Normalan razgovor, kao da ništa nije bilo. Dobro su se snašli.

Dakle, ja iz ličnog iskustva znam da je agresija prelazna, ali mislim da je isparila posle osnovne škole, mada ne potpuno. Vrati se uvek u verbalnom obliku kad se osetim ugroženo, a verujem da bi se vratila i u fizičkom obliku ako bi bilo potrebno. Ali samo u odbrani.

U osnovnoj skoli mi se desavalo da zaganjam nekog djecaka i potucem se sa njim. Razlozi su bili razni - ili bi me neko povukao za kikice, ili bi me neko gadjao bobicama ili prackom. Kasnije je to proslo, mada moram priznati da je bilo par situacija i u odraslom zivotu kada sam zeljela da se sa nekim obracunam i fizicki nakon verbalne agresije. Naravno, kada smo stariji bolje kontrolisemo takve impulse. Zalosna je istina, medjutim, dok ne naucimo kako da se bar verbalno obracunamo sa nasilnicima iz takvih dozivljaja izlazimo sa traumama, i takve situacije mogu imati veoma negativan uticaj na psihu i zdravlje covjeka koji trpi uvrede ili nasilje.

Znala sam za slucajeve muskaraca koji su bili agresivni prema svojim boljim polovinama, i kada su se sitni nesporazumi zavrsavali batinama za slabiji pol. To je grozno, i mislim da niko ne bi trebao da trpi takvo nesto. Mnoge zene su u teskoj situaciji, imaju malu djecu, nemaju para da se odvoje, i trpe takvo stanje godinama. Mislim da je to tragicno i pogresno, jer takvo ponasanje skodi i njihovoj djeci, cak iako nisu oni ti koji dobijaju batine. U potpunosti se slazem da bi se takvo ponasanje trebalo prijavljivati, bilo da je u pitanju zena ili muskarac koji trpe. Inace, imam veoma nisko misljenje o onima koji sukobe rjesavaju pesnicama (mada opravdavam samoodbranu).

Mislim da je Nikolo Makijaveli rekao da je rat nastavak politike samo drugim sredstvima. Tako je, vrlo često, fizički obračun nastavak verbalnog. U takvim slučajevima je dovoljno ne pustiti jeziku na volju da priča mnogo.

Problem kreće iz porodice.
Svaki dan se srećemo sa nekim nasiljem.Mislim da se to nikada neće rešiti.

Inače ja se sećam više verbalnog nasilja, nego onog drugog, jer fizičko nasilje je po meni manje bolno.Nisam osetila ili sam zaboravila.Mnogo toga sam zaboravila.Ne želim da se sećam.
Verbalno nasilje koje sam ja osetila je vređanje moje ličnosti, počev od detinjstva (od neke dece) pa do srednje škole, posla...Uvek sam se sklanjala, nisam reagovala odmah, već sam čekala svojih pet minuta.A, to su onih pet minuta kad podsetim tu osobu kako me je omalovažavala i tu je kraj priče.

Da li biste prijavili takvo ponašanje bez obzira ko je u pitanju?

Bez razmišljanja, pa i svoje dete, ako primetim da ikoga maltretira!

Da li imate u iskustva sa ljudima koji ne mogu ništa da reše bez fizičkog obračuna? To je po mom mišljenju neka vrsta psihopatije. Nisam nailazio na ljude koji uporno rešavaju probleme agresijom, niti sam primetio da je agresijom bilo ko nešto rešio (a da nije napravio samo gore).

Kako biste reagovali u takvoj situaciji? Sve zavisi o kome se radi. Ako se radi o odrasloj osobi, to se prijavi pa ljudi nadležni za takve slučajeve to rešavaju. Kako? Ne želim da znam.

Da li biste prijavili takvo ponašanje bez obzira ko je u pitanju? Već sam rekao da bih. Bilo ko da je u pitanju.