Isidora Sekulić

- Moji prsti vole tvoju kosu. Otvorenih usta bih se priblizila tvojim ustma, i slusala pesmu tvoga smeha. Poljubac bih htela da podmetnem pogledu tvojih ociju. Ali ja ne smem ono sto mogu, i necu ono sto zelim. Ja sam se zaklela da cu uvek ostati bez nade, da se u trenutcima bola necu tesiti nadom, da se u casovima blazenstva necu trovati nadom, da cu biti najsrecnija u najmanjoj sreci, da ce mi biti mnogo dva oka u glavi, i suvise dve ruke na telu.
- Opet razmisljam o tajnama. O tajnama ljudi koji se vole. Dve su sadrzine u njima, i dva su trenutka kad lice svoje otkrivaju. U prvom poljupcu koji je slast, ili u prvom poljupcu koji je stran. Otuda valjda ona tragicna obrtna tacka u zivotu, koja stoji ispred prvog poljupca koji je stran, a ponekad, nije daleko ni od prvog poljupca koji je slast. Obrtna tacka, kad je rastanak jedini spas lepog, u rastajanju jedina mogucnost zajednice, u razilazenju ostajanje, u nemanju imanje, u odlasku jedini nacin da se ne ode.

"Saputnici", priča Rastanak

''Videla sam jednu ružu, razbokorenu i divnu, sa jednim jedinim suvim listom u bujnom zelenilu. I videla sam kako je došao vetar, i pao na ružu, i dotle čupkao i drmao mrtav listak dok se nije otkinuo i pao. I ruža kao da je ponovo svenula u letnjoj svojoj raskoši. Ali jesen je preko noć ušla i u drugo lišće, i vetar je bez ljubavi i dobrote ostavio cveće koje vene.

O, u božjem je svetu sve tako prolzano i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.

Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!

A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.

Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.

Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.

Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto ptičije gnezdo, napunjeno snegom.

Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.

Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.''
''Čežnja'' (''Saputnici'')

Za sada sam primetio da ima veoma efektne krajeve u svojim pričama (ovo je sa samog kraja jedne priče), a pritom je obuzeta istom temom kojom sam obuzet i sam - prolaznošću...

Bure

Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba.
Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.
*


Školski zadatci nisu mi zadavali mnogo brige. Sve je bilo prosto i lako i moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od karata, i više išao na glavi nego na nogama.
Sedela sam, dakle, po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fiziognomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena. Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.
Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.
Ja sam to zvala buretom, ali u stvari to je bila jedna grdna kaca, rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a dno okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla pomeriti, a mnogo glavnih dasaka nije više ni bilo.
Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala lišće gustog i ugasitozelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.
Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ga sama ispitam i po robinzonski osvojim.
Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sekiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku i s boka da bih i sama mogla da uđem.
Gnjilo i mrtvo drvo nije mnogo ječalo pod udarcima, ali se kaca ipak tresla, i u gustom zamršenom korovu počelo je neko mnogostruko micanje i šuštanje kao što se čuje da kipi i pucka u zemlji kad posle kiše opet grane sunce.
Prvo sam čupala i sekla korov stojeći napolju, a kad se očistilo poveće mestance, uđem unutra, i, koje od želje koje od straha, do ručka sam proredila i utamanila sve šume i luge mravi i gušterova. Ostavila sam, ali razređen, jedan red repuva; ostala je velika pečurka; na onoj ugnutoj strani, gde se voda slivala, ostao je red sitnih bledocrvenih gljivica, i ostala je jedna veštački ispletena paukova mreža.
Zemlja je bila vlažna i crna kao grob, one sitne gljivice izgledale su kao bolesne ospe, a iz gnjilih dasaka je zračila neka zagušljiva mlečna parica. Ali se sve to brzo izmenilo. Brzo je došao neprijatelj vlage i tmine. Ušao je juli s vrelim i suhim svojim dahom, a sutradan je zemlja već imala koru, gljivice su, kao suhe kraste, pootpadale, a namršteni otromboljeni repuv se nasmešio u zelenijoj boji.
Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.
Odmah zatim je ušla gomila tankih drvenih kutija od cigara koje sam grozničavo pribirala, pa čak i kupovala, jer sam u to vreme, od jutra do mraka, izmišljala i rezala galije i lađe.
Ukucam zatim nekoliko klinova i povešam testericu, čekić, stare makaze, kanticu, kutiju sa ekserima i kanapima, i dovučem, najzad, staru jednu englesku istoriju gde je bilo puno crteža i rezbarija s tebanskih i egipatskih grobova koji su predstavljali more, bure, galije i moreplovce.
S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze osluškivanja opet vratim u nj. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala. I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu. Štaviše, kasnije sam i onu jednu dasku, koja je ulaska radi skinuta, naslanjala iznutra, tako da sam, osim otvorenog krova, bila sasvim zagrađena i bila sasvim sama. Psima i mačkama je ulaz bio zabranjem, mome bratu je u buretu bilo tesno, a krilati moji gosti dolazili su od gore.
U ovom šupljikavom i smežuranom dvorištu bujala je neka laka, meka i tiha fantazija, i dok su druga deca napolju grajala i celog leta trčala od tarabe do tarabe za jednim leptirom, mala bleda devojčica sanjala je u buretu svoju robinzoniadu.
Sanjala je o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala o strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.
U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.
Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će zamalo popadati mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.
Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom.
Razvijala se u detetu tuga onih što nikad ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumnjaju da može opet doći ono što je prošlo.
Telom svojim sam osećala padanje večeri, i kao suncokret okretala svoju malu glavicu za suncem. Ima, dakle, neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati. Proleti kakva tica, svetla kao rasprsnuta zvezda, pa je nikad više nema. Prne kakav leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo, pa ga nikad više nema.
Možda ima takvo osećanje i među nekim insektima. Piju sunce i kupaju se na suncu, a tihi su i ćute. I ja sam u buretu naučila ćutati kao insekt. Pa i sada još volim taj svet koji ljubi, sveti se, ubija i umire u otmenoj tišini. Gde čovek podivlja kao zver, oni su savladani i nemi kao pobeda strasti. Pod zavesom kakvog mrtvog lista nečujno se svršavaju misterije ljubavi i smrti.......

,,Tako je daleko od čoveka do čoveka! Nestašluk i volja mladosti i strah i nemoć starosti jednako dižu mostove i ispredaju veze, ali tu je život i da zamrsi pređu i da obori mostove, da ne da rukama da se rukuju ni dušama da se zagrle.

Mnogo sporedne i sitne okolnosti treba da prepletu neku pojavu pa da nam neko postane blizak i drag, a nešto da bude potrebna dopuna našega života. U šuštanju lišća, u mumlanju mora, u šapatu zaljubljenih, u gukanju deteta, u muzici i u smehu, u svemu tome čovek može naći krvne privlačnosti i srodstva, ali u svemu tome i ima i svih simbola tuđinstva, ćutanja i samoće.''

,,Samoća'' (,,Saputnici'')