Odlazak kod psihologa

Idem kod skolskog psihologa dobrovoljno da razgovaram s njom o odluci "upis fakulteta" i o tome kako se to uklapa u moj svet i sta da ocekujem nakon toga.. Dala mi je i dobar savet kako da pre prijemnog dozivimo fakultet kao mesto kome pripadamo ili ne... Radila sam test orijentacije koji je uzasan, onaj koji sam pre 3godine radila je bio mnogo bolji XD i spremam se da radim "test licnosti" skracenu verziju neku logicno..
Ne znam kol'ko se ovo uklapa u tvoju temu, ali ono sto htedoh da kazem je da mi nije problem o svemu sto mi padne na pamet o sebi, svojim ciljevima i svom zivotu ( sadasnjem, kako i buducem ) da pricam sa njom mada ne slazemo se uvek, ali dobro nam ide Izmedju ostalog, ja vec godinu i po znam sta zelim da upisem, al se i dalje druzim s njom
Apsolutno podrzavam tu ideju da se razvije ta svest da to nije sramota i tada mozda budemo prijatniji i smireniji ljudi

Ni malo nije sramota ici kod psihologa. Nije on tu samo da bi lecio teske mentalne bolesnike, vec je tu da nas posavetuje kako da izadjemo na kraj sa svakodnevnim problemima, kako da ne obracamo paznju na sitnice, kako da vodimo zdrav zivot i da sacuvamo glavu. Mislim da ce u bliskoj buducnosti odlazak kod psihologa postati sasvim obicna stvar, kao odlazak u kupovinu. I nema potrebe stideti se toga. Osoba koja shvati da joj je potrebno sa nekim da podeli svoj nemir, a da to nisu njeni najblizi, naravno da treba da ode kod psihologa.

Mada najcesce pljujem po Amerikancima, u ovom ih sasvim podrzavam. Pogotovo u ovo vrijeme kad nekom ttrebas da platis da bi te malo saslusao i tu i tamo posavjetovao.
Nas narod je jos uvijek primitivan po tom pitanju, pa nekako posmatra odlazak psihologu odmah "ovaj je lud, treba ga izbjegavati". Ali, oni koji se na to sami odluce, ustvari priznaju da nesto nije uredu, da im je neko potreban... ostali nisu ni svjesni kad im pomoc zatreba

Nikad ne bih platio nekom psihologu samo da bi me saslušao šta imam da kažem. Volim što imam osobe pored sebe sa kojima mogu sve da podelim. Rodbina uopšte ne ulazi u obzir. Plus nemam toliko poverenje u ljude kad su lični problemi u pitanju. Psiholog ih popamti i moguće je da ih iskoristi protiv osobe (da nisam možda malo paranoičan po tom pitanju?). Ali se slažem sa onim što je Keti rekla.
Uglavnom se trudim da budem sam svoj psiholog, porazmislim o onome šta me muči i potrudim se samom sebi da pokažem dobre i loše strane toga, i da uradim sve da prebrodim problem. A što se tiče drugih, stvarno bih voleo da posavetujem druge kad je bilo koji problem u pitanju, a to mi uvek prija, kad god mi se tako ukaže prilika.

Nikad ne bih platio nekom psihologu samo da bi me saslušao šta imam da kažem. Volim što imam osobe pored sebe sa kojima mogu sve da podelim. Rodbina uopšte ne ulazi u obzir. Plus nemam toliko poverenje u ljude kad su lični problemi u pitanju. Psiholog ih popamti i moguće je da ih iskoristi protiv osobe (da nisam možda malo paranoičan po tom pitanju?)

Upravo zato sto nemas poverenja u ljude ne bi ni mogao da ides kod psihologa jer nema uopste vajde od toga. Prvo moras ti sam sa sobom da se dogovoris da li si spreman da se upustis u takve razgovore sa osobom koja je skolovana da resava tudje probleme ili ne. To je human posao... A to sto mislis da ce neko iskoristiti protiv tebe, varas se. On je tu da posavetuje, da se lakse prebrode svakodnevni problemi, da se lakse nosimo sa zivotom. I ako ti njega placas, a on na taj nacin zaradjuje pomagajuci ti, ne vidim ikakvog razloga da te sputava jer zeli da ostvari sa ljudima sto veci kontakt i da ima svoju klijentelu koja ce mu uvaziti svo poverenje.
Inace, oni koji zele da iskoriste neki problem protiv osobe, ne rade kao treneri ili u drzavnim institucijama. Obicno su to neke totalno nebulozna zanimanja...

Tacno @Cesarice, kod nas ko ode kod psihologa, odmah dobije neku dijagnozu nekog ludila...nazalost, ne znam kad ce se to promeniti, i da l ce?!Svaki dan cujemo da je neko zbog nereseivog problema pokusao, ili izvrsio samoubistvo.Da je na vreme otisao kod psiholga, verovatno bi resio svoj problem.
U bracnom savetovalistu su psiholozi, i ja sam bila..davno...Ne ujedaju ljudi, i ne dele dijagnoze, vec savetuju kako da se prevazidje kriza u braku, i to sto bezbolnije po oboje.
Naravno, nisam bila sama, i muz je bio sa mnom.I nikada ne mogu da zaboravim tu zenicu, koja je imala razumevanje za oboje nas i nasla prave reci za nas, za nasu porodicu.
Dalje, deca moja, pred upis u srednje skole, isli su kod psihologa.Kao i pred upis na fax...dvoumili se sta da upisu, i da l su bas za to.Posebno starije dete.Sam je hteo.Mladje ne, jer je drzalo makaze od malih nogu. Mladje sam ja odvela, jer ne mogu ja sve da znam.Secam se njenog crteza. Nacrtala je brata, koji je ogroman, pa mene, pa oca, pa tek sebe.U, to vreme mi je bila nesto potistena.
Ja sam kriva za njeno stanje tada...naravno nesvesno...Par puta sam izvrsila poredjenje uspeha u skoli izmedju nje i njenog brata.Pubertet, devojcica...drugacija od brata, a ja trazila maximum. Jer sam znala da moze.Inat se stvorio kod nje, i nije htela.
Kad mi je psiholog pokazo sta je mala nacrtala, sokirana sam bila sobom...automatski sam se promenila.Dobro je da sam otisla, i da sam bukvalno 'izvela' da nju slucajno pozove pisholog...zvao je neke djake, a ja sam zahtevala da pozove i nju. Naravno ona to nije znala.Mislim da i sad ne zna.

Inace, ja imam u zgradi, u komsiluku psihologa, obozavam da sa njim pricam, uvek, bas uvek dobijem spontano koristan savet.Da nije tako, bez ikakve predrsasude cas bi otisla na casicu razgovora.Pusicu jeftinije cigarete, ili necu da pusim, ako je problem novac.

Izvinjavam se, ovde je bio predpubertet...kao juce da je bilo, mala je bila cetvrti razred.Nije ok sto je post za postom, ali napravila sam ogromnu gresku, deca ne crtaju u puberetetu.
I da dodam, nikada ne treba uporedjivati ni jedno dete sa bilo kojim drugim detetom, pa nek je to i brat, sestra.
Ovde sam bila ja za psihologa a ne dete. Dobru lekciju mi je ocitao deciji psiholog.

Kod psihologa sam isla pred kraj srednje skole. Testirali su inteligenciju i radili smo psihotestove. To mi je bilo interesantno iskustvo. Inace, mislim da je divno zanimanje psihologa. Kod nas mozda postoji nesto manja potreba za psihologom jer se ljudi cesto povjeravaju prijateljima koje imaju i razmjenjuju iskustva, pa, mada nije strucno, to im, ipak, pomaze da se rasterete i cuju razna misljenja o tome kako bi se problem mogao rijesiti.

Posto zivim na zapadu, znam da je ovdje potreba za psihologom veca. Ljudi nemaju prave prijatelje, niko nece da se otvori i prica o licnim problemima, sve se krije iza zatvorenih vrata, pa ako bas hocete da sa nekim razgovarate, najcesce je to sa psihologom. Posjete su veoma skupe, pa se na zalost svo siromasnije stanovnistvo koje najcesce i pati od problema samo kljuka tabletama jer je to najjednostavnije i najjeftinije. To smatram vrlo losim pristupom. Ja bih licno voljela ici nekom psihoanaliticaru i razgovarati o stvarima koje su mi problem, ako se takvo nesto desi, ali mi je nekako glupo da potrosim gomilu para na to, a i ne znam neku takvu osobu kojoj bih mogla ici, a da ne moram da putujem satima do te osobe.

Ne znam da li u Srbiji postoji, ali na zapadu takodje postoje Samaritanci - ljudi dobrovoljci koji svo vrijeme dezuraju kraj telefona spremni da razgovaraju sa ljudima koji dozivljavaju krizu i razmisljaju o samoubistvu. Problem sa njima je, ako niste skloni mracnim mislima, oni nisu spremni da razgovaraju sa vama (zar nije bolje pricati sa nekim PRIJE nego sto zeli da se ubije?!). Takodje, oni NE SMIJU davati savjete jer nisu strucna lica, pa ipak ne pomazu koliko i strucnjak psiholog.

Moram reci da i Zid pomalo pomaze u tom smislu. Pisanje svojih intimnih misli ovdje pomaze da se covjek osjeti malo vise kao drustveno bice i rastereti od problema koji ga tiste.

Pa smatram da bi ljudi trebalo to da rade. Ljudi obično shvataju psihologe doktorima za ludake. Ne znaju šta znači, a ni čime se psiholog bavi, zbog toga to kod nas nije običaj. Predrasude. Što se psihologa tiče - ne može svaki da pomogne, treba imati sreće i izabrati dobrog.

Moram reci da i Zid pomalo pomaze u tom smislu. Pisanje svojih intimnih misli ovdje pomaze da se covjek osjeti malo vise kao drustveno bice i rastereti od problema koji ga tiste.

Slažem se sa Trojom. Zid definitivno pomaže u tom smislu.

Ne smatram da je potrebno, ali korisno-da.
Mada, da imam neki problem, ili da pozelim strucno savetovanje, uvek bih radije otisla kod psihijatra.Opcinjena sam psihoanalizom/terapijom, i mislim da je jako delotvorna, kao i da su psihijatri kompetentniji za probleme, kao sto su: depresija, gubitak volje za zivotom i slicno.

Ljudi smatraju da je onaj covek, koji posecuje psihologa-lud, psihijatra-verovatno da je potencijalni serijski ubica.To je na zapadu normalna stvar.Isto tako mislim, da bi vas za neku situaciju u kojoj ste, ovdasnji psiholozi/psihijatri proglasili neuracunljivim, dok u inostranstvu za istu stvar, sumnjam da tako bilo bi.
Takav nam je mentalitet, meni licno-sulud i neshvatljiv.
Volela bih da posecujem psihijatra, kao sto je pisac i doktor Irvin jalom, na primer.Uuzivala bih u seansama sa tako sjajnim psihijatrom.Verujem da bih dodatno saznala o sebi, i prebrodila nesto sto me s vremena na vreme muci.Jako mi je zanimljiva i hipnoza, dosta ljudi su prestali pusiti zahvaljujuci istoj.Pomocu iste se mozete setite dogadjaja koju su vas zadesili kada ste bili jako mali, na primer.Psihijatri odlicno tumace i snove, te bih rado i o tome raspravljala.
Mislim da mi nemamo tako kvalitetne psihologe, psihijatre, poput onih na zapadu, bas zbog toga sto su tabu tema jos uvek, te sumnjam da cu se odluciti na takav korak.

Jesam, pri otpustu iz bolnice, to bese obavezno za svako dete.I strasno sam se razocarala.Usla sam sa ocem u ordinaciju, imala sam 16 godina, a ona me je pred njim pitala da li sam imala sexualne odnose, a ako ne, da li planiram da imam iste u skorije vreme.Zgranula sam se !Kakvo nepostovanje privatnosti! Jos neko tupavo ptanje mi je postavila, ne mogu se sada setiti.Potom je htela da mi odredi iQ, ali nisam pristala da odgavaram na pitanja.Zar da mi takav "strucnjak" odredjuje visinu IQ-a ?!
Bila sam jednom i kod psiholiga u skoli, i bila je jako nezainteresovana.Ako sam dete, ne znaci da nemam probleme, aman!Zelela sam da vidim kako to funkcionise, pre svega.
Dakle, nemam fina iskustva, ali nemam nista protiv istih, verujem da postoje odlicni psiholozi, samo ih ja nisam srela.Ne znam kakva bi me situacija navela da otpocnem seanse kod istih, ali verujem da bi to bio veci problem.

Ja sam isla kod hipnoticara i jednom prestala da pusim zahvaljujuci tome. Moram priznati, sljedeci put kada sam isla nisam imala uspjeha sa prestankom pusenja.

Eurinom, to sto je tvoj psiholog ucinio kada te je pred roditeljem pitao o seksualnom odnosima je meni naprosto nevjerovatno. Kako neko moze da bude toliko glup i ogranicen?! Sto se tice IQ testiranja, vrsi se na osnovu testa koji ispunjavas, slicno kao u skoli. Ima matematickih i verbalnih problema koje rjesavas, i na osnovu toga sto uradis ti kazu koliko si inteligentan. Ne bi trebalo da razultat ovisi o strucnosti doktora, jer je to vise kao test iz matematike. No, nisi nista izgubila tim sto nisi otisla. Zavrsila si uspjesno skolu, sada uspjesno studiras, pa nema o cemu da brines.

Prvo da odgovorim na poslednje pitanje. Bio sam kod psihologa nekoliko puta. Prvi put kad sam bio 5. razred. Tada sam imao veoma jak strah od smrti koji mi nije dopuštao da spavam. Ona je zaključila da je to zbog promene sredine (u mom selu ima samo četvorogodišnja škola, pa sam u 5. razredu prešao u drugo selo), i danas kad se osvrnem na to, veoma je moguće da je to i bilo 80% uzroka, jer sam imao težak period i pri polasku u srednju školu, mada je tu više bilo u pitanju nešto drugo.

Tad kad sam prvi put bio (u 5. razredu), dala mi je neki papir i rekla da nacrtam kuću i svoju porodicu. I ja sam nacrtao kuću, mamu, tatu i brata, s tim što sam tatu namerno nacrtao najmanjeg, jer sam znao da će da zaključi da imam problem sa ocem, pa sam samo hteo da je testiram. I naravno da je to zaključila. Tako je ispalo da smo se testirali međusobno.

Posle sam nekoliko puta bio kod psihologa u srednjoj školi i mnogo mi je pomogao razgovor sa njom. Čak smo se i sprijateljili i opušteno razgovarali.

Mislim da je u nekim trenucima života odlazak kod psihologa dobra odluka, jer može biti od velike pomoći. Kod nas nije počeo da se praktikuje, jer smo mi narod koji sve drži u krugu porodice. Sve što se dešava, dešava se isključivo u kući i tu se i rešava. Sramota je ako izađe van porodice, jer možda se pročuje. Zato se posle pročuje da je ovaj ovakav, a onaj onakav i da ovaj radi ovo, a onaj ono. Zato ima toliko propalih ljudi - zbog toga što se neke stvari zataškavaju, umesto da se ljudi suoče sa njima. Psiholog može da pomogne u tome - da objasni sa naučne strane, da ublaži, da skine osećaj samookrivljavanja, da kao jedna osoba sa strane racionalno i objektivo sagleda stvar i da praktične savete kako da se nešto prebrodi.

Drugi razlog zašto ljudi (ne samo kod nas, nego svuda) ne žele da idu kod psihologa je taj što im je to ispod časti, jer misle da je svako sebi dovoljno dobar psiholog (i to je tačno, ali ne uvek), pa se kljukaju nekom jeftinom motivacijom koju ne primenjuju, ali žele da je na silu umetnu sebi u glavu.

Ja sam isla dvije godine kod djecijeg psihologa/pedagoga. Isla sam bratom, jer je to bilo poslije mamine smrti. Ne sjecam se tacno da li smo isli jednom ili dvaput sedmicno, ali je pomoglo. Ja sam prestala plakati. I mi smo nesto crtali, a imali smo i neku igru u kojoj najprije zazmirimo i saramo po papiru, onda otvorimo oci i pokusavamo naci neke oblike.

Jos imam dosta trauma, najvise vezanih za rat, koje sam godinama potiskivala, ali mislim da ih samo neki razgovor sa psihologom moze otkloniti. Imala sam veliki strah od ponovnog gubitka nekog bliskog. Ove godine sam izgubila dedu i suocila se sa tim strahom. Mislim da mi nije bio potreban psiholog, a mozda sam opet potisnula dosta toga i pobjegla da ne razmisljam u obavezama.
Od rata vucem neki strah od sumraka. Tata i baka su tokom rata odlazili u sumrak i uvijek sam se plasila da ce im se nesto desiti. Dan danas ili navucem roletne ili se trudim da s nekim budem u sumrak. To je jedna od tih glupavih trauma koje bih se morala rijesiti uz nekog psihologa.

Generalno, mislim da svi ljudi, pogotovo moj otac, maceha, njen brat koji su bili u Armiji bi trebali bar jednom mjesecno ici na razgovor sa psihologom. Moj otac definitivno, ma koliko on smatrao da ga to cini ludim. Cudno je kako se nas narod naucio da sa takvim stvarima zivi i da ih smatra normalnim, bez pomisli na nekog psihologa.
Moj otac ne prica o ratu. Ako i spomene, to je neka smijesna dogodovstina. Sta je vidio i prezivio, to niko od nas sa sigurnoscu ne zna. No, onda recimo ja pustim neku pjesmu, koja ga na nesto podsjeti (hvala Bogu, sad znam koje su to pjesme, pa pazim), on uleti u sobu i bijesan mi prevrne stol. I ko zna koliko takvih trauma on ima, ali odlazak psihologu smatra nepotrebnim.