Mehanizmi odbrane

E sad ne znam u šta spada moj 'seksualni nagon'. Sem naziva 'samokontrole' i Božjeg zakona: Ne čini preljube, ne nalazim ijedan od navedenih u mom slučaju.

Izolacija - odstranjivanje bilo kakvih emocija koje nas vežu za događaj koji u nama izaziva strah ili negativne reakcije. Tipičan primer za izolaciju je sputavanje prirodnih reakcija čoveka na krv, smrt, rane.


Eto, tu sam se prepoznala.Mrzim ovo, ja prestajem da osjecam bilo sta,st mi ne bi odgovaralo bolja je i tuga od ravnodusnosti i dosade...

Moglo bi se reći da se branim sublimacijom i izolacijom, ali se najviše branim negacijom. Bukvalno isključivanje iz stvarnosti i odbrana od spoljašnjih negativnih impulsa bežanjem od njih, tj. njihovim udaljivanjem od sebe.

Ne gledam TV, ne znam šta se dešava u svetu, šta se dešava u zemlji. Ne čitam novine, osim online, delove o kulturi i zabavi, muzici i slično. Samo pozitivne stvari. Te online novine koje čitam znam kao svoj dlan. Krupni naslovi se ignorišu i čim se stranica učita, idem na delove koji me zanimaju. Mnogi se čude što ne znam najnovije vesti, što ne znam kakvog je karaktera nova emisija na TV-u i ko je taj novi voditelj, što nisam obavešten da mi je fax blokiran, nego dolazim ispred njega i ne mogu da uđem od ljudi.

Ti moji susreti sa ‚‚stvarnošću'' su uvek burni. Uvek u meni izazovu protest, podizanje glasa, napad. Najprostije rečeno - odbranu! Neću da znam da je danas u Africi gladno 10.000 ljudi (lupio sam broj)! Neću da slušam obećanja predsednika! Neću da se učlanim u prokletu stranku da bih lakše našao posao! ‚‚Ne znaš ko je Soraja!?'' - uz izraz lica kao da sam propustio veoma bitnu osobu da vidim. Jedva saznah ko je i zamalo se nisam izvikao na osobu koja se čudila što ne znam. Da, to mi je baš bilo neophodno da znam. Ali nema veze. Otišao sam daleko. Štitim se od stvari koje me mogu uznemiriti, jer se veoma lako uznemirim na nepravdu i slične stvari i prenaglašeno oštro to iskazujem, jer mnogo loše i deluje na mene. A to mi ne treba.

Zatrpani smo smećem informacija koje upijamo i koje utiče na nas i onda se pitamo što smo u škripcu. Ja se branim - koliko god to bilo opasno, kako kaže definicija ‚‚negiranja''. Čini mi se da je opasnije izložiti sebe tome i dozvoliti sistemu da truje ono malo ljudskog u tebi.

A od ljudi... Od ljudi se branim na isti način. Uvek ih opravdam i ubedim sebe da su to uradili zbog toga i toga i zato što se osećaju tako i tako. I pravdam ih sve do trenutka kad ne mogu više da nađem opravdanje za njih. Nakon toga, sva prethodna opravdanja padaju u vodu.

Sasvim sam sigurna da sam koristila racionalizaciju kada je posao u pitanju - na primjer, borila sam se za povisicu plate, pa kada je nisam dobila ubijedila sam sebe da moja trenutna situacija i nije tako losa, i da mi nerviranje oko plate ne bi donijelo nista dobro, nego samo lose, te se vise ne nerviram, mada se nista bitno nije promijenilo, osim sto cu raditi vise dana sedmicno.

Mislim da sam takodje koristila izolaciju kada je u pitanju razmisljanje o ratu. Istina, ja ga nisam vidjela iz prve ruke, ali su posljedice tog rata na moj zivot tako ogromne da ce citav moj zivot biti obiljezen njima. Ja se najcesce smijem kada o svemu tome pricam, a privatno sam imala trenutaka kada mi je bilo veoma tesko zbog toga.

Slicna sam Stillu kada je u pitanje negiranje. I ja slabo pratim vijesti jer me tragicne i zabrinjavajuce vijesti nevjerovatno opterecuju, pa vise volim da ih ne cujem ako je to moguce. Ipak, ponesto citam, i moram reci da me i to malo sto procitam zna dobro zabrinuti. Na primjer, skoro sam citala da mnogi penzioneri stede pare tako sto se ne griju zimi. Za mene je to strasno, vrlo sam zimomorna, i moram priznati da me je, otkako sam procitala taj clanak, strah da i ja jednog dana ne zavrsim tako. Znalo mi se desiti da zadnja saznam o nekom uraganu, strajku i slicno.

Od ljudi se branim tako sto se distanciram od onih koji mi se ne cine fini, ili onih koji me na neki nacin razocaraju.

Ne znam zašto ali svaki od navedenih mehanizama odbrane meni deluje patološki. To jesu mehanizmi odbrane ali povlače za sobom druge posledice.
Da ne bih ulazio dublje u psihološke sisteme smatram da su suočavanje i realno sagledanje najpribližniji mom mehanizmu odbrane.Na takav način se ispoljavaju inpusli koji su mom Egu prihvatljivi.

A od ljudi... Od ljudi se branim na isti način. Uvek ih opravdam i ubedim sebe da su to uradili zbog toga i toga i zato što se osećaju tako i tako.

Samo ovde sam našla sebe.No to nije po Frojdu, već Stilova teza
Iz iskustva znam da je to greška i to ogromna, jer uvek nađem opravdanje za nečije ponašanje.
Treba biti površan.
Znam ljude koji su površni i mislim da im je lakše.
Moja odbrana je i ćutanje.Mučno je to ćutanje po mene.Moji znaju kad ućutim da su preterali maksimalno i onda sve rade da progovorim.
Umem da ćutim po para dana.Nekada nisam mogla.
Od nekih ljudi ćutim godinama i ne pada mi na pamet da ikada progovorim sa njima.Recimo od moje "sestre od ujaka" ćutim već tri godine.Ne znam kad ću i da l ću sa njom ikada progovoriti.

Što se tiče negativnih vesti koje su svaki dan oko nas, nekad uspevam da se izolujem, no češće ne.

Ne znam da li je patološki ili ne, ali meni je doktorka tada rekla da - ako je to moj način, ako tako guram dalje, onda mogu to raditi bez griže savesti. Koji je mehanizam u pitanju ne znam precizno, ali znam sledeće - od kako se desila. trauma pa do dan danas - ja ponekad odšetam do parka. Nađem nepoznatu osobu. Započnem razgovor, i LAŽEM kako je moj tata živ. Ispredam najrazličitije priče. I posle nestanem. I ne samo u parku - nego neznanci uopšte - dođu mi kao ventil. E sad mnogi će reći da sam poremetila pameću - a šta je pak danas i normalno...