Internet kao sredstvo (a)socijalizacije

Internet je jako koristan za neke stvari. Npr. ako zelimo da saznamo nesto sto nas zanima, da prosirimo nase vidike. Sa te strane je jako koristan.
Medjutim, koliko primecujem, danas se taj net iskoriscava i sluzi nam kao sredstvo za "ispaljivanje". Da, ponekad je lakse iskucati se sa prijateljem nego ustati i prosetati. Ipak je lakse neke stvari reci preko poruke.
Iako upoznajemo puno ljudi preko neta, sve je to virtuelno, irealno, "negde tamo". Ko nama garantuje da je sve to tacno???
Neki bi radije ostali da kuckaju 5 sati nego da odu u setnju na sat vremena sto je i mnogo zdravije.
I da, uhvatila sam sebe kako citam nesto dok pricam sa drugom i da ga ne slusam. Ali, nakon toga rekla sam sebi: to nije ono sto ti zelis od zivota, ti volis sa ljudima da pricas, da ostvarujesdirektne kontakte. I opasuljila sam se jer mi je vaznije da pogledam coveka u oci i da mu kazem sve sto zelim. Ovo ovde, koliko god mi mislili drugacije, nije stvarno. Razmenjujemo misljenja, sve je to u redu. Ali, dok neko napise poruku, prodje citava vecnost, a situacija "oci u oci" predstavlja totalno drugu situaciju. Mozemo da vidimo da li je covek srecan, da li pati, da li je nervozan ili pak da laze. Takvo zapazanje je moguce samo direktnim kontaktom.
Ne kazem da je net toliko los, daleko od toga. Pa i ja ga koristim i dopisujem se sa drgarima. Jednostavno ponekad zaboravimo i na sebe, a i na nase najblize zbog toga.

Nije to samo do interneta, tome sluze i televizija i kompjuter opcenito.
Desilo mi se vise puta da kazem bratu, koji mi je poceo nesto pricati kako cu doci za par minuta, jer sam u nekom razgovoru na MSN-u ili u nekoj forumskoj raspravi. Ponekad bi se naljutio i ne bi zelio da mi kaze to sto je namjeravao. No, isto tako, on mene potpuno ignorise kad igra neku igricu na racunaru. Za razliku od mog eto me za par minuta, koje zaista bude za par minuta, samo da zavrsim neku misao (pa toj osobi hladno otkucam BRB), on nastavi igrati igricu satima.

Na drugu stranu, kad sam bolesna ili kad mi se jednostavno ne izlazi, poludjela bih da nema neta i da sa nekim ne progovorim.

Evo, trenutno sam u dilemi da li da pricam sa osobom koja me upravo kontaktirala na MSN-u i s kojom sam pozeljela pricati ili da sa bratovom ekipom koja je upravo stigla odigram partiju pokera

Ne mislim da sam postala asocijalna, jer Vi ste za mene svi realni. Vasa iskrenost me fascinira, i to me uvek zadrzava na netu.
Plus ucim, i to bas mnogo..., uvek nadjem odgovor na svako pitanje. Ne kazem da ga ne mogu naci u RL-i, ali ima momenata kad mi je lakse ovako, nego u RL-i.
Svi mi, imamo i svoje drugare, prijatelje sa kojima se vidjamo, tako nismo asocijani.
Iiiiiiiiiiiiiiiii, naravno da mi se desavalo da ne cujem nikoga od mojih, vec se zablesavim na netu..sta ima da ih slusam stalno...

Mada je internet svakako vid socijalizacije, u neku ruku bi se moglo reci da nije potpuno adekvatna zamjena za prava druzenja sa ljudima. Ocigledno u nekim slucajevima, kao sto je to kontaktiranje prijatelja koji zive daleko, je mnogo bolje od telefona i pisama. Ali, kao sto rece Catwoman, nikada ne mozete biti u potpunosti sigurni sta vas sagovornik stvarno misli i osjeca kao kada toj osobi gledate u oci dok pricate. Moj suprug provodi sate dopisujuci se preko foruma, i to mi nekada stvarno ide na zivce. Kao na primjer, kada gledamo neki film koji je jako interesantan, i ja pogledam u njega, a on tipka li tipka. Meni se desavalo da me neko kontaktira preko chata u trenutku kada imamo namjeru da nesto pocnemo gledati, i da se to chatanje toliko oduzi da odustanemo od plana. Inace, mislim da, bar ja licno, vise nemam toliko neposrednog druzenja koliko bih voljela da imam, i koliko sam imala dok sam zivjela u bivsoj Jugoslaviji.

Ljudi se jednostavno otudje kad je komp u blizini... Svima vam je poznato, pricamo, setimo se necega, nadjemo na netu, i ode... Sva paznja.. Zato kad mi dolazi neko s kim zaista zelim samo da razgovaram, i posetim mu punu paznju, pustim neku muziku, koju necu menjati, i to je to... ili predlozim izlazak i setnju.
Ljudi koji nemaju nikakav socijalan zivot, i taj virtuelni je neki pocetak... Dok se ne pretera, i predje u asocijalizaciju.
ne volim ni kada pricam sa nekim, a on stalno gleda u telefon. Ja pogledam, i odgovorim samo ako je hitno, i to uz duboko izvinjenje. To je neko postovanje sagovornika...
Nista ne mozze zameniti kontakt "oci u oci", mada, ponekad zelimo da komuniciramo sa nekim, ali da on ne vidi nas. Nase raspolozenje, tugu, patnju, strepnju isl.