Iluzija

Iluzija je loša. Dobro je sanjarenje. Iluzija potiče od latinske reči illudere koja znači ‚‚ismevati, rugati se...". Stvaranjem iluzija rugamo se sami sebima. Iluzija je loša, jer sama reč nam govori da je neostvariva; ona je zavaravanje i može doneti samo razočarenje i neprijatno ‚‚otrežnjenje". To ne znači da ne treba ponekad da se izgubimo u predelima u kojima bismo voleli da budemo, ne znači da ne treba da zamišljamo kako smo važniji nego što jesmo, da ne treba da mislimo kako smo hrabriji. Ali sve je to sanjarenje. Sanjariti je pozitivna stvar i vrlo često nam predstavlja jedino utočište. Žena koja je porobljena sanjari kako će jednoga dana biti oslobođena, iluzija bi bila da u okovima misli kako je slobodna. Ona može da sanjari kako beži, može da zamišlja kako izgleda trčati poljima slobodno.
Iako samo prividno deluje kako su pojmovi iluzije i sanjarenja identični, oni su samo bliski. Sanjarenje ima mogućnost da se nekad ostvari (jer život je nepredvidiv; mnoge od današnjih slavnih ličnosti nisu ni slutile da će to postati), ali da radnica u prodavnici živi u iluziji da je poznata ličnost - to nije dobro, čak u nekim slučajevima može biti i iritantno. Sama Fema iz Sterijine Pokondirene tikve zamišlja da je bogata gospođa, ‚‚nobles" i tako se i ponaša na nezadovoljstvo svih. Dakle, treba razgraničiti iluziju od sanjarenja.
U krajnjem slučaju, lako je reči da je stvarnost teška i ne raditi ništa po tom pitanju, bojiti je lažnim bojama duge i maskirati je u nešto što bismo voleli da postoji. To ne valja, to je iluzija. Umesto toga sanjarimo o idealnoj stvarnosti i učinimo sve što možemo da od realnosti napravimo nešto najsličnije onome o čemu maštamo.