Empatija

Empatija... zaista lepa rec...
Mogu reci da sam donekle empaticna. Mozda i zbog prirode svog sutrasnjeg posla i moram takva da budem. Da bih razumela drugu osobu, njena osecanja, moram da se uzivim u sve sto ona dozivljava.
Cesto mi se desava da kad gledam neku emisiju na tv-u, kao na primer Sve za ljubav, placem i razmisljam kako se oni tada osecaju, kako bih se ja ponela u slicnoj situaciji.
Ali, kao sto se mozda i vidi, ne mogu da se ponasam kao da je to moj gubitak, ili kao da sam ja nastradala. Mogu da razumem, da saosecam, da placem, da se smejem, ali ne mogu potpuno da se predam, jer sta bi se onda dogodilo sa mnom kada bih poraze milione ljudi dozivljavala kao sopstvene? Mislim da u tom slucaju niko ne bi mogao normalan da ostane.
Koliko god sam uz tu osobu, i koliko god da patim u datom ternutku s njom, ipak pravim neki mali zid, prepreku da me to ne dotuce.
Ja volim da pomazem ljudima, volim kad sam od koristi, ali neka zaustavna granica mora da postoji da ne bih onda bila ja ta koja ce traziti pomoc...

Pa mislim da sam empaticna,ali to mi lakse ide sa daljim ljudima koje ne poznajem.Lakse mi je da zamislim njihov zivot i dozivim njihovu emociju.Dok kod ljudi koje poznajem i sa kojima se druzim mogu da razumem njihova osecanja ali ih ne dozivljavam kao svoja.

Mislim da sam ja empaticna, ali ne prema svima. Ta mi osjecanja prije svega izazivaju ljudi koji su i sami dosta emotivni, kao i ljudi u kojima mislim da mogu prepoznati neke lijepe ljudske osobine. Ja ne reagujem uvijek isto prema ljudima u slicnom polozaju, nego na mene dosta utice moje misljenje ili utisak o toj osobi. Tako na primjer, ako vidim nekog prosjaka ili beskucnika kako tuzno ceka da mu neko udijeli koji dinar ja se uvijek razmeksam, a ako me neko takav gotovo napada na ulici zahtijevajuci od mene pare, u meni to izaziva revolt i zelju da ga/je odgurnem od sebe.

Neki ljudi iz moje blizine vrse veoma jak uticaj na moje raspolozenje, pa katkada postanem bezrazlozno sretna, ili nesretna, samo utoliko sto se njihovo raspolozenje prenese na mene. Takodje sam zahvaljujuci empatiji nekada uspijevala da neke od tih ljudi izvucem iz depresivnih stanja verbalnom podrskom i prisjecajuci ih na nesto pametno i dobro sto su uradili u zivotu.

Prilično sam empatičan, naročito sa bliskim ljudima, ali se može desiti i da osetim koliki je bol nepoznatih ljudi. Na prvi pogled ne delujem kao da razumem, jer uvek gledam ima li neko rešenje za sve to i kao da osećanja stavljam u pozadinu. Hoću reći, ako neko plače preda mnom i kida se od bola, najčešće neću uraditi isto i pridružiti se, nego pokušati da izvučem osobu iz takvog stanja, bez obzira na to što znam kako joj je. Pokazaću se kao čvrst oslonac koji vodi ka rešenju. A tek kad ta osoba ne bude u blizini, pokazaću slabost samo pred sobom. I to ne zato da se ja ne bih pokazao slabim, nego da bi ta osoba osetila da postoji nešto jako i sigurno u njenom okruženju i samim tim izašla iz tog stanja.

Tako da mislim da bi ljudi koji me poznaju rekli da nisam sposoban za empatiju, jer to ne pokazujem pred njima. Čak i reči kojima se izražava empatija koja se tiče tužnih događaja nekako ne mogu da izgovorim lako. Kao npr. ‚‚baš mi je žao...'' i slično.

Kad je u pitanju empatija koja se tiče radosnih događaja, nekad umem da delujem čak i srećniji od osobe kojoj se taj radosni događaj desio i to ne mogu da sakrijem.